altEmilija Danailovska rođena je 12. augusta 1976. godine u Kumanovu u Makedoniji. Sluh i vid iznenada je počela gubiti u tinejdžerskim danima. Vlastita intuicija Emiliji je jedini kontakt sa spoljašnjom sredinom. Ovi stihovi su kreativno čišćenje njenog srca.

 

MOJ PLAVI SAFIRU

 

Nebitno ovom svetu.

Ipak!

Postoji negde,

jedna žena,

možda dete zarobljeno,

maskirano frustracijama,

blokirano patnjom žene,

strahovima…

promašaj života.

Bez nade!

Sudbina je nju volela,

odvela do ta?ke bu?enja,

srela svog plavog safira,

klju? njenog postojanja.

Oprosti!

Nebeski de?a?e,

snu uzvišeni,

oprosti mom mrtvilu,

mojoj nesvesnosti o tebi,

neznanju o sebi.

Razumi, molim Te!

Moju vulkansku lavu,

iznenadnu erupciju,

mog skrivenog bi?a.

Koristila sam krive re?i,

bila gluva za tvoj na?in poetskog govora,

slepa za tu umetnost tvog srca de?aka.

Pri?ala sam prazne re?i,

pobudila prezir u tebi.

Zašto?

Mogla sam ?utnjom,

dati sebi vremena,

da oslušnem tvoje potrebe vetra.

Doživim te snažno,

pustim…

mogla sam te imati,

slobodno,

beskrajno….

Ti nisi bio moj rob,

robovala sam sebi,

bežala svuda, svakako,

put me opet vodio k tebi.

Nisi ti meni bol nanosio,

ja sam sama sebe ranila,

preko te rane sazrela,

tek sada imam sebe,

tebe u svojim stihovima,

nirvana života.

Kora?aj zemljom,

plovi nebom,

ti si jedina istina,

moj nemir i mir,

probudio ljubav u meni,

na?inio ženom.

Jedini na svetu,

moj plavi safiru.

 

 

BOŽE MOJ

 

Bože Moj

prepuštam se tebi,

nek an?eli osvetle put.

Moje o?i,

zaslepljene,

ne vide,

sjaje,

želim da preliju taj sjaj,

na tvoj put Božji,

izgubim se u svetlosti an?ela.

Hvala ti, O?e moj,

slepilo dajem ?avolima,

shvatila sam,

ponizno molim,

nek o?i moje,

uvek budu,

to najdraže,

Božji sjaj.

Izvinjavam se!

Dopirem sa celom, zemljino tlo,

mislima se smešim tebi,

radujem se tvom daru.

Ja nisam gluha,

ne ?ujem ono,

nisko, prljavo, zavisno, nepotrebno, varljivo.

Hvala Bože!

Vodi me pesma an?elska,

daje mi mir pred lažima,

budi pred istinom.

Ne treba mi vodi?, ko?ija, luksuzna kola,

snažne noge.

Bože Moj!

Dao si mi srce,

koje putuje svuda,

svesno svega,

oprašta,

razume,

voli….

Ne pitam te,

nikad ne?u,

shvatila sam,

nau?ila,

gledam u istinu.

Oh, oprosti!

Oseti ja?inu mojeg kajanja,

oseti krhost, moje duše,

milinu…..

Drago mi je!

Darovana sam, patnjom mog života,

prepreke visoke,

ljudi oko mene,

kažem ljudi,

a mislim duše neprobu?ene,

okupirani su materijalnim stvarima,

prljave bolnice,

otrovnih lekova,

zvuci koji mi smetaju,

slike od kojih tonem.

Dragi moj, nebeskih kralju,

što sam te pitala,

zašto?

Kunem se,

molim pred tobom,

opraštam sebi ujedno,

opraštam svom neznanju.

Sad znam!

Tako nek bude!

Da nije bila tolika patnja,

kako bi osetila tvoje Carstvo nebesko,

kako bi bila sigurna u svoj ideal,

evoluciju….

tvoj put.

Oprosti, naklonom!

Žudno sam tražila muški zagrljaj,

kad žudiš ne?emu slepo,

propustiš ono najdraže,

univerzalni zagrljaj.

Amen!

 

 

PITANJA I ODGOVORI

 

Kora?am!

Svesna prošlosti,

svesna ovog momenta,

svesna sebe.

Živim!

Prepuštam se životu,

dopuštam da mi se dešava.

Spoznaja!

Smisao svog postojanja,

uloga u ovom svetu.

Devoj?ica!

Volim je,

ne zna sam sa njom,

ho?u da se igra,

sanja….

juri niz život…

jednostavno, neumorno.

Ja!

Gubi se u ne?ijim rukama,

koliko puta da se desilo,

koliko neuspeha i padova,

uvek voljno za ne?ije srce,

uvek željno za neo?ekivano,

uvek radosno za emocije prošlosti,

otvoreno za sadašnjost,

bez straha za nove horizonte.

Trenutak!

Ugrabim ga i volim,

pustim i opet volim,

o?ekujem i opet volim,

trenuci, trenuci, trenuci,

njihove reakcije, mudrosti, pouke,

život moj, tvoj, sva?iji.

Svet!

Ogroman, mali

mali, volis sebe,

ogroman, svestan univerzalne ljubavi.

Srce!

Doživi ga kao muskul,

steže, krvari,

doživi kao emociju,

bi?eš egoista…

ne postavljaj mu granice,

bi?e energija,

ona velika,

ljubav…..

ne?iji osmeh,

poljubac,

dodir o?ima,

bi?e sve….

 

 

altGDE SAM JA

 

Razum je moj,

bunilo strašno,

programirana mašina,

vodi? u tugu.

Bi?e je moje,

an?eosko svetlo,

vodi? kroz more,

na ispravnom putu.

Borba je ve?na,

isplovim gore,

svesna sam svega,

osetim radost,

duše koje lebdi,

ali opet dole,

razum ko lokomotiva,

urezani program,

neprekidno vrti.

Ne, vrišti ta slobodna duša,

izgubljena ve?no,

zove bolesno telo,

razum pun prošlosti,

pun tuge,

moj momentalni dom.

Nekad poneseš te svemirske zvuke,

ostaneš gluh za svet oko tebe,

uplašen živis, gde si,

šta to ?ujes, šta?eš dalje,

i opet isto!

 

 

DELOVI CELINE

 

Taj ose?aj

nejasna ?eznja,

duboka tuga,

buntovni vihor,

ponekad mir!

Prati Me!

Gde je taj svet,

taj izvor potpunosti,

celosna ja?

Gde ja pripadam,

koji je klju?,

radost postojanja?

Svuda ljudske duše oko mene,

majka, brat, otac, dragi,

?edo iz utrobe,

svako svoj trag prati!

Idem duboko u sebe,

put sve teži, prepreke bolne,

spajam se sa sobom,

delovi celine,

osetim izvor,

zove me,

nekad je bliži, nekad daleko,

naziru se zrake,

putujem svoj životni put,

možda jedinstveni izvor.

 

 

LUTALICA

 

Putujem gore,

ljubi?asti kanal osvajam,

neka vibra me zove,

spajam se.

Pitam se,

je li to sre?a,

svrha života,

taj put,

gore i dole?

Neko bi reko,

božji dar,

poklon svemira.

Ne, prolaziš niz pojas izgubljene duše,

pokupiš nešto,

poneseš sa sobom.

Vidiš raj, ?ujes vibre koje ve?no znaš,

a dole niko ne razume,

ne znaš šta ?eš,

i, sam si, izgubljena duša lutalica!

Svesno se uzvisi,

budi dole,

istovremeno i gore,

budan sanjaj,

to je dar života.

 

 

altUKRŠTENE SUDBINE

 

Pono?na tama,
?eznja,
prazan pogled,
senke usamljenih zidova,
siluete jedne žene,
svakodnevna pitanja,
upu?ena svemiru,
odziv duše.
Neka slutnja,
provla?i se u prostoru,
udisaji budu?nosti,
odgovor željan!
Pono?ni de?a?e,
vihor sudbine,
dozivan no?ima,
Božji Dar,
njegova pojava,
crna silueta,
na pono?ni mesec,
ispuni tu dušu praznu,
žednu odgovora svemira,
žednu za prihva?anje istine,
vibracije slu?ajnosti,
vibracije spoja,
životni putokaz,
ukrštene sudbine!

 

 

CRVENA RUŽA

 

Crveni ruž, crna haljina

crvena ruža u tamnoj kosi,

crveno vino u rukama,

ruke klize, srce bije

mesec plovi, zvezde sijaju,

pogledi se prate,

strasti slivaju.

 

 

POETSKA DUŠA

 

Tvoje lice,

ogledalo ?istine,

slika i govor,

an?ela u tebi.

Tvoj osmeh,

govor je iz dubine,

otvara srca,

poziva…

O?i tvoje,

odraz su tvoje poetske duše,

emocije snažne,

obojena ljubav.

 

 

DVA TELA

 

Koliba mala,

mašta u nju stala,

trava zelena,

glava usijana

Fizi?ka daljina,

misaona blizina,

tela daleko,

žude blizinu!

I sve tako redom,

koliba mala,

srca ugrejana,

vetar kosu lomi,

dve glave zrele,

a de?je zelene,

?upaju se,

spajaju,

trava ne zna govoriti,

strasti pokriva,

dva tela skriva!

 

 

altIZOLACIJA

 

Mir!

Tišina!

Zvuk tišine!

Spoznaja!

Spoznaja samog sebe!

Bezvremensko postojanje!

Bezuslovno življenje!

Potreba samo?e!

Izolacija!

 

 

ALHEMIJA

 

Nek tvoja ?ista duša,

Božjim šapatom progovori,

Neka nežnost tog an?eoskog glasa,

u zaljubljeno srce kamen pretvori,

ništa mo?nije ne može biti,

od alhemije ženskog srca koje voli.

 

 

GLAS LJUBAVI

 

Bezimena dama,

ostala sama,

nije to samo?a,

nego beskrajnost njenog sna.

Šta je moja mila,

te okice sakrila,

nemoj sebi?no ?uvati taj devoja?ki dar,

ti si zvezda budilnik,

mese?ev sjaj.

Budi naš eho,

naš bezimeni ljudski glas,

budi ništa,

sve….

Te skrivene okice sanjaju veliko srce,

Širina srca u dubinu mora.

Spajaju se ta širina i dubina,

postaje celina duše,

prepoznaju se talasne dužine.

?uje se glas ljubavi.

 

 

ŠAPAT SUDBINE

 

Beskrajnost moje duše,

osluškuje zvuk ne?ujan,

šapat sudbine!

Pratim šapat,

dozivam iz daljine,

sudbine spajam,

ne znam im ime!

Nepoznati ?ove?e,

željna ženo,

spojite daljine,

šapat sudbine,

u jedno ime!

 

altNEBESKO DETE

 

Nebeski svode, dome nedostižni,

plavetnilo beskrajno, tajnovita patnjo,

?uj pla? zalutalog deteta,

iskrenu molitvu te duše.

Pošalji zvezde ?erke nebeske,

neka svojim Božjim sjajem osvetle put

pretvori de?ji pla? u suze radosnice.

 

 

ZAROBLJENA DUŠA

 

Ne znam za vreme,

ograni?enje prostora,

ne?u norme i pravila!

Ubija me da kažem dobar dan,

svaki jebeni dan!

Ja nisam svakodnevica,

nikada ne?u biti,

kako si, šta si,

dosadne farse,

decenijama ubijaju me.

Beži, beži, beži

stalno neka opomena,

gde, kada,
s kim, ne znam!

Ali osetim taj svet,

šta ne zna za vreme,

osetim taj prostor bez ograni?enja

livade, reke, pesma ptice,

glasove bi?a koje razumem,

sunce je moj budilnik,

mese?ina kompas,

a tlo zemlje,

moj život bez ograni?enja!

 

 

SUZA

 

Bol dušu raspara,

i bi moj životni krvotok,

predajem se bolu,

svaka pora mog bi?a

rob je njegov,

vlada nada mnom,

vremenom postaje ja?i,

ubija mene, ubija moju prošlost,

postanimo jedno!

Do?e dan, pustim suzu,

zasija na suncu,

vidim svoj lik,

u ?istini suze.

Ostajem u tom momentu.

 

 

OSMEH

 

Budim se osmehom,

žudim za novim dahom,

vreme stoji, mi se kre?emo,

životne prolaznike sre?emo,

odlaze, dolaze, sudaraju se, prolaze,

neki ostaju ve?no,

prepoznaju se,

šapatom duše!

 

 

altPOGLED U SUNCE

 

Radni dan,

hladni zidovi,

pogled u plo?ice,

ljudi, raznovrsne energije,

sudaraju se,

odbijaju jedna drugu,

lažni osmesi,

galama, sasvim nepotrebna,

bol…

nedostatak vazduha,

potreba za bekstvom.

U parku sam,

nisam ja,

možda jesam,

definitivno sam ja,

stvarna,

dete.

Nepoznati ose?aj,

ma poznat,

sakriven.

Zaplakala sam ko beba,

pla? ispunjen strahom.

Osetila sam život,

pogledala u sunce,

iš?eznula je moja mra?na senka.

Pogledala sam bistro,

udahnula duboko.

Lep ose?aj.

Doletela ptica,

znak nebeski,

oko mene kesteni,

priroda se javlja svuda.

Želja za životom!

Osetila sam dušu drveta,

uzela stablo u naru?je,

zastala sam bosa na travi.

Drvo je uzvratilo,

dalo svežu pranu.

Telo je željno upijalo tu energiju života,

Osetila sam kontakt mojih stopala sa travom,

Svesnost svega, našu vezanost…

Mi i priroda,

neraskidiva veza,

te vibracije postoje u svakome,

sre?an je samo onaj ko je svestan njih.

Moj glas je miran,

sada sam ja, jeste.

Nije bilo više tu?ih negativnih energija u meni,

plo?ice su sijale,

zidovi nisu više bile hladni.

Mir je u meni.

Svesnost je u meni.

Oni su moji nepobedljivi ratnici,

sa spoljašnu galamu.

 

 

 

altEmilija Danailovska