altPostoji puno razvojnih kategorija na lestvici evolucija. Moja vrsta je u vrhu kategorije dva na prelasku u treću, od do sad dostignutih dvanaest u našoj galaksiji. Vrste najviših kategorija dostižu kompletan duhovni razvoj.

Napuštaju tela, nemaju više potrebu održavati svoje telo hraneći se drugim vrstama nižim od sebe, uz mogućnost materijalizacije tela, kad se užele dodira kože i telesne nežnosti.

Nažalost, te razvitke uvek ne prati razvoj emocionalne inteligencije, ali postoji taj dvanaesti nivo, do sad najrazvijenijih bića, koja su evoluirala kompletno, a čija svest je kao izvor vode u planini, bistar i brižan žednima.

Celog života racionalan, verujući u njutnovski univerzum, astrofiziku, hemiju i biologiju, nešto se prelomilo u meni i počeo sam da tragam za nečim što mi je iz ranije perspektive delovalo  imaginarno. Aktivirao sam čakre, počeo da tragam za drugačijim viđenjima u šarenim baštama u kojima je više bilo mašte i koječega, nego pragmatičnih činjenica. Pratio sam pomno sve što je postavljano pred mene i sklapao pazle. Naivno sam mislio da je to moj izabrani put i moje vizije. Jednim delom i jesu bili, ali dobro navođeni.

Tragao sam po naučnim časopisima, knjigama i predavanjima emanentnih profesora, i sa druge strane u ezoteričnim vodama i kvantnoj fizici. U ezoteričnom delu priče došao sam do zaključka da su jedino čakre deo istine, ali da znanje o njima nije kompletno, da ga prate teatralne ceremonije i tradicija prepisivačkih škola, koje su u svom prepisivanju pravile greške u svakom novom prepisivanju.

Naleti energije u mojim čakrama su bili prejaki za moj organizam. Krenuo sam da forsiram krunsku čakru, što mi je oborilo krvni pritisak drastično, iako nikad nisam imao problema sa njim, pa sam prešao da primam energiju solarnim pleksusom. Opet je bilo preobilno kao leptirići u stomaku puta deset, gotovo bol.

Sutradan, kad sam se ustao i otišao do toaleta, urin mi je bio krvav. Nisam se uzbudio ni uplašio jer je neka vera bila u meni. Par sati kasnije otišao sam za veliku nuždu i videh da mi je i stolica krvava. Opet sam to prihvatio uz osmeh.

alt

Posle toga sam raspodelio energiju po drugim čakrama i onda se sve počelo smirivati. Povremeno se krunska čakra uključivala sama, ali sam to kanalisao. Gledao sam kroz prozor jedno drvo u šumi, i sve jača mi je bila želja da odem do njega i zagrlim ga, kao da me je zvalo. Jednog dana rešim, probijem se do njega i od srca ga zagrlim u sebi, osećajući ljubav prema njemu.

Posle toga sam se jako lepo osećao, nekako lagano. Sledeće jutro, kad sam ustao, bacih pogled kroz prozor da pošaljem osmeh mom drvetu i ostadoh nem u trenutku. Usred jula meseca cela šuma je blistala zelenilom, a moje drvo je bilo kompletno žuto. Nešto mi je predalo i otišlo u preranu hibernaciju preko noći. Bio sam jako tužan, a onda su mi neki prijatelji skrenuli pažnju na tekstove u kojima se objašnjava moć drveća i vrednosti tog zagrljaja. U meditacijama su počele da mi se javljaju nepoznata lica crno bele tehnike u očima, pojavljivala se i vrlo brzo, posle možda pet sekundi, nestajala.

Često sam počeo videti izjutra pranu – životnu energiju. Svetleće tačkice koje su se haotično kretale oko mene. U jednoj meditaciji su mi se pojavila dva bića naše vrste u boji, vrlo živo. Jedna žena snažne građe, koju sam video do pojasa, po obliku lica rekao bih da je možda sa Havaja, i posle nje jedan čovek koji je sedeo. Na sebi je imao samo nešto što mu je prekrivalo polne organe, kosa mu je bila ošišana kao kad bi stavili lonac, pa skraćivali samo ono što viri ispod njega. Po licu bih rekao da je urođenik Južne Amerike, a možda i ne, nisam siguran, jer zapamtio sam mu lice. Još ne znam razloge ni svrhu tih likova.

Pomno sam pratio predavanja priznatih naučnika koji su govorili o epigenetici i mogu?ćnosti da svojom svešću utičemo na pozitivnu evoluciju gena, našim moćima samoizlečenja i obezvređivanju medicine i farmaceutske mafije. Impresionirao me je taj talas novih, da ne budem ambiciozan, recimo, hipoteza i počeo sam da verujem u to.

Čitao sam o navalama širenja upotrebe genetski modifikovane hrane u susednim zemljama, kako mleko u prodavnicama nije zdravo. Ta priča o mleku je krenula u mojoj državi i odmah mi je upala u oko epidemija nečijih pritisaka, koja preko nekih ljudi u našim sredinama želi nešto sprovesti. Povezao sam sve zajedno u jednu bleskastu misao, o kojoj sam ćutao čak i pred sobom.

Onda jedno veče naštelovah zvuk bita u androidu, frekvencijom delta talasa našeg mozga od tri zarez trinaest herca i stavih slušalice na uši da bih pokušao ući u duboku meditaciju. U jednom trenutku ono što mi se dešavalo, kad sam primao energiju krunskom čakrom, osećaj da mi se koža na temenu i potiljku odvaja od kostiju, sad sam osetio po celom telu i nije bio neprijatan ni malo, samo čudan osećaj.

alt

Kroz kapke sam osetio svetlo u sobi i lagano otvorih oči, da ne bi ispao iz meditacije, i na ugašenom monitoru ispred sebe videh odraz svetleće kugle iznad moje glave. Ozari mi se osmeh, ne zbog kugle već zbog onoga što je ona osvetljavala. Iza mene je stajalo pomalo prozračno plavičasto humanoidno biće. Ustao sam sa stolice i okrenuo se ka njemu. Oko dva metra visoko, vrlo vitkog stasa, imalo je oblik lica, ali bez očiju i nosa, samo obrisi tih delova.

Iako, čudno i neobično za moju svest, meni je izgledalo jako lepo. Blaženo se osmehnuo i onda sam osetio misli tog bića koje mi je reklo – Zar treba sve da ti nacrtam, dobro si shvatio. Neki gramzivi, samoživi ljudi vaše planete su pristali da zbog obećanja, koja su dobili od bića treće kategorije sa druge planete učine, nestanak svoje vrste. Plasiraju genetski modifikovanu hranu za ishranu drugih bića kojima se hranite. Ta genetski modifikovana hrana utiče na gene vaše hrane što će u sedmoj generaciji učiniti da vi više nećete moći da produžite vašu vrstu, nestaćete sa vaše čarobne planete i ustupiti je tim bićima. Nisu svi ljudi direktno povezani sa njima, ali su lako potkupljivi, pa se to sprovodi.

Ovaj drugi talas ljudi, koji govori o evoluciji gena, predvođen je ljudima koji unose zabludu da ne bi ste shvatili prevaru pre vremena. Vaši geni bi trebalo da evoluiraju, ali ne tako u sterilnom pravcu. Rekao ili rekla mi je, to baš ne znam, da se okrenem sebi i verujem svojim osećajima, da sam na dobrom putu i da su odgovori u meni, samo treba da ih se setim. Da će mi pomoći znakovima pored puta, ali da ne sme više od toga, jer nije dobro da se meša. Ovaj put je to učinilo jer je genocid strašna stvar. Rekoh mu – Znam, sećam se severne Amerike i Australije, Tasmanije.

Pružio je svoju ruku, sa četiri prsta na njoj, prema meni okrenuvši dlan. Ja sam pružio svoju i dodirnuli smo se. Divan osećaj, kao da je obrisao sav bol nakupljen u meni od mnogih nepravdi i nesporazuma, a onda je nestao. Niz lice mi je krenula suza radosnica. Osetio sam se kao napušteno dete koje je saznalo da nije nezaštićeno, da ipak neko brine o njemu, neko ko ima svest celoga neba.

 

Darko Bešlić