MAJKA JE MATI

Jedna je majka, jedna u milion,

samo tvoja, samo ona prava.

O tebi se ceo život brine

kad je budna, pa i kada spava.

Za tebe će ona sve što ima dati,

čak iako za nju ne ostane,

kap krvi, dašak života,

mesto tebe nosila bi rane.

Njeno rame – i ono je tvoje!

Neće dati srce da ti zebe.

U daljini tugovaće sama,

a mislima biće pored tebe.

Tvoja rana i nju će da boli.

Kao deo sveta da se ruši.

Kao dete niko se ne voli,

Ono majci uvek je na duši.

Njen je instinkt nikada ne vara.

Prepoznaje i radost i setu.

Od svih bića koja zemljom hode,

samo MAJKA daje život svetu!

 

MAJKA MI DOLAZI U SNOVE

Sanjala sam jedan sanak

Na jastuku od svile,

U san si mi, majko došla

Poput neke vile.

Ruka mi je tvoja bela na ramenu stala,

Ti mi pričaš nežne reči

Ko kad bejah mala.

Zadrhtala brada ti je

Ko da bi suzu pustila,

Zagrlila si me tako toplo

I tiho izustila –

“Prođe brzo ono vreme

Što mladost se zove,

Ostala te majka željna,

Pa dolazi u snove”.

 

ŽIV SI DOK IMAŠ DUŠU

Često melanholija uhvati me u trenu

I vraća sećanje na prošle dane,

Kad mladi se život krotko budio

Ko rosa bistar

Ko sunce kad svane.

Setim se trošne kuće i sela,

Ulice vedre, neumornog bića,

Sećam se očevog visokog čela

I nas malenih ko u gnezdu ptića.

I onog mirisa majčine trpeze,

Gde beše skromno, al u duši sito,

Očvrsao nas kačamak

Snagu nam dalo

Odhranilo i sa njiva žito.

Dvorište grajom beše ispunjeno,

Znam mu svako bogovetno lice,

Utabalo ga stotinu nožica:

Sestra, ja i deca iz ulice.

Majka nas često u mrak dozivala,

Čekala nas umorne kraj trema,

Skidala nam prašnjavu odeću,

Prala jedre obraze od džema.

Nije marila što iznova

Svakoga dana takvi smo bili

Prljavi, kaljavi, musavog lica

Za nju smo bili dragi i mili.

Znala je dobro potrebe naše.

Nije brinula kad nas na ulicu šalje.

A mi vragolasti, jurili selom

Svakoga puta sve dalje i dalje.

Sve dok jednom ne posla nas ona,

Putem što beše nama novi.

Iz toplog gnezda, slomljenih krila

Kroz suze reče – “Nekad me pozovi”.

Skrivah ja suze, gledajuć kako

Vrhom kecelje ona svoje briše,

Znam svakog dana, ona tamo

Za nas dve se brine i uzdiše.

Proklinjem melanholiju

I tužno sećanje

Što me obuzme, na prečac često.

Al to me drži,

Čini me jačom

Znam da sam živa

Dok tu joj je mesto.

 

Snežana Gagulić Obradović