MOJ PLAVI SAFIRU

Nebitno ovom svetu.

Ipak!

Postoji negde,

jedna žena,

možda dete zarobljeno,

maskirano frustracijama,

blokirano patnjom žene,

strahovima…

promašaj života.

Bez nade!

Sudbina je nju volela,

odvela do tačke buđenja,

srela svog plavog safira,

ključ njenog postojanja.

Oprosti!

Nebeski dečače,

snu uzvišeni,

oprosti mom mrtvilu,

mojoj nesvesnosti o tebi,

neznanju o sebi.

Razumi, molim Te!

Moju vulkansku lavu,

iznenadnu erupciju,

mog skrivenog bića.

Koristila sam krive reči,

bila gluva za tvoj način poetskog govora,

slepa za tu umetnost tvog srca dečaka.

Pričala sam prazne reči,

pobudila prezir u tebi.

Zašto?

Mogla sam šutnjom,

dati sebi vremena,

da oslušnem tvoje potrebe vetra.

Doživim te snažno,

pustim…

mogla sam te imati,

slobodno,

beskrajno….

Ti nisi bio moj rob,

robovala sam sebi,

bežala svuda, svakako,

put me opet vodio k tebi.

Nisi ti meni bol nanosio,

ja sam sama sebe ranila,

preko te rane sazrela,

tek sada imam sebe,

tebe u svojim stihovima,

nirvana života.

Koračaj zemljom,

plovi nebom,

ti si jedina istina,

moj nemir i mir,

probudio ljubav u meni,

načinio ženom.

Jedini na svetu,

moj plavi safiru.

 

BOŽE MOJ

Bože Moj

prepuštam se tebi,

nek anđeli osvetle put.

Moje oči,

zaslepljene,

ne vide,

sjaje,

želim da preliju taj sjaj,

na tvoj put Božji,

izgubim se u svetlosti anđela.

Hvala ti, Oče moj,

slepilo dajem đavolima,

shvatila sam,

ponizno molim,

nek oči moje,

uvek budu,

to najdraže,

Božji sjaj.

Izvinjavam se!

Dopirem sa celom, zemljino tlo,

mislima se smešim tebi,

radujem se tvom daru.

Ja nisam gluha,

ne čujem ono,

nisko, prljavo, zavisno, nepotrebno, varljivo.

Hvala Bože!

Vodi me pesma anđelska,

daje mi mir pred lažima,

budi pred istinom.

Ne treba mi vodič, kočija, luksuzna kola,

snažne noge.

Bože Moj!

Dao si mi srce,

koje putuje svuda,

svesno svega,

oprašta,

razume,

voli….

Ne pitam te,

nikad neću,

shvatila sam,

naučila,

gledam u istinu.

Oh, oprosti!

Oseti jačinu mojeg kajanja,

oseti krhost, moje duše,

milinu…..

Drago mi je!

Darovana sam, patnjom mog života,

prepreke visoke,

ljudi oko mene,

kažem ljudi,

a mislim duše neprobuđene,

okupirani su materijalnim stvarima,

prljave bolnice,

otrovnih lekova,

zvuci koji mi smetaju,

slike od kojih tonem.

Dragi moj, nebeskih kralju,

što sam te pitala,

zašto?

Kunem se,

molim pred tobom,

opraštam sebi ujedno,

opraštam svom neznanju.

Sad znam!

Tako nek bude!

Da nije bila tolika patnja,

kako bi osetila tvoje Carstvo nebesko,

kako bi bila sigurna u svoj ideal,

evoluciju….

tvoj put.

Oprosti, naklonom!

Žudno sam tražila muški zagrljaj,

kad žudiš nečemu slepo,

propustiš ono najdraže,

univerzalni zagrljaj.

Amen!

 

PITANJA I ODGOVORI

Koračam!

Svesna prošlosti,

svesna ovog momenta,

svesna sebe.

Živim!

Prepuštam se životu,

dopuštam da mi se dešava.

Spoznaja!

Smisao svog postojanja,

uloga u ovom svetu.

Devojčica!

Volim je,

ne zna sam sa njom,

hoću da se igra,

sanja….

juri niz život…

jednostavno, neumorno.

Ja!

Gubi se u nečijim rukama,

koliko puta da se desilo,

koliko neuspeha i padova,

uvek voljno za nečije srce,

uvek željno za neočekivano,

uvek radosno za emocije prošlosti,

otvoreno za sadašnjost,

bez straha za nove horizonte.

Trenutak!

Ugrabim ga i volim,

pustim i opet volim,

očekujem i opet volim,

trenuci, trenuci, trenuci,

njihove reakcije, mudrosti, pouke,

život moj, tvoj, svačiji.

Svet!

Ogroman, mali

mali, volis sebe,

ogroman, svestan univerzalne ljubavi.

Srce!

Doživi ga kao muskul,

steže, krvari,

doživi kao emociju,

bićeš egoista…

ne postavljaj mu granice,

biće energija,

ona velika,

ljubav…..

nečiji osmeh,

poljubac,

dodir očima,

biće sve….

 

GDE SAM JA

Razum je moj,

bunilo strašno,

programirana mašina,

vodič u tugu.

Biće je moje,

anđeosko svetlo,

vodič kroz more,

na ispravnom putu.

Borba je večna,

isplovim gore,

svesna sam svega,

osetim radost,

duše koje lebdi,

ali opet dole,

razum ko lokomotiva,

urezani program,

neprekidno vrti.

Ne, vrišti ta slobodna duša,

izgubljena večno,

zove bolesno telo,

razum pun prošlosti,

pun tuge,

moj momentalni dom.

Nekad poneseš te svemirske zvuke,

ostaneš gluh za svet oko tebe,

uplašen živis, gde si,

šta to čujes, šta ćeš dalje,

i opet isto!

 

 

DELOVI CELINE

Taj osećaj

nejasna čeznja,

duboka tuga,

buntovni vihor,

ponekad mir!

Prati Me!

Gde je taj svet,

taj izvor potpunosti,

celosna ja?

Gde ja pripadam,

koji je ključ,

radost postojanja?

Svuda ljudske duše oko mene,

majka, brat, otac, dragi,

čedo iz utrobe,

svako svoj trag prati!

Idem duboko u sebe,

put sve teži, prepreke bolne,

spajam se sa sobom,

delovi celine,

osetim izvor,

zove me,

nekad je bliži, nekad daleko,

naziru se zrake,

putujem svoj životni put,

možda jedinstveni izvor.

 

LUTALICA

Putujem gore,

ljubičasti kanal osvajam,

neka vibra me zove,

spajam se.

Pitam se,

je li to sreća,

svrha života,

taj put,

gore i dole?

Neko bi reko,

božji dar,

poklon svemira.

Ne, prolaziš niz pojas izgubljene duše,

pokupiš nešto,

poneseš sa sobom.

Vidiš raj, čujes vibre koje večno znaš,

a dole niko ne razume,

ne znaš šta ćeš,

i, sam si, izgubljena duša lutalica!

Svesno se uzvisi,

budi dole,

istovremeno i gore,

budan sanjaj,

to je dar života.

 

UKRŠTENE SUDBINE

Ponoćna tama,
čeznja,
prazan pogled,
senke usamljenih zidova,
siluete jedne žene,
svakodnevna pitanja,
upućena svemiru,
odziv duše.
Neka slutnja,
provlači se u prostoru,
udisaji budućnosti,
odgovor željan!
Ponoćni dečače,
vihor sudbine,
dozivan noćima,
Božji Dar,
njegova pojava,
crna silueta,
na ponoćni mesec,
ispuni tu dušu praznu,
žednu odgovora svemira,
žednu za prihvaćanje istine,
vibracije slučajnosti,
vibracije spoja,
životni putokaz,
ukrštene sudbine!

 

CRVENA RUŽA

Crveni ruž, crna haljina

crvena ruža u tamnoj kosi,

crveno vino u rukama,

ruke klize, srce bije

mesec plovi, zvezde sijaju,

pogledi se prate,

strasti slivaju.

 

POETSKA DUŠA

Tvoje lice,

ogledalo čistine,

slika i govor,

anđela u tebi.

Tvoj osmeh,

govor je iz dubine,

otvara srca,

poziva…

Oči tvoje,

odraz su tvoje poetske duše,

emocije snažne,

obojena ljubav.

 

DVA TELA

Koliba mala,

mašta u nju stala,

trava zelena,

glava usijana

Fizička daljina,

misaona blizina,

tela daleko,

žude blizinu!

I sve tako redom,

koliba mala,

srca ugrejana,

vetar kosu lomi,

dve glave zrele,

a dečje zelene,

čupaju se,

spajaju,

trava ne zna govoriti,

strasti pokriva,

dva tela skriva!

 

IZOLACIJA

Mir!

Tišina!

Zvuk tišine!

Spoznaja!

Spoznaja samog sebe!

Bezvremensko postojanje!

Bezuslovno življenje!

Potreba samoće!

Izolacija!

 

ALHEMIJA

Nek tvoja čista duša,

Božjim šapatom progovori,

Neka nežnost tog anđeoskog glasa,

u zaljubljeno srce kamen pretvori,

ništa moćnije ne može biti,

od alhemije ženskog srca koje voli.

 

GLAS LJUBAVI

Bezimena dama,

ostala sama,

nije to samoća,

nego beskrajnost njenog sna.

Šta je moja mila,

te okice sakrila,

nemoj sebično čuvati taj devojački dar,

ti si zvezda budilnik,

mesečev sjaj.

Budi naš eho,

naš bezimeni ljudski glas,

budi ništa,

sve….

Te skrivene okice sanjaju veliko srce,

Širina srca u dubinu mora.

Spajaju se ta širina i dubina,

postaje celina duše,

prepoznaju se talasne dužine.

čuje se glas ljubavi.

 

ŠAPAT SUDBINE

Beskrajnost moje duše,

osluškuje zvuk nečujan,

šapat sudbine!

Pratim šapat,

dozivam iz daljine,

sudbine spajam,

ne znam im ime!

Nepoznati čoveče,

željna ženo,

spojite daljine,

šapat sudbine,

u jedno ime!

 

NEBESKO DETE

Nebeski svode, dome nedostižni,

plavetnilo beskrajno, tajnovita patnjo,

čuj plač zalutalog deteta,

iskrenu molitvu te duše.

Pošalji zvezde ćerke nebeske,

neka svojim Božjim sjajem osvetle put

pretvori dečji plač u suze radosnice.

 

ZAROBLJENA DUŠA

Ne znam za vreme,

ograničenje prostora,

neću norme i pravila!

Ubija me da kažem dobar dan,

svaki jebeni dan!

Ja nisam svakodnevica,

nikada neću biti,

kako si, šta si,

dosadne farse,

decenijama ubijaju me.

Beži, beži, beži

stalno neka opomena,

gde, kada,

s kim, ne znam!

Ali osetim taj svet,

šta ne zna za vreme,

osetim taj prostor bez ograničenja

livade, reke, pesma ptice,

glasove bića koje razumem,

sunce je moj budilnik,

mesečina kompas,

a tlo zemlje,

moj život bez ograničenja!

 

SUZA

Bol dušu raspara,

i bi moj životni krvotok,

predajem se bolu,

svaka pora mog bića

rob je njegov,

vlada nada mnom,

vremenom postaje jači,

ubija mene, ubija moju prošlost,

postanimo jedno!

Dođe dan, pustim suzu,

zasija na suncu,

vidim svoj lik,

u čistini suze.

Ostajem u tom momentu.

 

OSMEH

Budim se osmehom,

žudim za novim dahom,

vreme stoji, mi se krećemo,

životne prolaznike srećemo,

odlaze, dolaze, sudaraju se, prolaze,

neki ostaju večno,

prepoznaju se,

šapatom duše!

 

POGLED U SUNCE

Radni dan,

hladni zidovi,

pogled u pločice,

ljudi, raznovrsne energije,

sudaraju se,

odbijaju jedna drugu,

lažni osmesi,

galama, sasvim nepotrebna,

bol…

nedostatak vazduha,

potreba za bekstvom.

U parku sam,

nisam ja,

možda jesam,

definitivno sam ja,

stvarna,

dete.

Nepoznati osećaj,

ma poznat,

sakriven.

Zaplakala sam ko beba,

plač ispunjen strahom.

Osetila sam život,

pogledala u sunce,

iščeznula je moja mračna senka.

Pogledala sam bistro,

udahnula duboko.

Lep osećaj.

Doletela ptica,

znak nebeski,

oko mene kesteni,

priroda se javlja svuda.

Želja za životom!

Osetila sam dušu drveta,

uzela stablo u naručje,

zastala sam bosa na travi.

Drvo je uzvratilo,

dalo svežu pranu.

Telo je željno upijalo tu energiju života,

Osetila sam kontakt mojih stopala sa travom,

Svesnost svega, našu vezanost…

Mi i priroda,

neraskidiva veza,

te vibracije postoje u svakome,

srećan je samo onaj ko je svestan njih.

Moj glas je miran,

sada sam ja, jeste.

Nije bilo više tuđih negativnih energija u meni,

pločice su sijale,

zidovi nisu više bile hladni.

Mir je u meni.

Svesnost je u meni.

Oni su moji nepobedljivi ratnici,

sa spoljašnu galamu.

 

Emilija Danailovska