GordanaPZnacajVezbanja

Zašto je toliko teško postići disciplinu u vežbanju? Postoji interesovanje, želja, volja, postoji odluka, namera da istrajemo. Postoji čak i nužda, zbog zdravstvenih razloga ili neizdrživog stresa.

Postoji sve to, a opet, posle nekoliko dana, nedelja ili meseci, mi odustajemo. Zaboravimo na odluku, nameru, volju, želju. Zaboravimo na značaj koji vežbanje ima, na predivan osećaj ispunjenosti energijom, na opuštenost koju smo osećali. I kupimo izgovore. Imamo ih milion, svakakvih. Altruistički, hedonistički, intelektualni, filozofski, zdravstveni, banalni, glupi, kakvi god da su, sve ih kupujemo i prodajemo.

Najbolji od svih izgovora je nedostatak vremena. Vremena za sebe. Taj izgovor je najčešći i njemu dajemo punu pažnju (energiju). Potvrđujemo sebi, iznova i iznova, da posao, porodica i svet, ne mogu funkcionisati bez nas. Da postoje mnogo bitnije stvari da se završe od yoge, od sadhane. Da, postoje.

Samo, u toj priči, čovek mora postati svestan jedne stvari- sve u njegovom životu je on sam. I sve vreme koje troši, upravo troši na sebe, na dokazivanje, na potvrdu onoga na čemu je izgradio sopstvenu stvarnost. Najgori detalj u toj priči je to što čovek može dati drugima samo ono što ima.

Može dati novac, ako ga ima. Vreme, ako ga ima. Ljubav, razumevanje i saosećanje – samo onda kada ga ima. A da bi pomogao drugima, istinski pomogao, pre toga mora znati kako. Mora znati šta je drugom potrebno (!). Deluje kao da imamo sve to, kao da znamo, kao da umemo i možemo.

Prava istina je da nemamo šta dati, jer smo potrošeni na milion načina. I nemamo tog sebe za koga nemamo vremena, tog sebe koga pokušavamo drugima dati. Nemamo, jer bežimo u tuđe probleme, u tuđe živote, u sve tuđe. Bežimo, kupujući potvrdu sopstvenog značaja kroz to.

Suština priče je da ne postoji volja da istrajemo, ne postoji namera, niti istinska želja da dođemo do sebe. Može postojati samo težnja i odluka da tu težnju hranimo i da na njoj istrajemo kako bi ojačala.

I, pre toga, mora postojati iskrenost prema sebi, razumevanje da je naš napor da učinimo istinske promene u svom životu, uglavnom laž. Lažemo sami sebe, želeći da potvrdimo unapred donet sud, da i ne može biti drugačije nego što jeste. Da smo sve pokušali, ali ne uspeva.

Petnaest minuta dnevno je dovoljno. Petnaest minuta svaki dan. Ali mi tih 15 minuta uglavnom nemamo za yogu. Suviše vremena potrošimo na razmišljanje o promenama koje treba uneti, na gledanje slika života koji želimo, na izgovore i pravdanja. Suviše vremena potrošimo na druge, dajući im sve ono što nemamo.

Bitno je da bude redovno. Možda i jedino bitno. Jer redovnim vežbanjem jačamo težnju, usmerenost, istrajnost, odluku. Svaki korak je korak u nekom smeru. Svaki je bitan. Šta je cilj? Što se mene lično tiče, cilj i nije stići negde.

Cilj je upravo svaki korak, svaki pokret koji pravimo – ali svestan pokret, onaj u kome imamo osećaj sebe, svest o potpunosti i ispunjenosti tim pokretom. Cilj je korak koji više nije bežanje od samog sebe, od suočavanja i rešavanja. Cilj smo mi sami.

 

Gordana Parvatii