MilanNocnoNebo

Posvećeno astronomiji i astronomima

u ime astrologije i astrologa.

Sunce je zašlo. Sumrak zamenjuje dan. Žive boje polako zamenjuju modre. Umor se spušta na ravnicu. Priroda se sprema na počinak…. Samo čovek, ne. Čovek od kada postoji uvek je svoj pogled usmeravao ka nebeskom svodu. Tu veličanstvenu kupolu Božijeg hrama.

Čovek je svedok očima i vidom najlepšim pojavama koje je priroda stvorila. Svedok koji se na krilima uma i fantazije podiže tamo gore u ne izmerljiv svemir.

Mislim da nema u prirodi takve pojave koja pravi toliko uživanje, i koja u čoveku budi toliki zanos i srca i duše, nego posmatranje večernjeg i noćnog neba.

Nisu li tome potvrda i svi hramovi Božiji, koji na svodovima svojim oponašaju svod nebeski?

Svod se nebeski zajedno sa milionima na njemu prividno prikovanih zvezda vrti, i to od istoka ka zapadu. A u sredini te šuplje kugle nepomično stojimo mi na Zemlji (tako nam se bar neposredno pokazuje ova pojava).

Bez trzaja, bez šuštanja i buke, dostojanstveno i tajanstveno neprekidno se okreće ta veličanstvena kupola iznad nas budeći u nama sva zanosna čula. A kako se snaći u tom bezbroju zvezda posutim po nebeskom svodu.

Zvezde nam pred očima promiču. Jedne se sakrivaju a druge se javljaju na drugoj strani. Od pamtiveka su ljudi, posmatrajući nebo, one sjajnije i bliže zvezde spajali u grupe, da ih sa jedne strane neukima lakše opišu, a sa druge da ih lakše i brže nađu na nebu.

Takvim grupama davali su ljudske ili životinjske likove, iz nama manje ili više nepoznatih razloga. Možda iz verskih razloga, a možda iz razloga da i nebo pospu životom. Bilo kako bilo, tako nastadoše još u pradavnim vremenima sazvežđa (konstelacije), a njihova imena i oblike opisali su nam stari grčki pisci poput Arata, koji je u jednoj velikoj pesmi prikazao tadašnju nauku o zvezdama, kako ju je predavao Platonov učenik Eudoxus.

Ovu pesmu je poznavao i Sveti Pavle, a preveli su je i Rimljani, pa među njima i Ciceron u delu “De natura deorum”. Znajući da ceo nebeski svod tokom svake noći menja svoj položaj prema Zemlji, obično se odabere određeno vreme za pogled ka zvezdama iz razloga što tada, recimo bolje poznavanje neba, pomaže da se tačno odredi i određeni dan u godini. Dakle.

Uzmimo 1. januar, pod uslovom da je nebo vedro u 21 sat i da Mesec ne ometa posmatranje.

Poželjno je biti i na nekom otvorenom prostoru sa koga se vide sve četiri strane sveta, kako bi se mogla videti cela polukugla nebeskog svoda. Okrenemo se licem otprilike prema severu i potražimo prvo sazvežđa koja smo manje više svi videli i koja znamo, i koja nikad ne zalaze pod horizont.

Pravci koji spajaju pojedine zvezde pomoćiće dalje u pronalaženju ostalih. Verujem da ne postoji pojedinac koji na nebu ne potraži prvo jedno od najvećih i najlepših sazvežđa na severnoj polu-lopti, sazvežđe Velikog Medveda (Velika Kola), a okrenuti prema severu lako i od prve ga primećujemo.

To je grupa od sedam sjajnih zvezda od kojih četiri, a to su Dubhe, Merak, Phegda i Megrez, čine četvorougao ili gotovo pre, trapez, a malo, spuštajući se dole prema horizontu, slede Alioth, Mizar i Benetnaš. Ovih sedam zvezda su samo najsjajnije i glavne zvezde tog sazvežđa, ali ima ih popriličan broj još, pa bi bilo preopširno baviti se i unutrašnjošću ovog i ostalih, sazvežđa. Bitno je znati one glavne zvezde.

Možda samo da spomenem da uz Mizar (srednja zvezda od tri), ako ste baš oštrog oka, možete primetiti još i Alkor (jahač) ili Saidak, kako je zovu Arapi. Ako se posmatra kroz teleskop vidimo da nas odande pozdravlja dvostruko Sunce, dok na severnom horizontu kao da zalazi Vega. Ako pogledamo malo levo, a u pravcu gornje dve zvezde četvorougla (Merak i Dubhe), i izmerimo otprilike pet dužina između te dve zvezde u levo, videćemo polarnu zvezdu, koja nas uvodi u drugo sazvežđe koje, takođe, svi poznaju i koje je po svemu nalik na ovo prvo, samo što je manje, i iz tog razloga se i zove Mali Medved (Mala Kola).

Opet vidimo grupu od sedam zvezda, a polarna je poslednja na repu (rudi) i ona se jedina ističe, ali se iz ovog sazvežđa u astrologiji najčešće koristi i Kohab. Zraku svetla polarne zvezde potrebno je 43 godine da stigne do nas i ako bi ona sada nestala mi bi je videli još 43 godine na njenom mestu.

Na svodu, koji se zove Mlečni put, je dosta prepoznatljivo i sazvežđe Kasiopeja, koje je postavljeno tačno nad glavom posmatrača i asocira na slovo W. Može se pronaći i ako se povuče linija od prve zvezde u repu Velikog Medveda ka polarnoj zvezdi i za još tu jednu dužinu stiže se do Kasiopeje.

Za astrologa važna zvezda u ovom sazvežđu je svakako Mira Ceti, i mada je najveći deo godine dosta slaba i slabo vidljiva, kada se vidi snažno treperi veoma čudno menja sjaj. U savezu sa ovim sazvežđem su i Cefej, Persej, Andromeda, Kočijaš i Pegaz. Takođe, gotovo nad glavom, u zenitu se nalazi sazvežđe Persej i lakše se posmatra ako okrenemo lice prema jugu.

Tri zvezde Perseja prave kružni luk, a u sredini stoji jedna od najčudnijih zvezda na nebu, a to je Algol. Nekih 60 sati se vidi kao izuzetno sjajna zvezda, da bi naglo, u roku od 3,5 sati, taj sjaj opao, i da bi se opet nakon toga vratio i tako ostao novih 60 sati.

Algol se naročito dobro vidi zimi i u proleće po celu noć visoko na nebu. Od polarne zvezde pa prema jugu, tik iznad glave, je i jedna sjajna bela zvezda Capelle (koza), i nalazi se u sazvežđu Kočijaša. Capella je najsjajnija zvezda ovog sazvežđa koje ima oblik petougla. Capella i Vega su odprilike jednako daleko od polarne zvezde ali u suprotnom smeru. Dakle.

Od polarne zvezde, desno je Veliki Medved, a na suprotnoj strani, levoj je Kasiopeja. Nad polarnom zvezdom, gotovo u zenitu (nad glavom) Capella, ispod nje gotovo u horizontu na sever je Vega.

Odmah iza Kočijaša dolazimo u nebeski predeo bogat sjajnim zvezdama. U predeo Mlečnog puta, gde se nalazi jedno od najzanimljivijih sazvežđa, Bika, sa svojim čuvenim Plejadama (Vlašići). U nebeski predeo sa vatrom Aldebarana, pa preko Blizanaca u deo Mlečnog puta sa veličanstvenim Orionom, kome se pod nogama sija Sirijus.

I najneveštijem oku ne može promaći gusta hrpa zvezdica. Obično oko ih vidi kao okruglu zrnastu maglovitu masu od oko 6 – 7 zvezda, nešto oštrije i do 9 – 11. Već i omanje uveličavajuće staklo ili mali teleskop pokazuje i do 230 zvezdica.

To su Plejade i u njima sazvežđe Bikovo. Rumenim sjajem sija Aldebaran, a okružen je zvezdama koje formiraju slovo V ili još lakše za oko, gotovo pravougli trougao. Grupa Plejada sa Aldebaranom su glavne zvezde u ovom sazvežđu.

A kakav je to Bik? Šta su to Plejade i Hijade?

Bik je Zevs sam, smešten na nebo. Recimo da je mnogima poznata priča, kako je pretvorivši se u bika Zevs, u momentu dok je brala cveće, odveo lepu ćerku feničanskog kralja Agenora a sestru Kadmovu, Evropu, preko mora na Krit.

Odatle je i ona poznata mitološka slika koja prikazuje proleće gde Evropa kiti vencem od cveća rogove biku, a drugarice joj beru cveće ili pletu veliki venac. Plejade su ćerke Atlasove i Plejonine i bilo ih je sedam a posle smrti su ih smestili na nebo nazvavši ih po majci Plejadama.

Njih šest su Grci videli jasno u grupi, ali sedmu nisu. To su tumačili tako, da je jedna od njih, Meropa, uzela za muža smrtnika, čoveka, Sizifa, pa od stida neće da se prikazuje uz svoje sestre: Maju, Elektru, Tajgetu, Alkijonu, Celenu i Steropu, koje su se združile sa bogovima.

Posle su je pronašli na nebu, sasvim blizu pored zvezde Mizar, i ako se ne varam, to je zvezda koja se zove Alkor. Negde se po starim spisima govori da je Atlas imao i više ćerki, koje se po svom bratu Hijadu zovu Hijade, a po drugima opet zato što se bogovima sažalilo, kako su se do smrti rasplakale za svojim bratom koga je lav u lovu rasporio.

Plejade, kada se u maju pojave nad istočnim horizontom, pre Sunca, bile su znak moreplovcima da je došlo doba godine povoljno za plovidbu i brodarenje, a Hijade su označavale da u to doba zna biti vrlo kišovito.

Kada pogled krene još prema jugu po tragu Mlečnog puta, naiđe se na verovatno najlepše sazvežđe neba, a to je Orion. I Orion je iz grčke mitologije došao na nebo. Po Homeru je Orion bio lep mladić, u koga se zagledala Aurora. Bogovi su mu zavideli i Dijana ga svojim strelama ubije na ostvu Ortigiji. Mrtvoga heroja su zajedno sa njegovim psom smestili na nebo.

Nešto malo niže od Aldebarana vidi se dosta nisko na južnom nebu sazvežđe koje je sastavljeno od sedam veoma sjajnih zvezda koje se odmah prepoznaju. Odnosno tri su veoma jakog sjaja, jedna nešto manjeg i one prave neki oblik četvorougla, mada svi uglavnom zapaze tri naglašene koje imaju oblik osnove trapeza.

Te tri zvezde su Betelgez (levo) i Bellatrix (desno) koje čine gornju te i Rigel i još jedna, bez posebnog imena, koje čine donju stranicu trapeza. Dakle, pravac što spaja Plejade i Aldebaran, produžen preko Aldebarana, prolazi baš tik pokraj Bellatrixa u Orionu.

Boja Betelgeza je crvena, a Rigela bela, i smatra se najlepšom zvezdom na nebu, a udaljen je toliko da njegova svetlost putuje 1000 godina do našeg oka. Iz ovoga se može zaključiti da je Rigel jedno briljantno Sunce Orionovo koje je hiljadu puta veće i sjajnije od našeg Sunca.

Nezamisliva je verujem ljudskom umu slika o toj veličini koja sa tolike daljine, koja, takođe, nije bliska ljudskom umu i nama zemaljskim liliputancima, šalje svetlo toliko snažno i sjajno.

Neke su daljine najbližih zvezda tolike da, recimo, ako bi išli automobilom brzinom od 60 kilometara sat trebalo bi nam 10 miliona godina da stignemo recimo baš do spomenutog Rigela.

Ako se okrenemo sada ka zapadnom nebu (u položaju smo licem prema jugu, pa je to ka desnoj ruci) primetiće se veliki kontrast i praznina. Prostor sa veoma malo zvezda. Nebo je tamo nekako pusto, ali na samom zapadnom horizontu nalazi se sazvežđe Pegaz. Nisko na zapadnom horizontu razaznaje se veliki kvadrat što ga prave zvezde Pegaza.

Tri pripadaju Pegazu, a četvrta već susednom sazvežđu Andromedi, koje se nalazi nad horizontom. Prema zapadnom horizontu vidi se sazvežđe Andromeda sa tri glavne zvezde, a najviša je Alamak, koja je prepoznatljiva po tome što treperi crveno i zeleno. Nešto malo na jug od pravca Andromede, videće se mali uzan trougao od tri zvezde. To je sazvežđe Ovan.

Celo sazvežđe Ovan, je sastavljeno od slabih zvezda, ali može se izdvojiti Hamal (više pripada sazvežđu Bika) smeštena na Ovnovom čelu (poznata kao Ovnov prateći rog i potiče od reči al-Hamal odnosno Ovca).

Simboličan naziv joj je “Smrtna rana”. Sazvežđe Ovna je uspomena na poznatu priču o ratu Argonauta na Kolehidu, kome je krzno ovna (zlatno runo) bilo povod. E sad. Okrenemo se licem opet ka severu i potražimo opet one najpoznatije zvezde Velikog Medveda (primetićete verovatno da su zvezde već donekle promenile položaj naspram horizonta i da se Veliki Medved podigao nešto više nad horizont)

Jedino polarna zvezda nije promenila svoj položaj, jer je ona u osi oko koje se vrti nebeski svod. Na drugoj strani polarne zvezde, skoro na istoj udaljenosti od nje kao i Veliki Medved, na desnoj strani ističe Kasiopeja u obliku slova W, koja se malo spustila ka zapadnom horizontu. Dakle, svod se vrti sa istoka na zapad (takav je doživljaj sa Zemlje) oko ose, koja ide od polarne zvezde ka vašem oku.

Ostaje da upoznamo još istočni deo svoda, kako se vidi u ovo doba godine (uzet je 1. januar oko 21 sat).

Okrenimo se sada licem na desnu ruku ka severno-istočnom nebu i zaustavimo se opet kod Velikog Medveda kao nebeskog vodiča. Pravac u Velikom Medvedu produžen na levu ruku (preko) doveo nas je do polarne zvezde, a pravac preko desne ruke, i preskočimo li još neke zvezde koje pripadaju još uvek sazvežđu Velikog Medveda i sitnijih zvezda iz sazvežđa Malog Lava u blizini istočnog horizonta, nailazimo na sazvežđe Velikog Lava.

Spomenuti pravac prolazi baš između oba dela, u kojem se razdvaja sazvežđe Velikog Lava. Najviše na istoku stoji sjajna zvezda prvog reda, Regulus, izvijajući se baš iz magla na istočnom horizontu. Nad njim je zvezda drugog reda i ove dve čine sa druge dve zvezde na suprotnoj strani spomenutog pravca (Denebola jedna od poznatijih) četvorougao nalik na trapez.

Iznad Regulusa lako se vidi pet zvezda koje sa Regulusom obrazuju jasno izražen oblik srpa, kome je drška sada postavljena koso prema istočnom horizontu, a otvor prema zenitu. Ovaj srp je prednje telo Lava. Pravac što spaja Regulus sa Denebolom prolazi pokraj zvezde koja koja sa Denebolom i sa još jednom zvezdom pravi pravougli trougao u repu Lava.

I Lav je iz grčke mitologije završio na nebu. Negde daleko od Nemeje u Argolidi na Peloponezu živeo je u pećini strašni lav koji je harao i gospodario po okolini, dok Herakle nije to pustošenje dokrajčio ubivši ga (jedno od njegovih 12 dela). Boginja Junona, velika Heraklova protivnica, smestila je tog lava na nebo među zvezde.

U sazvežđu Lava možda još treba istaći i zvezdu Geba (arapski gebahtun – čelo lava) zbog svoje lepote. Naime, radi se o dvostrukoj zvezdi (više na severnom nebu) odnosno o dva sunca od kojih je jedno žuto kao zlato, a drugo nekad zelenkasto a nekad modro, a koja prave izuzetnu sliku posebno posmatrano kroz teleskop.

A sad ako okom pođemo od Velikog Lava, preko petougla Kočijaša, pogledom će te premeriti prostor bez nekih značajnih zvezda, ali prepun zvezda. Usred tog prostora vide se naglašeno dve sjajne zvezde, Kastor i Pollux. To su glavne zvezde sazvežđa Blizanaca. Bez obzira što ovo sazvežđe prosto oduzima dah i retko pogled na njega ne fascinira bezbrojnošću zvezda, nije lako u tom bezbroju sitnijih i krupnijih zvezda od prve raspoznati ove dve glavne, ali…

Vratimo se opet na našeg nebeskog vodiča Velikog Medveda. Povucite dijagonalu u četvorouglu, prema jugu i to je pravac na kome se nalaze Kastor i Pollux. Kastor je više na sever, a Pollux je južniji i svetliji od Kastora.

Kastora i Polluxa, dva sina Jupiterova, jedan poznat kao ukrotitelj konja, a drugi kao rvač, prenesoše stari Grci, takođe, na nebo, da ovekoveče njihovu veliku bratsku ljubav. Po legendi je Pollux, kao sin boginje, bio besmrtan, dok Kastor, kao sin smrtnice, to nije bio. Prvi je odlučio da sa bratom podeli besmrtnost, što je Jupiter konačno i dozvolio.

Kada okom od Blizanaca krenemo dole prema jugoistočnom horizontu naićićemo na mala sazvežđa – Mali Pas i Rak sa svojom zvezdom prvog reda Procyon (u Malom Psu). Procyion i Pollux iz Blizanaca, sa još jednom zvezdom, formiraju jednakostranični trougao.

Po legendi je Mali Pas u pratnji lovca Oriona došao na nebo. U sazvežđu Raka nema nijedna zvezda koja bi se odlikovala prepoznatljivim sjajem kojim bi privukla pogled, i zato je ovo sazvežđe dosta teško naći. Ipak, u njemu je jedna od najlepših grupa zvezda po kome je dobilo ime poznati Rakov obratnik.

Ali kako ga naći. Procyon u Malom Psu, Pollux u Blizancima i Regulus u Velikom Lavu tri su najsjajnije zvezde u tom kraju neba i prave jednakostraničan trougao, kome je pravac Procyon – Pollux donja linija, a Regulus vrh.

Unutar tog trougla je sazvežđe Rak sa svojom vrlo slabo vidljivom grupom zvezda Praesepe (Jaslice) i kraj njih grupa zvezda Aselli (Magarčići). Tu su i asellus borealis i asellus australlis (severni i južni magarac).

Ovo sazvežđe je kao podsetnik na Isusove jasle i na njegova dva čuvara. Uporniji ili veštiji posmatrači mogu naći Jaslice i oba magarca u Raku otprilike ovako. Nešto savijena crta, koja polazi od Kapelle u Kočijašu, pa ide preko Kastora u Blizancima, savija se malo prema Regulusu i Malom Psu, prolazi baš kroz Jaslice i oba magarca u Raku.

Kastor je otprilike u sredini između Jaslica i Kapelle u Kočijašu. A zašto Rak? Ne zna se kao ni za ostala imena baš tačno kako su dobila ime, ali stari Egipćani su u ovom sazvežđu videli kukca, da bi tek kasnije aleksandrijska škola našla u njemu lik Raka, gde su oba magarca oči. Kako god, od onda ovo sazvežđe nosi to ime.

Da bi ovo poglavlje, odnosno opis noćnog neba na dan 1. januara, oko devet sati uveče, svake godine, bio lepši, moramo se okrenuti ka, rekao bih možda i najlepšem delu neba u ovo doba godine, ka poznatom nam Orionu, koji obiluje sjajnim zvezdama i posebnim razmeštajem, tako da nam pogled uvek tamo najpre odluta i oko najčešće tamo ostaje.

Pogled na levu ruku od Oriona, ali niže dole prema horizontu sija, veruje se, najlepša od svih stajačica koja ukrašava nebeski svod. Njen sjaj prevazilazi sjaj svih ostalih stajačica. Baca ova zvezda, nekih 14 puta veća od našeg Sunca, vatru u najlepšim bojama. Čas zelenu kao smaragd, čas crvenu kao rubin, čas žutu kao topaz, pa onda opet modru kao safir. To je Sirius.

A Sirius nas vodi u sazvežđe Veliki Pas, koje je očigledno najlakše pronaći. Ako objedinimo pogled videćemo da zvezde Kapella u Kočijašu, Aldebaran u Biku, Rigel u Orionu, Sirius u Velikom psu, Procyon u Malom Psu i Pollux u Blizancima na nebeskom svodu prave dosta pravilan, mada malo izdužen, šestougao kome su vrhovi obeleženi samim sjajnim zvezdama prvog reda. Gornji vrh mu je Kapella a donji Sirius.

U ovaj svetleći šestougao sa suprotnih strana ulaze dva sazvežđa Blizanci i Orion skoro do njegove sredine, razdeljena sa na ovom mestu veoma sjajnim Mlečnim Putem, koji prolazi kroz ceo šestougao odozgo na dole.

Na kraju smo našeg izleta na nebo u vremenu prvog dana nove godine. Možda će neko primetiti da nigde među zvezdama nema našeg Sunca. Mesto mu je u ovo doba godine negde na drugoj polovini nebeskog svoda i u 21 sat ispod horizonta. Kad bi dočekali jutro, dočekali bi ga, ili ono nas, iz sazvežđa Jarca.

Poznato je da ne vidimo preko cele godine iste zvezde nad nama, pa je lako zaključiti iz toga, da naše Sunce ne ostaje u istom sazvežđu nego se seli iz jednog u drugo, obišavši u godini dana celo nebo.

Isto se tako nadam da ovakav moj pristup koji pomera Sunce ne shvatate neozbiljno i da vam je jasno da je ovo samo pogled sa Zemlje koji stvara taj privid. Dođe vreme u godini kada se Sunce nalazi u sazvežđima koja vidimo u noći prvog januara.

Početkom proleća, recimo, u produžetku stranice Pegaza, pa odavde kroz sazvežđe Riba pored repa u Ovnu, baš između Plejada i Hijada, a potom u sazvežđe Blizanaca gde stigne oko 21 juna.

Proseče celo sazvežđe Blizanaca i ulazi u sazvežđe Raka, prolazi pored Jaslica (Praesepe) u Raku i odavde udari u sazvežđe Velikog Lava, i prolazi tik kraj Regulusa oko 21. avgusta. Mesec dana kasnije Sunce je već uveliko odmaklo od Regulusa dalje ka istočnom horizontu.

Tu stazu odnosno put koji Sunce pređe od 21. marta do 21. septembra mi vidimo u novoj godini na noćnom nebu. Sunce je dakle u celom tom polugodištu na severnoj polulopti nebeskoj, jer mu staza nigde nije 90 stepena daleko od polarne zvezde.

Ova staza je poznatija pod nazivom ekliptika. Osim samog 1. januara, ovo isto noćno nebo može se videti i – 15. novembra u ponoć, 1. decembra u 23 sata, 15. decembra u 22 sata, 15. januara oko 20 sati i 1. februara u 19 sati.

 

Noćno nebo 1. aprila svake godine u 21 sat:

Tri meseca kasnije. Na istom otvorenom mestu u isto vreme obilazimo pogledom naše sada već stare poznanike. Tražimo ih tamo gde smo ih ostavili, ali… Nisu tamo gde smo ih videli za novu godinu.

Sleduje opet ista orijentacija. Licem okrenuti severu tražimo prvo polarnu zvezdu. I gle. Ona je na svom starom mestu. Pravac od nje u naše oko isti je kao i pre tri meseca, ali sve ostalo nije.

Šta se dogodilo sa nebeskim svodom, pa nam je pobrkao red i položaj zvezda. Velika Kola (Veliki Medved) nisu više duboko kod horizonta. Njegove zvezde stoje visoko. One poznate tri zvezde u rudi ne stoje uspravno ka horizontu već ka istoku.

I Kasiopeja na drugoj strani polarne zvezde se poremetila. Videli smo je visoko nad glavom, a sada duboko na severoistočnom nebu. Očigledno je, dakle, da se nebeski svod za tri meseca oko iste nebeske ose polako okretao od istoka ka zapadu i da sada nećemo videti sva sazvežđa na nebu koja smo videli prvog januara.

Sva sazvežđa koja su tada bila blizu zapadnog horizonta sada su potonula pod njega i jedva malo se na severozapadnom horizontu može videti sjajna Vega. Andromeda se skoro cela spustila pod horizont. Plejade i Hijade spustile su se dosta nisko ka zapadnom horizontu zajedno sa Orionom.

Prema jugozapadu sija Sirius u punom sjaju. Bliže zenitu je Procyon, a ne daleko od njega Kastor i Pollux u Blizancima. Na južnom nebu visoko nad horizontom poznati srp, gde uveliko sija Regulus. Okrenuti licem prema severu na levu ruku se spuštaju ka horizontu zvezde Kasiopeje i Perseja.

Sazvežđe Velikih Kola je sada gotovo u svom najvišem položaju. Zvezde u rudi su sada okrenute na desnu ruku gotovo sasvim na istok. Opet će nam to sazvežđe Velikih Kola biti ispomoć da pronađemo neka sazvežđa koja se nisu videla.

Tri zvezde u rudi Velikih Kola kada se spoje daju krivu liniju. Produži li se ta linija dalje prema istoku, na desnu ruku, u istom luku, udariće ova linija u sjajnu zvezdu koja sija rumenim žarom nad istočnim horizontom. To je Arcturus, a sa njim ulazimo u sazvežđe Bootes koje ima oblik petougla. Pored Arcturusa se vide sa jedne i druge strane dva trouglića od zvezda.

Po legendi je Bootes niko drugi do Ikar, sin Dedala. Ispod petougla Bootesa se nalazi venac zvezdica, ne tako sjajnih, koji čine sazvežđe Severna Kruna (Corona borealis). Oblik mu je veoma karakterističan. Zvezda Gemma (dragulj ili Coronae) i još pet zvezda čine gotovo potpun krug, lep mali venac, u kome Gemma stvarno izgleda da sija kao dragulj.

U delu neba između Bootesa, Lava i Velikih kola nalazi se sazvežđa Lovački Psi i Kosa Berenkina. U sazvežđu Lovačkih Pasa je hrpa veoma gusto poređanih zvezdica, jedan od najlepših prizora, kao i nešto sjajnija zvezda Cor Coroli. U ovom sazvežđu je i jedna od najzanimljivijih maglina. Kroz teleskop se vidi okruglo svetlo jezgro iz koga izlaze na sve strane spiralno nekakakvi magleni obruči.

Malo dole i ravno na jugoistok je malo sazvežđe od koga se vidi sedam zvezda, a to je Kosa Berenikina. I ova dva sazvežđa su grčkog porekla. Lovački Psi su iz mitologije poznati Asterion i Šara, a u okovratniku Šare stoji zvezda Cor Coroli (Srce Karla Velikog, ime koje je dobila u srednjem veku).

Berenike, odnosno donositeljica pobede (na grčkom) bila je žena egipatskog kralja Ptolomeja Euergetesa, koji je živeo u trećem veku pre Hrista. Kada je pošao u rat u Siriju, Berenike se zavetovala da će svoju kosu žrtvovati bogovima, ako joj se muž vrati živ i zdrav. Tako je i bilo.

Ptolomej se vratio kao pobednik, a Berenike je odsekla kosu da je žrtvuje u hramu Afrodite, boginje lepote i ljubavi. Kosa se nedugo zatim izgubila a astronom Konon sa ostrva Samosa je po svetu raširio glas da su kosu bogovi preneli na nebo kao sazvežđe. Zato se ova grupa od sedam zvezda zove Kosa Berenikina.

Okrenuti licem prema jugu, sasvim nisko na jugoistočnom horizontu, primetićete sjajnu zvezdu koja se tek digla iz magle oko horizonta. Veoma jako titra. To je Spica ili Klas ili Virginis, najsjajnija zvezda u velikom sazvežđu Device, koje se još nije diglo nad istočni horizont, ali se prostire sve od Lava do horizonta na jugoistočnom nebu sa svojim karakterističnim raširenim V i spiralnom maglinom.

Ono čime se ovo sazvežđe najviše odlikuje je neverovatno veliki broj maglina. Verovatno preko 500, koje ovaj deo neba čine neverovatno zanimljivim za gledanje. Fascinantna količina zvezda na nebu. Za beskrajne misli beskrajnost dubine svemira.

Može li se misliti na ove daleke svetove i neizmerene daljine, i po prostoru i po vremenu, a da nas ne ponese mašta, naša sićušna mašta, u tajne krajeve beskraja i večnosti?

Još niže prema južnom horizontu ispod Device, sasvim blizu horizontu, može se primetiti malo sazvežđe Gavrana, Krčaga, jedan deo Hydre i glavu Centaura. Najbliži je Devici i nešto na jugozapadu od Spice stoji Gavran.

To je kvadrat sastavljen od četiri sjajne zvezde. Još malo prema jugu je Hidra sa svojom zvezdom Alphard. Na kraju puta po noćnom nebu 1. aprila u 21 sat, da bacimo još jednom oko na jugozapadno nebo.

Tamo nas još pozdravlja, ali već sasvim blizu horizontu, sjajni Orion i Veliki Pas sa zvezdama Betelgez, Rigel i Sirius. Ali neće dugo potrajati vreme, i ova će najsjajnija ekipa našeg noćnog neba utonuti pod horizont. Ako imate strpljenja da sačekate još sat ili dva možete sasvim lepo videti kako sa horizonta u beskraj odlaze sjajne zvezde Orionove.

 

Noćno nebo 1. jula svake godine u 21 sat:

Ako prvog jula izađemo na isto mesto u 21 sat, pod vedri nebeski svod, prvo što se primeti je kao da ima manjak zvezda na nebu. Pa i one zvezde što se vide kao da se ne vide baš jasno kao pre. Dan je u ovo doba godine dugačak i u ovo vreme je više sumrak nego noć, i to umanjuje potpun sjaj zvezdama.

Ali, bilo kako bilo, okrećemo se opet licem prema severu i na istom, poznatom mestu, stoji polarna zvezda. Ako tražite Velika Kola na desnoj (istočnoj) strani nećete ih naći. Tri zvezde u rudi (ili repu Velikog Medveda), ne pokazuju više na istok.

Velika Kola su, za ova još tri meseca, prošla kroz meridijan i sada su na levoj (zapadnoj) strani neba. Tri zvezde u rudi ne stoje više horizontalno već pokazuju gore prema zenitu, a prednja strana četvorougla stoji sada najniže na nebu i skoro horizontalno.

Ako se produži stranica na desnu ruku doći će se do polarne zvezde koja ide dalje do Malih Kola (Mali Medved), koja se, takođe, penje skoro prema zenitu. U tom delu neba, skoro u zenitu, vidimo veoma sjajnu Vegu, glavnu zvezdu u sazvežđu Lire (ili Orao sa lirom) sa svojom prstenastom maglinom i sazvežđe Herkul.

Sa malo antičke mašte može se od zvezda Lire stvarno sastaviti slika antičke lire (muzički instrument isti ili sličan harfi). Legenda kaže da je to Orfejeva lira koja kojom je, svojom muzikom, krotio i najstrašnije zveri.

Vega je svoje ime dobila od arapskih reči el-nesr el-waki odnosno padajući orao ili orao koji se obrušava. Bela Vega (sija izrazito belim sjajem), polarna bledo žuta zvezda i veoma crven Arkturus prave veliki istočni trougao u kome je Arkturus na vrhu, a dno trougla je pravac Vega – polarna zvezda. Pravac od Gemme u Svernoj Kruni do Vege u Liri, seče popreko, skoro u sredini, sazvežđe Herkul koje se prostire od severa prema jugu i ima oblik pisanog slova H.

Sazvežđe predstavlja Herkula koji kleči. Glava mu je okrenuta prema horizontu, a noge ka polarnoj zvezdi. U levoj ruci drži maslinovu grančicu i male zmije. U Herkulovoj glavi nalazi se zvezda Ras Algethi, koja sa Ras Alhague i još dve zvezde pravi veoma pravilan trapez koji se lako prepozna kao karakterističan na jugoistoku od Herkula.

Nad istočnim horizontom su se u odnosu na protekle mesece sada popela nova sazvežđa. To su sazvežđa Delfina, Orla, Ophiucha sa Zmijom, Škorpije i Vage. Od Vege vertikalnom linijom, prema južnom horizontu, nailazi se na zvezdu Altair, koja je glavna zvezda sazvežđa Orao. Zvezde koje se nalaze u ovom sazvežđu formiraju gotovo pravilan romb. Slikom je predstavljen kao orao koji leti raširenih krila a u grudima mu stoji Altair.

Malo na istok od Orla, ne daleko, stoji malo ali lepo sazvežđe Delfin. Grupica zvezda koja formira mali romb, a malo na jug od ovog romba i zajedno sa njim stoje još dve zvezde i zajedno formiraju, verujem dobro poznat svima, oblik papirnog zmaja. Ovo sazvežđe prikazuje onog delfina, koji je Ariona, prvog majstora na harfi, kad su ga saputnici bacili u more od želje da se obogate, digao na svoja leđa i doneo do obale.

Korintski kralj Perijender je, naime, poslao Ariona (oko 620 godine pre nove ere), kao u to vreme slavnog pevača i majstora na harfi, u Italiju na takmičenje. On je pobedio u Tarentu i kao bogat se vraćao. Na korintskom brodu, posada i saputnici odluče da ga ubiju kako bi se dokopali njegovog blaga. U snu mu se javio Apolon i rekao mu šta mu se sprema.

Aron je u tom momentu zamolio saputnike da im malo svira na harfi što su mu dozvolili. Izašao je na palubu i nakon otpevane pesme bacio se sam u more. Delfini koji su se skupili oko broda i slušali pesmu su ga prihvatili, a jedan ga je stavio na leđa i doneo do rta Tainaros odakle je došao na Korint. Mornare koji su tek kasnije došli na Korint, Perijander je pogubio, a delfin koji je spasao Ariona je dospeo među zvezde, da bude večna uspomena.

Kao ogroman kružni luk nad horizontom južnog neba prikazuju se sazvežđa Ophiuchus i Zmija. Sazvežđe Zmija ili Zmijonoša je među astrolozima često predmetom izvesnih polemika, kao potencionalni trinaesti znak zodijaka.

Lično ne vidim posebnu logiku za tu tvrdnju, jer bi sva sazvežđa koja su bar u ovom tekstu mogla biti deo zvaničnog zodijaka, a ne samo dvanaest, koja su, takođe, obuhvaćena ovim tekstom. I kao što se da primetiti nema ovo sazvežđe nikakve veze sa Vodolijom, gde ga smeštaju astrolozi. U svakom slučaju sva ih treba imati u vidu i kroz astrološki rad.

U sredini mu se nalazi poznati trapez zvezda Herkula, po kome je najlakše pronaći zvezde ova dva sazvežđa. Posmatrajući kao sliku Opshicus u rukama drži veliku zmiju koja svojom glavom dolazi skoro do Severne Krune, a repom skoro do Altaira u Orlu. Glavne zvezde Zmijonoše čine taj ogroman luk oko trapeza.

A ko je Ophiuchus i kakva je to Zmija? Zmija i Ophiuchus predstavljaju lekara i boga lekara i lečenja Eskulapa, Apolonovog sina. Lečenju i lovu ga je učio Hiron, ali ga je Zevs ubio strelom. Obično ga slikaju tako da u ruci drži štap oko koga se savija prastari simbol doktorskog umeća, proročanska zmija. Po legendi je zmija dala Eskulapu travu koja spasava od smrti, pa je iz tog razloga postala simbolom koji se koristi i danas.

Na samoj granici između Zmije i Vage stoji izvanredno lepa, gusta i okrugla grupa zvezda. Izgleda kao kada se belim autolak sprejom poprska po crnoj površini. Ako smo ustanovili taj veliki luk onda nije teško na južnom nebu, dosta nisko, naći i nova dva sazvežđa koja su mu prve komšije.

To su Škorpija i Vaga. Ispod velikog luka lako ćemo naći glavne zvezde Škorpiona, a glavna i poznata zvezda sazvežđa Škorpije, koja rumenim sjajem sija i nadsijava ostale zvezde na južnom nebu je Antares (ili Scorpii).

Kako je Škorpija dospela na nebo nije baš poznato. Priča se da je to ona neman koja je prestrašila Phaetona, kada je pokušao po nebu voziti sunčana kola, dok druga priča kaže da je to Škorpija koja je ugrizla Oriona u momentu kada je skoro stigao Dianu, koju je progonio. Uglavnom jedno veoma zagonetno sazvežđe. Prvi i neposredni sused Škorpiji je Vaga.

Ovo sazvežđe ima samo dve zvezde većeg sjaja koje ga karakterišu, a to su Zubenelschemati i Zubenelgenubi. Po svoj prilici je ovo sazvežđe dobilo ime, obzirom da su ove dve zvezde ujedno figurativna predstava i dva tasa sa vage, iz razloga što u doba godine kada je Sunce u ovom sazvežđu dan i noć iste dužine, i time se označava ravnoteža dana i noći. Po drugoj priči ovo sazvežđe je dobilo ime kao uspomenu na jednog egipatskog kralja (Mochos) koji je navodno izmislio vagu i tegove.

 

Noćno nebo 1. oktobra svake godine u 21 sat:

Mnoga sazvežđa opisana do sada su već pod horizontom u ovo doba godine. Nema više Blizanaca, Raka, Lava, Device. Nema ni Gavrana, ni Vage, ni Škorpije. Nema ni Kose Berenikine, a i od Bootesa se dobar deo sakrio i sada se nalazi nisko na severozapadnom horizontu. Ali, otkrivaju nam se neka koja nismo videli tokom godine.

Ono što je tu kao i uvek su sedam zvezda Velikih Kola, koja su sada zauzela mesto i svoj najniži položaj na horizontu. Tri zvezde u rudi sada stoje gotovo horizontalno i pokazuju prema zapadu. Polarna zvezda je na svom mestu, ali su ostale zvezde Malih Kola znatno promenile svoj položaj.

Sada su cela Mala Kola u stvari prema zapadu i naspram leve ruke. Ogromni luk Zmije se polako vuče od zapada prema jugu. Visoko na zapadnom nebu sija Vega u Liri, a i karakteristični trapez još uvek lepo sija na zapadnom nebu.

Naš Mlečni Put (Kumova Slama) u ovo doba godine na jugozapadnom nebu daje poseban sjaj. I baš ovde gde naš Mlečni put zalazi se nalaze zvezde jednog lepog sazvežđa koje se može tek samo malo popeti, jer je daleko na jugu, a to je Strelac.

Strelac, po mitologiji, treba da nas podseti na Hirona, sina Kronosa i Filire za koga priča kaže da je bio najmudriji među centaurima (centaur – biće, pola čovek pola konj). Bogovi su ga naučili lovu, smatrali su ga u to doba simbolom sveg znanja. Kod Homera ga vidimo kako uči Ahila medicini, a bio je i majstor u muzici. Njegovi učenici su bili Eskulap, Nestor, Tezej, Odisej, Kastor i Poluka, Bakho i drugi.

Među novim sazvežđima u ovo doba godine koja ukrašavaju naše istočno i južno nebo, a koja nismo imali prilike da vidimo do ovog perioda su Pegaz, Kit, Ribe, Vodolija, Jarac i Južna Riba, sa kojima ću i ovaj godišnji put po nebeskom svodu i završiti.

Andromedi, koja je već opisana, neposredno se priključuje sazvežđe Pegaz. Pegazove glavne zvezde, od kojih je najpoznatija Markab, formiraju kvadrat i još ga ponekad zovu sto (astal). Grupa zvezda u Pegazu, dosta podseća na Velika Kola samo su mnogo veća.

Sam Pegazov kvadrat odgovara po obliku Velikim Kolima, a zvezde u Andromedi i Algol iz Perseja (ili u glavi Meduze) prave slomljenu crtu koja liči na crtu povučenu između tri zvezde u rudi Velikih Kola. Za orijentaciju na nebu je ova grupa poprilično značajna i prepoznatljiva.

I Pegaz je iz grčke mitologije došao na nebo. To je svima poznat krilati konj koji je postao iz krvi Meduze koju je ubio Persej blizu okeanovog izvora (grčki Pegai – izvor). Jednim udarcem kopitom otvorilo se jezero na Helakionu u Beotiji.

Po jednoj drugoj priči Pegaz je konj koga su bogovi poklonili Belerofonu, sinu Glaukovu iz Korinta pomoću koga je savladao neman likijsku Himeru (grčki Himara – koza), koja je bila spreda lav u sredini koza, a na kraju zmaj. Obestan zbog svojih pobeda, poleteo je na ovom krilatom konju (na krilima obesti) do stanova gde žive bogovi, ali je tu obest platio životom i survao se u ponor.

Ispod Andromede i Pegaza prostire se dosta dugačko, ali od isto tako dosta slabih zvezda sastavljeno sazvežđe Ribe. Jedna je riba ispod južne Pegazove stranice, a druga ispod Andromedine srednje zvezde u slomljenoj crti. Primete se, recimo, i po obliku malog latiničnog slova y.

Ribe koje su prikazane kao spojene na slici su uspomena na Veneru i Kupida, koji su se jednom prilikom, kad ih je uplašio Tifon, orijaš koji je nosio nesreću, bacili u talase Eufrata da bi se izbavili iz nevolje.

U neposrednoj blizini ili susedstvu dosta blizu istočnom horizontu nalazi se sazvežđe Kit, ali bez nekih karakterističnih figura. U ovom sazvežđu se nalazi Menkar, zvezda koja ima određen astrološki značaj.

Sazvežđe Orao dovešće nas najlakše do sazvežđa Jarac čije su zvezde dosta slabog sjaja. Glavne tri zvezde u Orlu leže u pravcu. U sredini tog pravca je Altair. Produži li se taj pravac prema jugu nailazi se na dve zvezde koje stoje jedna pored druge, koje su upravo i dve glavne zvezde sazvežđa Jarac (u glavi Jarca).

Sazvežđe Jarac trebalo bi da predstavlja kozu Amalteu, koja je Jupitera na ostrvu Kritu hranila svojim mlekom, kada ga je majka skrivala od oca Saturna koji je imao običaj da pojede svoju decu. Neki opet misle da se tako zvala nimfa koja je čuvala tu kozu.

I za kraj ovog putovanja idemo dijagonalom u Pegazovom kvadratu i trebalo bi da se primeti trougao sa zvezdicom u sredini. To poprilično u daljinu pruženo sazvežđe je Vodolija. Osim trougla, može se prepoznati i lik velikog krsta kome se obe ose cepaju pri krajevima poput Malteškog krsta.

U ovom sazvežđu se nalazi zvezda Šeat (dosta južno i stoji u Vodolijinoj nozi). Od Šeata se izvija luk od zvezda koji predstavlja vodu koju Vodolija prosipa iz krčaga. Ta voda teče u usta sazvežđa Južna Riba, koje je obeleženo sjajnom zvezdom duboko na južnom horizontu, a zove se Fomalhaut.

Sazvežđe Vodolije ovekovečilo je Deukaliona, sina Prometeja i Pandore. Ovaj (Homer ga doduše ne poznaje ) mitski otac Helenov i praotac Helena doveo je koloniju iz Azije u Grčku i nastanio se na Parnasu.

Tu ga je našao u Heladi po njemu nazvani veliki potop, koji je uništio prvo ljudsko koleno. Deukalion se sa svojom ženom Pirom spasao na vrhu Parnasa. Kad je voda otekla, spaseni su zapitali proročište kako da opet nastane zemlju, a ono im reče da bacaju kosti svoje majke za sobom.

Ovo je tumačeno na način – da je zemlja majka, a kosti su joj kamenje (meni lično isto nejasno, mada sam u uverenju da se radilo o zemljoradnji). Bilo kako bilo, učinili su kako im je proročište reklo, i desilo se čudo. Iz kamenja što ga je sa leđa bacao Deukalion postaše muževi, a od Pirinih kamenja postadoše žene. I tako se obnovio ljudski rod.

Mora se čovek diviti ovoj gigantskoj tvorevini prirode. Ovoj tajni ponoćnih pogleda. Sjajna tajna nebeska. U duši se uvek gubi osećaj zemaljskog života i sve što je zemaljsko gubi svoju vrednost. I na kraju…

Izađite iz tesnih prostora svojih… uskih ulica… na otvorenu ravnicu, i posvetite koji sat nebu i pojavama kojima ćete biti svedoci. Sva se priroda izmeni kada Sunce na zapadu počne da šalje svoje zadnje pozdrave proteklom danu.

Milioni i milioni zvezda kao nebeski nakit, trepere i kao da šalju pozdrav… Kao da dovikuju – čoveče, ti nisi sam u svemiru.

 

“Digni oči nebeskoj vedrini,

Zagledaj se u svetla nebeska,

Iz kojih ti večna ljubav bljeska,

Iz njih čitaj,

iz zlatnih pismena

Zlatnu pesmu zlatnih uspomena”

(nepoznati autor )

 

Milan Šašić