Kad kažem malenoj, mislim na baš malu devojčicu od samo tri godine. Godine su to uistinu male, ni blizu dovoljne za tugu što je snašla. Mala Anastasija je jedne večeri, nakon poljupca u kovrdžavu kosu, ostala bez nečega što je trebala zvati – majčinska ljubav. Trebala je to biti ljubav, ali nije, nije joj bila ni za one tri, u kojima je, ako se može reći upamtila majku, osetila je… […]
Tako ja postanem ona nekadašnja ja, što stoji, te davne 2007. godine uz prozor sobe, dahom vlažeći staklo. Ona ista ja, one kobne noći, kad čekah ga da se vrati. Čukajući tako, osetim venama onog “crvića sumnje”, kako gamiže potiskujući venama moju vrelu krv. Taj osećaj me progoni svih ovih 12 godina unazad. Mračni instinkt, što noževima prodire po celom telu, donoseći nelagodu i najavljujući neprijatne promene. One iste promene, […]
Postoje samo mogućnosti koje se sklapanjem činjenica mogu nagađati i pogoditi kada biće ima dobar kantar. Ranije sam se pitao zašto su stvorena humanoidna bića. Hrane se drugim bićima, mnogima od njih koji jednako imaju osećanja da bi ih u hemijskoj reakciji pretvorili u energiju i izbacili na kraju u vidu neke odvratne materije. Putujući po našem univerzumu i posećujući naseljene planete došao sam do odgovora koji sam i ranije […]
Sada dovoljno veliki mesec je gravitacijom stvarao frikciju u jezgru da očuva istopljeno gvožđe u tečnom stanju, kora je počela da se hladi, kiša da pada. Mislim da su ovaj put i stvoritelji koji se nikad ne mešaju malo svoje prste ugradili tu, pa je teraformiranje išlo jako brzo. Slagači su odabrali čistije duše, ljubavi i prirodi bliže i zajedno sa njima se teleportovali na Mars. Uredili su zajedno Mars […]
Teme i potiljak su utrnuli od energije. Rizikovaću sa svojim srcem, jer osećam bezglasni zov sa druge strane lepši od sto hiljada slatkih reči. Čujem je kao pištanje visoke frekvencije u moždanom tkivu i počinjem da ga razumem, ne kao reči već kao čista osećanja. Darko Bešlić
Nisam imao potrebu ništa posedovati sem svoje ljubavi, sve je nadomestila. Dodire, boje, oblike i zvuke, nestadoše muke. Oslobođen programiranih navika sijao sam između niti života, trudio se da ih ogrejem svojim osećanjima. One su treperele i osetih eho svoje ljubavi u njihovim zracima. San za čuvanje na varljivo rajskoj planeti, kukavica i lopova, nesvesnih sklopova. Planeti iluzionista pogubljenih u lažima. Pusti me bar kafu da popijem i priviknem se […]
Naleti energije u mojim čakrama su bili prejaki za moj organizam. Krenuo sam da forsiram krunsku čakru, što mi je oborilo krvni pritisak drastično, iako nikad nisam imao problema sa njim, pa sam prešao da primam energiju solarnim pleksusom. Opet je bilo preobilno kao leptirići u stomaku puta deset, gotovo bol. Sutradan, kad sam se ustao i otišao do toaleta, urin mi je bio krvav. Nisam se uzbudio ni uplašio […]
Gledao sam za žutim tramvajem koji je lijeno klizio niz ulicu. I činilo mi se da tu sliku gledam već po tko zna koji put! Istina, jedan je njezin dio zaustavljen na ovoj fotografiji. Evo, tu smo i mi. Tamara i ja. Vlakovi odlaze i dolaze. Mi čekamo naš popodnevni. Njime će doći gosti. Ovdje smo ih i ispraćali. Ovdje smo katkad svraćali i na piće. Tamara je uvijek naručivala […]
Učinio je sve da je ubedi da ostane, ali njoj to više ništa nije značilo. Sve što joj je nekada previše značilo, više joj ne znači, postalo je nebitno. naišao je voz, uhvatio ju je za ruku, privukao sebi. Poljubila ga je znajući da je to možda i poslednji put, i da ga možda nikada više neće videti. Nije mogla da ostane, bila joj je potrebna promena. Više od svega […]
