DarkoMarsovci2

Znali smo rok trajanja materije koji je isticao prilaskom horizontu bez povratka na ivici našeg univerzuma. Onom koji su naša braća sa Zemlje zvali pozadinska mikrotalasna radijacija ili po njima eho velikog praska, bio nam je dostupan jedan deo znanja koje su stvoritelji delili sa nama.

Naš univerzum je bio okružen snažnim gravitacionim poljem koje je rasklapalo svu energiju atoma materije i ubrzavalo iznad brzine elektromagnetnih talasa. Ta gravitacija zakrivljuje prostor tako da je iza ivice našeg univerzuma stajao njegov centar. Tu energiju su zemljani zvali tamna energija.

Nadsvetlosni vetar energije koji čini 96 posto našeg univerzuma je imao samo gravitacioni uticaj koji je pomagao da sve bude na okupu i gurao materiju ka krajnjem odredištu. Vreme u tom većinskom nadsvetlosnom deli univerzuma ne postoji što je i odgovor na starost univerzuma, ne postoji materija da traje duže od tog puta od središta do kraja koja bi vreme merila.

Mi bića sa drugog stupnja lestvice i odobrenjem za dalji rast spremala smo se za napuštanje materijalnih tela. Naša svest je slično tehnikama kvantne fizike umreženih čestica lutala po svemiru. Često sam uživao u gravitacionim kupkama boraveći na površinama džinovskih neutronskih zvezdi. Zemljani ih zovu singulariteti valjda jer im je gravitacija bila prejaka i za fotone, pa su ih zamišljali kao tačku.

Znao sam količinu zvezdanog otrova, gvožđa u njima, pa sam odlazio baš u trenutku dešavanja Supernove tipa 2 u centar tog vatrometa ili kad masa belog patuljka, kako je mudri Čandra Siker na svom krstarenju otkrio, pređe kritičnu masu. Kao dete sam se radovao tim vatrometima i uživao u čarolijama. Nama je dozvoljeno da vidimo koji korak ispred naših evolucionih puteva, koji nisu bili determinisani, jer budućnost je nepoznata i stvoriteljima.

Postoje samo mogućnosti koje se sklapanjem činjenica mogu nagađati i pogoditi kada biće ima dobar kantar. Ranije sam se pitao zašto su stvorena humanoidna bića. Hrane se drugim bićima, mnogima od njih koji jednako imaju osećanja da bi ih u hemijskoj reakciji pretvorili u energiju i izbacili na kraju u vidu neke odvratne materije. Putujući po našem univerzumu i posećujući naseljene planete došao sam do odgovora koji sam i ranije osećao krajičkom svesti, da ceo eko sistem jedne planete je jedno biće kao što su i pedesetak triliona ljudskih ćelija deo jedne celine.

Slatko sam se nasmejao na povratku kada sam zagrlio moje mile, shvatio sam da na neki način grlim samoga sebe. Tuga me je malo slomila kad videh da su se naša braća na Zemlji sada skroz odvojila od stvoritelja. Da bi lakše manipulisali svojim biološkim vekom i rešavali oštećenja svojih tela genetskim manipulacijama su skinuli antene sa svojih ćelija koje ih vezuju sa svojim višim ja i stvoriteljima, pa im organizmi nisu više odbijali strana tela.

Mehanički su menjali svoje gene sa telomerima koji se nisu skraćivali vremenom. Otkidanje te veze bio je njihov poslednji čin koji ih je pretvorio u ništa više do savršene matične ploče, snažnog procesora i memorijskih kartica. Svest su skroz izgubili, ostala im je samo glad i matematika.

Mi smo na Marsu ispunjavali naše duše na neke nove načine ne baš bliske prethodnom stupnju razvitka sem seksa. On je bio nešto slično onome što smo na Zemlji zvali tantrički seks, delenje nežnosti na suptilniji način, a u trenutku zajedničkih orgazama partneri su se stapali u jednu celinu. To je valjda deo pripreme ukoliko uspemo porasti do trinaestog stupnja i postanemo jedna ćelija organizma koji se zove stvoritelji.

Tada se dobija svoj Lajment alfa mehur tačke izviranja energije sa ivice univerzuma u kojima se ta energija pretvara u prvi element sa Mendeljejeve lestvice, spreman za kuvanje u zvezdama, a mi spremani za tu novu, našu galaksiju o kojoj trebamo brinuti. Spremani još od prvog trenutka kada smo jedni drugima glave razbijali i tovili svoje samoživosti.

A vi zagrlite nekoga pored sebe ko u vama ne budi tu želju, vežbajte se bezuslovnoj ljubavi, jer jednoga dana možete, koliko sebi dozvolite, postati deo sveukupne ljubavi koja ne sudi već samo voli.

 

Darko Bešlić