‘Zaboravi na sve’
Sedela je na stanici i čekala voz za nepoznat grad. Osećala je da nikome u gradu u kom je bila nije stalo do nje. Iako ih je znala sve, duboko u sebi je ustvari znala da nikog ne zna. Nije imala kome da se poveri, sa kim da razgovara, kome da veruje.
Upravo su svi uradili ono što su rekli da nikada neće. Povredili je, razočarali i samo nestali bez izvinjenja i nove šanse. Znala je da niko neće pokušati da je odvrati od njene odluke, ali opet se nadala i čekala. Kao što ni on, osoba koju je nekada volela više od sebe, osoba za koju se borila i na sve moguće načine dokazivala da su njena osećanja prava i veoma jaka, nije se potrudio da je zadrži.
Kažu da neka vrata treba zatvoriti, da bi se druga otvorila. To je njen način da zatvori stara i otvori nova vrata. Obično se iza vrata koja nismo otvorili do kraja, krije istina koja je bila nemoguća i pri samoj pomisli na nju. Nekoliko minuta pred dolazak voza, naišao je on. Za svo ovo vreme nikada nije pokazao ništa što bi je navelo da pomisli da mu je stalo. A sada se odjednom niotkud pojavio.
Učinio je sve da je ubedi da ostane, ali njoj to više ništa nije značilo. Sve što joj je nekada previše značilo, više joj ne znači, postalo je nebitno. naišao je voz, uhvatio ju je za ruku, privukao sebi. Poljubila ga je znajući da je to možda i poslednji put, i da ga možda nikada više neće videti. Nije mogla da ostane, bila joj je potrebna promena.
Više od svega bio joj je potreban on, ali bilo je i suviše kasno. Okrenula se i ne pogledavši nijedanput ušla je u voz i otišla zauvek. On je ostao sam, suza je krenula niz lice dok je ona polako odlazila. Ali bilo je prekasno. Odlučila je da je najbolje da svako od njih krene svojim putem. Što je i uradila. Skupila snagu i počela novi život bez osvrtanja na prošlost.
Dijana Danić M.
