4-Panel Pamphlet Inside.ai9

Ekvilibrijum

Da li sam san samo ili sam negde tamo,

prašina na polici kosmičke biblioteke.

Beskorisne su oči uma zaslepljenog,

gledaju al’ vid se gravitacijom ka materiji prelama.

Hermetički haos ličnih nazovi misli,

kotrljaju se tokom, obala se braneći.

Ne miriše mi se hologramsko cveće više,

ne kite mi se rešetke kaveza.

Talasam sa bozonima da uklopim snove u tkivo,

ljubav opijem i zavedem,

rasanim ekvilibrijum.

 

Amnezija

Estetsko šminkanje uma,

patetična gluma.

Praznina oralne masaže horizont prekriva,

a ja, zaboravio sam igrati se ljudski.

Naveliko priče sažaljenja stradalniku,

trošio je deset hiljada gladnih na dan.

Ne razumem,

ili zaboravio sam igrati se ljudski.

Uzvišavaše sebe masturbacijom o nekom neuklopivom,

a onda prosuše verbalnu empatiju za njim.

Ni kap ga nije dodirnula,

možda je i on zaboravio da se igra ljudski.

Socijalnim paranojama blokiraju snove,

duše love.

Ode o dušebrižništvu pojaše

očima prikovanim za tuđe džepove i kičme.

A ja, zaboravio sam igrati se ljudski.

Pretvaram se u ništa spolja,

iznutra postajem sve.

Zaboravio sam igrati se ljudski.

 

Koliko me voliš?

Koliko me zaista voliš?

Da li sam ti ideja samo,

svečana odeća za ogrnuti misao svoju?

Ili u meni vidiš sklonište,

oklop za surovu zbilju.

Možda misliš da ti mesec mogu biti,

oganj u utrobi da razgorim i vrelinu očuvam.

Samoću svoju želiš ubiti,

osmeh da ti budim?

Pitam se možeš li mi tugu iza osmeha osetiti,

ljubav iza moje ljutnje.

Umeš li moje ćutanje razumeti,

jer jako mi je potrebno da imam sa kim ćutati.

 

Darko Bešlić