Ne upotrebljavaj me tako naglo, tek oči otvorih.
Pusti me da prebolim buđenje.
Maštao sam u trećoj smeni. Prve dve su radile za hleba, a meni to ne treba.
Potom sam otišao na ne zasluženi san. Sanjao sam kako spavam i ne budim se, hibernacija u iščekivanju evolucije svesti.
Video sam san tog spavanja u snu. Nisam na zemlji više bio, i nisam se krio.
Igraonica stvoritelja bila je daleko od mene. Ja osećah samo ljubav, ne posesivnu i brižnu. Osetih radost neljudsku, bez prangija i ubrzanih frekvencija koje simuliraju sreću. Odušnog ventila ljudske ne ispunjenosti.
Nisam imao potrebu ništa posedovati sem svoje ljubavi, sve je nadomestila. Dodire, boje, oblike i zvuke, nestadoše muke.
Oslobođen programiranih navika sijao sam između niti života, trudio se da ih ogrejem svojim osećanjima. One su treperele i osetih eho svoje ljubavi u njihovim zracima.
San za čuvanje na varljivo rajskoj planeti, kukavica i lopova, nesvesnih sklopova. Planeti iluzionista pogubljenih u lažima.
Pusti me bar kafu da popijem i priviknem se na moranje. Nemoj mi se smejati, što ću danas opet otići da zagrlim moje drvo u šumi. Ono je tu za mene bez da sam mu potreban zbog nečega.
Darko Bešlić
