Emocionalne kompetencije nam omogućavaju da budemo zadovoljniji sobom, kao i da budemo zadovoljniji svetom oko sebe.

U razvijenoj emocionalnoj kompetenciji sve se češće sagledava ključ ka boljem zdravlju, većem doživljaju sreće i bliskosti, postavljanju jasnije vizije ličnih ciljeva, dosezanju većeg uspeha u poslu i životu uopšte, ostvarivanju viših ciljeva, osećanja ličnog zadovoljstva, postizanju liderstva u međuljudskim odnosima, unapređenju naše samosvesti, učenja, veće jasnoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti.

U psihoterapijskom smislu, svaki problem je zapravo emocionalni problem. Ono u šta ne investiramo emocije ne opaža se ni kao važno, pa nam ne može doneti bitne probleme, a ni dovesti do velikog zadovoljstva. Jedan od koncepata koji se koriste u objašnjavanju važnosti emocionalnog razvoja jeste i koncept emocionalne inteligencije.

Emocionalnu inteligenciju prepoznajemo preko sposobnosti osobe da spoznaje sopstvene emocije, da njima upravlja, da poseduje sposobnost samomotivacije, prepoznaje emocije drugih, ali i da poseduje umeće održavanja međusobnih emocija.

Ljudi se razlikuju po svojim sposobnostima u svakoj od ovih oblasti. Greške u emocionalnim veštinama mogu se popravljati, na njima se uspešno može raditi. Svako od ovih područja u velikoj meri predstavlja uvežbane obrasce reagovanja, koji mogu biti više ili manje funkcionalni, ali se mogu menjati i usavršavati.

Samoposmatranje omogućava praćenje svesti tokom strasnih i burnih osećanja. Time, biti samosvestan, značilo bi – Biti svestan svoga raspoloženja, kao i misli koje to raspoloženje prate.

Postoji logična razlika između stanja kada smo svesni osećanja i kada pokušavamo da ih zanemarimo. Prepoznati neprijatno osećanje znači želeti da ga se oslobodimo, tako da bi ova dva stanja, dalje išli jedno sa drugim.

Samopouzdanje i emocionalna inteligencija

Samosvest podrazumeva svest o sebi, o svojim istinskim osećanjima, željama i mislima, o svojim postupcima i osobinama, mogućnostima i ograničenjima. Samosvest podrazumeva još nešto – svest o svojoj vrednosti. Nazivamo samosvesnima one ljude koji sebe uvažavaju i cene. To dvoje je usko povezano.

Ako ne poznajemo sebe, ne znamo koliko vredimo. Sebe ili potcenjujemo ili precenjujemo, često naizmenično. Pritom nas nagriza osećaj duboke nesigurnosti. Uzalud pokušavamo da ga ugušimo. Nesigurnost je posledica udaljenosti od sebe i ne može se ukloniti dok se sebi ne približimo.

Mnogi se žale da im nedostaje samopouzdanja. Tragaju za nečim što bi im ulilo samopouzdanje, ili traže načine da ga steknu. Kao da je samopouzdanje nešto spoljašnje, neka čudotvorna tečnost koja se u nekog može usuti. Ili nekakav deo koje se u čoveka može ugraditi.

Samopouzdanje se lako brka sa nadmenošću i ohološću. Sasvim pogrešno. Nije pun samopouzdanja onaj ko se busa u prsa, vičući – ja sam najbolji. Naprotiv, upravo oni kojima nedostaje prave vere u sebe imaju potrebu za ovom vrstom isticanja. Samopouzdanje se ne može niti steći, niti imati. Ono je odnos prema sebi, ne osobina ili stvar.

Samopouzdanje je izraz samosvesti. Samopouzdan čovek drži do sebe. To znači da je svestan sebe. To znači da sebe uzima ozbiljno, da ne zanemaruje, ne nipodaštava, svoja osećanja, želje, iskustva, doživljaje, mišljenja, osobenosti, mogućnosti.

Samopouzdanje uključuje pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti, utiče na sva relevatna ponašanja (suzdržanost, poverenje u ljude, asertivnost i slično). Često se verbalizuje do odrećene mere (osoba iskazuje da je dobra u nečemu) ili kao verovanje u opštu dobrotu i sposobnost.

Na samoupouzdanje značajno utiče podsticanje okoline i uticaj drugih. Poverenje u sopstvene snage je jedan od osnovnih ciljeva koji se u psihoterapijskom radu postavljaju.

Samoostavarenje i emocionalna inteligencija

Samoostvarenje je termin koji se odnosi na pretpostavljenu univerzalnu, urođenu i spontanu težnju za uspostavljanjem, aktualizacijom i razvojem, sopstvenih suštinskih mogućnosti. To je aktivna težnja za zdravljem, impuls usmeren ka rastu, odnosno ostvarivanju ljudskih potencijala.

Takođe, istovremeno je i sâm cilj kojem se teži, idealno stanje ličnosti, u kojem nema agresivnosti, sebičnosti ili neurotičnosti. To je stanje, pozitivno određeno, podrazumeva prihvatanje i ispoljavanje unutrašnjeg Ja, odnosno postizanje punog  razvoja ličnih potencijala.

Prema Maslovu, ovo je osnovni ljudski motiv. U Jungovoj psihologiji samoaktualizacija je drugi naziv za individualizaciju koja znači samosvest.

Emocionalna inteligencija i socijalna inteligencija

Emocionalna inteligencija (EI) ima svoje korene u konceptu socijalne inteligencije koji je početkom 20-tih godina prošlog veka razvio psiholog E.L. Thomdine. Ovaj autor je definisao socijalnu inteligenciju kao – sposobnost da se razumeju drugi ljudi, da se sa njima uspešno komunicira, jednostavno da se u odnosima sa drugim ljudima ponašamo zrelo i mudro.

Socijalna inteligencija obuhvata interpersonalnu inteligenciju kao sposobnost da se pronikne u ono što motiviše druge ljude, kako i zašto oni rade i kako da se sa njima uspešno sarađuje. Istraživanja pokazuju da svi izuzetni menadžeri, prodavci, političari, profesori, lekari, i tako dalje, imaju izraženu interpersonalnu inteligenciju.

Interpersonalna inteligencija je analogna vrednost, samo okrenuta našem unutrašnjem biću. Ona jesposobnost da oformimo jasnu i preciznu sliku samog sebe, svog identiteta, kao i da se na osnovu tako stvorenog modela uspešno ponašamo u svakodnevnom životu.

Termin emocionalna inteligencija su prvi upotrebili psiholozi Peter Salovery i John Mayer, sa Univerziteta Yale, pre petnaestak godina. Prema njihovoj postavci, emocionalna inteligencija je sposobnost da posmatramo, razumemo i razlikujemo svoje i tuđe emocije, i da tako dobijene informacije koristimo kao osnovu za svoje razmišljanje i postupke.

Suština emocionalne inteligencije je da spoznamo svoje i tuđe emocije, da vladamo njima umesto da one gospodare nama, da razum ne bude prevladan nagonima i impulsivnošću.

Poslednjih godina fenomen emocionalne inteligencije ponudio je odgovore na mnoga pitanja koja su nas oduvek zanimala:

“Zašto nam se čini da neki ljudi naprosto nadareni da uživaju u životu?; Zašto se najzapaženiji čak u razredu obogati kada porasteš; Zašto nas neki ljudi osvoje na prvi pogled, dok smo prema drugima nepoverljivi?; Zašto neki iz nevolja isplivaju sa lakoćom, a drugi potonu?; U čemu je tajna najboljih prodavaca, najtraženijih menadžera i najuspešnijih lidera? Pitanje je, dakle: “Koji umni kvaliteti određuju uspeh?”

Tema emocionalne inteligencije zaintrigirala je različite i široke slojeve poslovnog, i ne samo poslovnog sveta…

Ivana Paunović, psiholog-master  i O.L.I. psihotarapeut & Ana Gvozdić, psiholog i O.L.I psihotarapeut