PsiholoskiSvet

 

Kada se zagledamo u sopstveni život, našu stvarnost, odnose sa drugima, sa sobom, u posao i obaveze, videćemo da ništa nije savršeno. Ništa nas ne može stalno i u potpunosti zadovoljavati.

Naša osećanja prema svemu u životu su mešavina pozitivnog i negativnog. Ukoliko ne pobegnemo od nečega, učimo da se sa tim oprečnim emocijama nosimo, a samim tim i opredelimo, donosimo odluke da idemo ka ili od nekoga ili nečega, sa punom svesnošću svih naših osećanja. Tada razvijamo sposobnost tolerancije na ambivalenciju, jačamo naš psihički usmerivač života.

 

 

Nepodnošenje suprotnosti

 

Kako svako opredeljenje u ljubavi i radu zahteva od nas ulaganje, i ume da bude teško, posedujemo “repertoar odbrana” od istog, nepodnošenja suprotnosti,ambivalencije, kao što su:

 

 

“Dva u jedan”

 

U isto vreme i “na istom mestu”, u odnosu na neku osobu ili neku aktivnost, postoje intenzivna suprotna osećanja kojih osoba nije svesna. U poslovnom životu prepoznajemo ovu odbranu kroz rad i poništavanje tog istog rada.

 

U ljubavnim odnosima osobe sa ovom odbranom ne primećuju da povređuju one koje vole. Agresivno ispoljavaju ljubav, a svaki pokušaj ukazivanja na to, bezuspešan je.

 

 

“Tebe volim, a tebe mrzim!”

 

Kada je suviše teško podneti da prema istoj osobi osećamo podjednako intenzivno pozitivna i negativna osećanja možemo pribegnuti i mehanizmu u kom sve ono što je negativno pripišemo trećoj strani.

 

Ovaj mehanizam često srećemo kod dece, ali i kod adolescenata i odraslih ljudi. Prepoznajemo ga kod dece ili ljudi koji jednog roditelja opisuju kao “u potpunosti vrednog ljubavi”, “ništa mu se ne može zameriti“, dok drugog kao “najgoreg na svetu”.

 

Ova odbrana funkcioniše tako što se od ambivalencije prema nekoj nama bliskoj osobi branimo putem prebacivanja jedne strane osećanja na treću osobu. Kod ovakvog načina odbrane u odnosima, nijedna osoba ne dobija realna osećanja, ono što zaslužuje.

 

Ako se pomeraju pozitivna osećanja, partner dobija ono najgore, a pozitivne emocije koje su deo osećanja prema njemu dobije neko drugi. Ako se pomeraju negativna, onda osoba koja je predmet ambivalencije dobija nerealno pozitivne emocije, a njegove “grehe” ispašta neko drugi na kojeg su pomerene.

 

 

“Brižni daveži” i “zvocanje”

 

U pokušaju da se rezreši ambivalencija, neretko srećemo i strategiju u kojoj se jedna strana osećanja potpuno potisne uz pojačavanje druge strane. Ovakvu vrstu strategije primećujemo kroz ispoljavanja preterane, intenzivne, brige za nekoga.

 

Sve negativno što postoji kao osećanje vezano za tu osobu “izgubi se iz vida”, a pozitivno, kako bi se prvo bolje prikrilo, toliko se pojača i ispoljava kroz stalnu preteranu brigu. U odnosima takvi partneri umeju da budu “brižni daveži”, guše pažnjom i brigom.

 

“Brižni daveži” su zapravo pasivno agresivni, nisu svesni svojih negativnih emocija, ali one izbijaju na površinu. Reakcije su obično negativne, druga strana se oseća “ugušeno”, ali i sputano u reakciji, jer je prikazana kao “najbolja namera”.

 

“Ako zatvorite vrata svim manama i istina će ostati napolju.”

 

Sa druge strane, kod potiskivanja pozitivne strane i isticanja negativne, osoba ostaje vezana za partnera, ali teško prihvata njegove pozitivne osobine: “volim ga, ali je ‘težak'”.

 

Često ovaj mehanizam koriste osobe koje osećaju zavisnost u odnosu na partnera, ali im je teško da priznaju sopstvenu zavisnost. Partneri ovako mogu da održavaju dugo veze, ali, često uz međusobno degradiranje i uverenje da je to “normalna pojava” u braku ili vezi.

 

 

“Od svega po malo, ni od čega dovoljno”

 

Još jedna strategija, koja se često pripisuje adolescentima, jeste površnost. Površnost je ništa drugo do rascepkavanja odnosa na sitne deliće. Korist ove strategije je pražnjenje tenzije na više kanala od kojih ni jedan, zapravo, nije dovoljno značajan.

 

U ovom slučaju osoba se ne vezuje ni za jednu drugu, niti neku aktivnost i posao. Samim tim ne može razviti dovoljan intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih osećanja, pozitivnih i negativnih, pa se tako izbegava i konflikt ambivalencije.

 

Mnogi biraju upravo površnost kao bežanje od donošenja životnih odluka. “Ostaću slobodan, neću se vezati, važno je samo dobro se zezati”, “kuliranje kao stil života”, takozvana “moralnost zabave”, gde je dobro i poželjno samo ono što je zabavno.

 

Upravo ovde leži problem koji nastaje kasnije, kada “ozbiljne stvari” dođu na red. Zato mnogi mladi ljudi imaju velikih problema sa prokrastinacijom, odlaganjem obaveza, u izboru profesije, partnera, osnivanje porodice i drugo. U ovom periodu mogu se uočiti sa intenzivnom anksioznošću, napadima panike, najtežim umorom – “umorom od nerada” i drugo.

 

Sve te “odrasle stvari”, posao, veza , brak, deca, zahtevaju razvijenu sposobnost da se podnosi frustracija i ambivalentna, oprečna osećanja koje frustracija izaziva. Sa druge strane, ostajanje u vezi, braku ili poslu, takođe, zahteva ove sposobnosti – podnošenje ambivalencije koja je neizostavni deo svakog odnosa.

 

Svakako da je lakše zaljubljivati se stalno dok je sve “kao u bajci” , “ludo i zanimljivo”, a odnose prekidati čim nastupi prva negativna emocija i tražiti drugu osobu, nego se sa svim ovim suočavati. Ili ne ulaziti u odnose, uopšte.

 

Lakše je i nemati ili stalno menjati poslove, izbegavati obaveze, nego suočavati se sa svim onim što svako dublje posvećivanje nekome ili nečemu zahteva. Svakako je lakše, do jednog trenutka, kada moramo platiti cenu za taj odabir u vidu tegoba različitih vrsta i intenziteta.

 

 

“Strategija nerazmišljanja”

 

U nizu odbrana možemo dodati i nerazmišljanje. U ovom slučaju osoba je svesna unutrašnjeg sukoba, intenzivnih oprečnih osećanja, ali kada treba razumeti i odlučiti, usmerava svoju pažnju dalje od problema, na treću stranu. Ta “treća strana” je najčešće kompjuter, televizija i slično. Problem nastaje onda kada u tom “blejanju” postoji očekivanje da će se stvari rešiti same od sebe.

 

Za razliku od nekih mehanizama kojih nismo svesni da primenjujemo, nerazmišljanje kao strategija je svesno. Kada treba doneti odluku, kada se treba opredeliti svesno se izbegava, ne razmišlja i okupira nečim drugim.

 

“Misliću o tome sutra”, “Problem ne postoji”, “Nije mi do toga stalo”, “Ljubav je bezveze”, “Svaki posao je glup”,”Škola je nebitna”, “Važno je samo dobro se zezati”. Svi ovi stavovi samo su opravdanja kojima se izbegava sprovođenje sopstvenog života u delo.

 

Osećanje ambivalencije je neprijatno, stvara tenziju i potrebu za razrešenjem. Vidimo da nam mnoga “laka rešenja” stoje na raspolaganju. I jeste lakše, ali ne treba izgubiti, možda i najvažnije iz vida – sve ove strategije su otpori prema životu, izbegavanje života i razvoja. Sve su ovo skupi mehanizmi za olakšavanje tenzije.

 

“Ljudska sreća, zove se ‘hoću’!”

 

 

Otpor prema životu

 

Razvoj sposobnosti za sintezu suprotnosti i opredeljenje – usmeravanje psihe.

 

Razmislite o oblastima u životu povodom kojih ne možete da se odlučite, koje su to oblasti, pokušavate li da promenite nešto, verujete li da možete?

 

Nismo ambivalentni samo prema drugima već i prema sebi. Svakodnevno vidimo i osetimo nezadovljstvo nekim aspektima života i uz to stav “ne mogu” da odlučim, ne mogu da krenem dalje, “nešto me koči”. Od “prestajem da pušim”, “krećem u teretanu”, “počinjem da učim” i druge aktivnosti “od ponedeljka”, do ostajanja u vezi ili na poslu u kojima nismo zadovoljni.

 

Ovakve problemi mnogi pokušavaju da reše prijateljski razgovorima, knjigama samopomoći i slično, ali izgleda, kako te strategije ne uspevaju, da ostaje pitanje razumevanja razloga zašto je neko ambivalentan.

 

Često tek kada problemi eskaliraju ljudi se obrate psihoterapeutima. Tek kroz razumevanje i istraživanje sebe i razloga zbog kojih imamo neki problem možemo primeniti tehnike koje se na mnogim mestima nude.

 

“Nije da se ne usuđujemo zato što su stvari teške, već su stvari teške zato što se ne usuđujemo.”

 

 

Usmerivač psihe i sposobnost za ljubav

 

Prevazilaženje ambivalencije daje smer psihi. U sukobu pozitivnih i negativnih emocija prema nekome osećamo se rastrzano.

 

Razvijanjem sposobnosti da tolerišemo tu rastrzanost, bez korišćenja različitih odbrana možemo da “prelomimo”, opredelimo se i donesemo zrelu odluku.

 

Tada smo u stanju da podnosimo oprečna osećanja prema bliskoj osobi, ne negiramo ih, ne potiskujemo, ne pomeramo na druge, ne “blejimo” i čekamo da se stvari same reše.

 

Ovo podnošenje omogućava da se opredelimo i postupamo u skladu sa tim, bez vraćanja nazad. Tada su nam ljubavni odnosi realistični, znamo šta hoćemo i nalazimo načine da to ostvarimo.

 

 

Usmerivač psihe i sposobnost za rad

 

Ambivalencija u radu je pojava koja je svima bliska. Čini se čak i neizostavnim delom u životu većine ljudi. Prokrastiniramo, odlažemo obaveze, moramo da se “nakanimo”, “odrađujemo posao”, bez koncentracije i svrhe.

 

Kada se i uđe u posao nema “inspiracije”, obaveze se “otaljavaju” i ne dajemo sve od sebe. Tako posmatrano izgleda kao da nismo sigurni želimo li ili ne da radimo, odnosno da se posvetimo nekome ili nečemu.

 

Tako stanje može trajati godinama. Sve ovo su samo primeri širokog spektra problema u radu koje može izazvati netolerancija na ambivalenciju.

 

 

“Živeti, a ne životariti”

 

“Znam šta hoću, znam šta neću, podnosim suprotnosti – odlučujem”

 

Živeti u ambivalenciji, biti u otporu prema životu, bez njenog razrešenja gradi i razvija osećaj preteškog, besciljnog, života. Odnosi su “onako”, posao je “biće možda bolje”, zadovoljstvo je povremena utešna nagrada. Sve je teško i naporno, a zadovoljstvo sobom i drugima je više želja no stvarnost.

 

Život je obojen “jednog dana, možda” fantazijom, odlaganjem obaveza, dosezanjem do ciljeva koji bi upotpunili život, ali bez realizacije istih. Odbija se zrelo posvećivanje i privrženost. Zajedno govorimo o životarenju i pomalo dosadnoj igri sa životom.

 

Psihoterapijom, radom na ličnom rastu i razvoju, jačamo sposobnost tolerancije na ambivalenciju koja nam omogućava da podnosimo oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, poslu i obavezama uz naglasak pozitivnih osećanja. Sposobnost da se opredelimo i odlučimo, idemo ka ili od nekoga ili nečega.

 

 

Ivana Paunović,  psiholog master, OLI psihoterapeut

 

www.psihoterapijaoli.com