Moć psihoterapije i znanja koja nudi ova lečeća profesije sve su prisutnija, iako brojne predrasude i dalje postoje. Ostaje pitanje kako psihoterapija može da nam pomogne da prevaziđemo probleme i teškoće, da pomogne da živimo autentično, u skladu sa sobom i radimo na razvoju zrele sposobnosti za ljubav i rad.

Otkrivanje lične istine

 

Psihoterapija je proces samospoznaje, otkrivanje ličnih ograničenja i potencijala. Omogućava razotkrivanje nesvesnih sadržaja koji nas ometaju u životu i sputavaju autentičnost.

 

Pored toga vodi ka opštem unapređenju kvaliteta življenja uz podsticanje rasta i razvoja na svim životnim planovima. Možemo reći da je psihoterapija proces učenja o sebi, terapija razgovorom, koja vodi ka željenim promenama.

 

Kroz ovaj proces postepeno i ciljano se radi na rešavanju različitih vrsta problema i otklanjanju tegoba. Do promena dolazi kroz struktuiran razgovor sa unapred određenim ciljevima, razmenu znanja, iskustva i emocija između klijenta i terapeuta.

 

“Iskustvo nije ono što se čoveku događa, već ono što čini sa onim što mu se događa.”

 

 

Psihoterapija kao put ka oslobađanju ličnosti

 

Brojni su razlozi koji motivišu ka psihoterapiji. Ponekad leže u potrebi za podrškom u prevazilaženju akutnih problema u odnosima sa drugima, privatnom životu ili poslovnoj sferi. Potreba za prevazilaženjem problema kao što su panični napadi, anksioznost, fobije i drugo, kao i rad na posledicama nekih važnih životnih događaja na samu ličnost.

 

Motivacija, takođe, može biti primarno orjentisana na lični rast, uvide o sebi i drugima, otkrivanje i razvoj emocionalnih kompetencija i drugo. Ona je efikasna i u situacijama kada osoba nije svesna konkretnog uzroka, ali oseća nezadovoljstvo i lično neispunjenje.

 

 

Odnos klijenta i psihoterapeuta

 

Psihoterapija dovodi do ličnih promena koje se odražavaju na mnoge oblasti života, važan saveznik na tom putu jeste odnos klijenta i terapeuta. Terapijski savez je specifičan odnos koje je definisan profesionalnim standardima i u isto vreme blizak i potkovan poverenjem i prihvatanjem.

 

Produkti ovog odnosa su novi uvidi, prepoznavanje i verbalizacija osećanja, nov pogled na sebe, izazove, probleme i odbrane koje koristimo. Pored toga jedan od ciljeva jeste i snaga za rešavanje budućih problema koje život sa sobom nosi.

 

Moć psihoterapije, dakle, ne leži samo u zadovoljenju potrebe da nas neko sluša i prihvata ili da “izbacimo” sve što nam je na duši. Ne radi se ni samo o tome da se osećamo bolje i sigurnije. Terapeuti nisi veliki autoriteti koji objašnjavaju kako neko treba da živi, već obučeni profesionalci koji pomažu da to tih specifičnih odgovora klijenti dođu sami.

 

Odnos klijenta i terapeuta je specifičan i teško uporediv sa bilo kojim drugim poznatim odnosima. To nije prijateljski odnos, roditeljski, odnos između kolega, učitelja i učenika lekara i pacijenta, ali sadrži neke od tih elemenata.

 

Sa jedne strane on je profesionalan i definisan određenim pravilima, ali istovremeno intiman i empatičan. Terapeut radi na tome da uvidi intiman svet svog klijenta, da ga razume i upozna bez osuđivanja.

 

Terapijski odnos jedan je od glavnih faktora “lekovitog” efekta psihoterapije.

 

 

Pogrešna očekivanja od psihoterapije

 

Psihoterapija nije davanje saveta i objašnjavanje kako neko treba da živi.

 

U današnje vreme relativno je lako naći konkretan savet za rešenje nekog problema, najveća mana takvih saveta je što dolaze iz ličnog iskustva neke osobe i ne uključuju specifičnosti i lični kontekst osobe koja bi te savete možda primenila. Sa druge strane nekada problem nije u samom savetu koliko u nemogućnosti da se isti sprovede.

 

Terapija zato nudi nešto drugo vođena parolom da ne može neko drugi, pa čak ni psihoterapeut da zna najbolje rešenje za vas i vaš život, ali može da pomogne na  putu nalaženja tih odgovora.

 

Ne zaboravimo, svako je ekspert za svoj život, sve ono dobro i loše u njemu. Stoga, terapeut obučen znanjem, tehnikama, ali i ličnim iskustvom u ulozi klijenta, može da ponudi načine dolaska do rešenja.

 

Na ovaj način mogu se uvideti novi pogledi na sebe, druge i svet, a opskrbljeni tim znanjima i uvidima koje nudi terapija može se uz sopstvene snage naći rešenje.

 

“Zadatak koji sebi treba da postavimo, nije da  se osećamo sigurno , već da budemo sposobni da tolerišemo nesigurnost.”

 

“Čarobni štapić”, kojim se otklanjaju problemi, ne postoji. Pa čak i kada postoji svesnost o tome, neki deo čoveka kao da se pritajeno nada da će neki zamah rukom ipak sve rešiti. Kako to u životu nije tako i nije u sladu sa “životnim zakonima”,  tako nešto ne možemo ni od terapije očekivati.

 

U psihoterapiji ishod najviše zavisi od samog klijenta. Tačnije od spremnosti na upuštanje u analizu sebe i svojih postupaka, izbegavanja, uz preuzimanje određenih rizika koje promena nosi.

 

Psihoterapeut u ovome pomaže klijentu, ali ne radi umesto njega. Laka i brza rešenja koliko god da se nude i da su privlačna, zapravo ne postoje, kao što ne postoji neko ko može umesto vas da menja i vodi vaš život. A pitanje je da li biste to zaista i želeli.

 

Psihoterapija je stoga usmerena je na pomoć čoveku da se promeni u željenom smeru. Na tom putu psihoterapeuti su usmereni na prepoznavanje izbegavanja koje klijent koristi, otpore promenama, mehanizme odbrane koji štite otkrivanje lične istine, tipične načine na koje gradi neadekvatan odnos prema sebi i drugima.

 

Psihoterapeut je sposoban da osobu prihvati u potpunosti bez osuđivanja i da klijenta u pravo vreme i na pravi način suoči sa izbegavanjima. Kasnije osoba sama počinje da prepoznaje sopstvena izbegavanja i mehanizme, analizira ih i prevazilazi, a tad promena i počinje, jer ne možemo promeniti ono što ne vidimo i ne prihvatimo.

 

 

Otklanjanje lažnih informacija

 

Do mnogih promena je teško doći, jer ljudi izvlače nekakvu korist iz toga kakvi jesu. Čak i kada postoji jaka želja za promenom postoji i strah od te promene. Zbog toga ljudi često sebe sabotiraju kako do tih promena ne bi došlo.

 

U tim slučajevima ostajemo u “zoni sigurnosti” i sprečavamo dalji razvoj. Cena ovoga je nazadovoljstvo, anksioznost i mnogi drugi problemi. Možda je cena preskupa, ali daje osećaj sigurnosti što čoveka drži u disfunkcionalnom ponašanju.

 

Potreba da se iz te zone izađe  najčešće se javlja onda kada je nezadovoljstvo toliko naraslo da je sve teže za podnošenje.

 

“Ako zatvorite vrata svim manama i istina će ostati napolju.”

 

 

Ko su psihoterapeuti?

 

Psihoterapeuti su stručnjaci koji su i sami prošli, ne samo psihoterapijsku edukaciju već i dugogodišnji lični rad u ulozi klijenta. Dolaze iz humanističkih profesija (psiholozi, pedagozi, defektolozi, psihijatri, andragozi, i tako dalje), a neki su, pored nekog od tih fakulteta, završili i posebne edukacije za psihoterapiju. Dakle, pored fakultetske diplome imaju psihoterapijske sertifikate i licence. Što znači da nije svaki psiholog ili psihijatar i psihoterapeut.

 

 

Sposobnost za ljubav i rad

 

O.L.I., od O.L.I. Integrativna psihodinamska psihoterapija, predstavlja skaćenicu od Otkrivanje Lične Istine Otklanjanjem Lažnih Informacija, i na jedinstven način predstavlja i sam psihoterapijski proces.

 

Put ka ostvarivanju psihoterapiskog cilja u OLI metodu uključuje znanja i tehnike različitih psihoterapijskih škola sa bazično psihodinamskom orijentacijom uz specifičnu teorijsku osnovu i tehnike rada. Ovaj način rada praktično daje širok spektar mogućnosti rada na različitim problemima a prilagođen individualnim specifičnostima ličnosti.

 

Do promene ne može doći ukoliko se ne radi na razvoju bazičnih sposobnosti za obradu emocija. Problemi u našim sposobnostima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom.

 

Slušajući sadržaj koji klijent iznosi O.L.I. psihoterapeutu, razgovarajući sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, posebnu pažnju obraća na obrasce koje klijent primenjuje, na tipične načine na koje obrađuje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.

 

O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti – sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih bazičnih emotivnih kompetencija:

 

1) Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju (razboritost psihe),

2) Celovitost “objekta” (lepak psihe),

3) Konstantnost objekta (stabilizator psihe),

4) Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe),

5) Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe),

6) Volja (motor psihe),

7) Inicijativa (pokretač psihe).

 

Bez razvijene neutralizacije, osoba je u vlasti svojih nagona, impulsivna i iracionalna. Bez “lepka”- sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe i sebe, doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla.

 

Bez konstantnosti objekta – stabilizatora psihe, osoba je “nestabilna” i  zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju – osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, a ljubav i rad, “puca pod pritiskom”.

 

Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i “preseče”, da se opredeli i donese odluku.

 

Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Bez inicijative osoba je reaktivna, nema “ključ” za svoj “motor”, potrebno je da je pokrene neko drugi.

 

Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od pomenutih sposobnosti. Ključ promene u terapiji je pomoći klijentu da navedene sposobnosti deblokira i razvije.

 

 

Šta još treba znati:

 

Koliko traje psihoterapija?

 

Odgovor na ovo pitanje je teško dati zato što zavisi od više ključnih faktora. Jadan od njih je i veličina problema i spremnost osobe da na tim problemima radi. Pored toga postavlja se pitanje koliko daleko i duboko neko želi da radi na sebi i razvoju svoj ličnosti. Dakle, terapija može trajati od nekoliko seansi do nekoliko godina, najčešće jednom ili dvaput nedeljno.

 

Kako izgleda prva seansa?

 

Prva seansa ima za cilj upoznavanje klijenta i terapeuta, definisanje i razumevanje motivacije i cilja sa kojim je klijent došao, načina rada, pravila i daje odgovore na moguća pitanja i dileme koje ima klijent vezano za dalji rad.

 

Pitanje poverljivosti ?

 

Najznačajnije psihoterapijsko etičko načelo  je poverljivost. Sve što klijent saopšti u toku psihoterapijskih seansi predstavlja profesionalnu tajnu i ne iznosi se bilo kojoj drugoj osobi.

 

Kuda terapija vodi ?

 

Jedna od čestih predrasuda vezanih za psihoterapiju je da će terapeut da menja klijenta tako da on postane nešto što ne želi. Adekvatna motivacija je ključ za početak rada i njegovu uspešnost. Terapeut neće pokušati da menja klijenta, jer to želi njegov roditelj, partner ili bilo ko drugi.

 

Psihoterapija se može obavljati samo sa osobama koje to same žele i hoće, i može se ići ka promenama samo u onom smeru u kojem želi da ide osoba koja svojevoljno dolazi na psihoterapiju. Terapeut na tom putu pomaže klijentu prepoznavanjem izbegavanja, suočavanjem sa tim izbegavanjima i usmeravanjem ka razvoju.

 

Nakon uspešno završene psihoterapije ljudi postaju srećniji i zadovoljniji, spremniji za suočavanje sa teškoćama, za realizaciju punih potencijala, za razumevanje drugih, za bolju komunikaciju i ostvarivanje bliskosti.

 

 

Ivana Paunović,  psiholog master, OLI psihoterapeut

 

www.psihoterapijaoli.com