GordanaTeloHramAdhar

Priča o yogi počinje momentom shvatanja koliko smo odvojeni od sebe, od svoje prirode. Kada sve drugo u životu, u šta smo ulagali, biva doživljeno prolaznim, beznačajnim.

Momentom shvatanja ograničenja, nemoći, vezanosti. Počinje potragom za duhovnim, za stvarnim, trajnim. Potragom za sobom.

A gde smo to mi? Gde je taj stvarni, večni deo u nama? Retki su oni koji ne izgube znanje o tome u odrastanju. Mnogima od nas odbačenost je bio prvi utisak u životu. I mnogi od nas su izgradili svoju stvarnost upravo na bolu i strahu zbog odbačenosti.

Možda da krenem od kraja, jer asocijacija je puno, puno onoga što imam potrebu da prenesem. Na koji način će se reči oblikovati, koju formu će uzeti, nije toliko bitno. A forma i oblik su upravo ono o čemu hoću da pričam. Koliko samo pažnje i energije odlazi ka spolja, na okolnosti, na druge, na način na koji ćemo biti doživljeni, shvaćeni. Cela priča o yogi je priča o povratku, priča o unutrašnjem.

Moram da priznam da sintagma unutrašnja lepota izaziva pomešan osećaj kod mene jer je, kao i mnoge druge reči, zloupotrebljena. Onog momenta kada odvojimo vrednosti koje osećamo unutar nas od drugih i života, kada u nama postoji ugušeni krik zbog toga što život nije ono što bi trebalo biti, napravili smo rascep, ogroman jaz. I podelili svet na sebe, s jedne, i druge, s druge strane. I onda osećamo strah, ugroženost, potrebu za sigurnošću. I sve što radimo radimo iz tog straha, straha od odbačenosti, prolaznosti, smrti. Priča jeste o unutrašnjoj lepoti, ali ne na način na koji smo je do sada pričali. Priča je o doživljaju svog tela i uma kao hram, kao prostor ispoljavanja najvišeg.

Kada se zagledamo dublje u sebe primetićemo da neke stvari smatramo postignutim, ostvarenim. Da, bez obzira na privid skromnosti ili osećaj niže vrednosti, pripisujemo sebi sposobnost za ljubav, za saosećanje, razumevanje, dobrotu. I da kroz ispravno ponašanje taj osećaj sopstvene vrednosti kupujemo. Cena po kojoj kupujemo ogromna je, jer se troši velika količina energije da od sebe sakrijemo sve ono što bi ukazalo na suprotno. Otud i toliki strah i nesigurnost koju osećamo. Istina, mnogi i ne znaju da se radi o strahu, jer osećaju bes pravednika, ogorčenost i povređenost zbog onih koji ne cene i ne razumeju.

Dakle, yoga je priča o unutrašnjem svetu. O telu koje postaje prostor ispoljavanja prave prirode, istinskog. O shvatanju da smo taj prostor uništili. Prostor je već sada pretrpan, kao i kuće u kojima živimo. Pretrpan je idejama, konceptima, predrasudama, znanjima, uspomenama, pretpostavkama, strahovima. Svim onim stvarima koje vučemo sa sobom. Razdeljen zidovima. I sa ogromnom prostorijom koja služi kao podrum. Za sve ono što smo potisnuli, za ono sa čim ne želimo da se suočimo. Prljavo, ružno. Taj unutrašnji prostor je ono što postaje naš svet kada krenemo putem yoge.

Istina, i pre toga ceo naš svet bio je unutrašnji, ali ga mi tako nismo doživljavali. Unutrašnji prostor je ono što moramo pročistiti, srediti. Ideje, koncepti, uverenja, znanja su ono što moramo iz njega izbaciti. A greška je, užasna greška, ako sređujemo samo oblik, ako akcenat stavimo na formu. Oblik je tu nebitan. Broji se ono što kroz nas biva ispoljeno, ono što obitava u unutrašnjem prostoru naše svesti. Napraviti hram od sopstvenog tela. Osloboditi se onoga što taj prostor zatrpava. I biti posuda kroz koju najviše može da se ispolji. To je priča o yogi, priča o nama.

Prvi korak u yogi započinje onim što se naziva Yama. Yama označava etička načela koja se odnose na naše delovanje u odnosima sa drugima i prema nama samima. Obuhvata principe nenasilja, istine, neuzimanja tuđeg, umerenost, čistoću, nevezanost. Sve reči koje koristimo ispunjene su našim idejama, asocijacijama i iskustvom, tako da nemamo priliku da ih razumemo, da ih shvatimo u originalnom smislu. Sve ti principi su predivni, pravi, ali potpuno pogrešno shvaćeni.

Za početak treba da primetimo koliko smo nasilni, koliko toga namećemo i sebi i drugima. Koliko lažemo jedni druge i sebe u potrebi da sačuvamo ideju o stvarnosti. Koliko tuđeg prisvajamo, a da to ne primećujemo. Jer ne radi se tu samo o materijalnom, opipljivom. Radi se o svim nivoima našeg postojanja, do najsuptilnijih. O pasivnoj agresiji, o emotivnim ucenama, o povređenosti i ogorčenosti koju osećamo. O svemu onome što truje odnose i nas same. Primetiti to sve u sebi, za početak, i priznati koliko smo udaljeni od pravog značenja tih reči, je ogroman pomak.

Drugi korak u yogi je Niyama. Unutrašnji zakoni i pravila ponašanja koja se tiču discipline, samopročišćavanja. Obuhvataju naš odnos prema učenju, predanost težnji ka najvišem. Sve ono što je potrebno da razvijemo da bismo istrajali. Naravno, i ovde se lako sklizne u pogrešnu interpretaciju. Lako se zaboravi prvi princip yame, nenasilje. Istrajnost i disciplina su nesumnjivo kvaliteti nužni za duhovni rast, ali i klizav teren za mehaničnost, za formu koja se postavi iznad suštine.

Treći korak je Asana. Označava položaj tela, pokrete. Još jedna od reči kojima se veoma lako oduzme izvorno značenje. Asana pre svega znači stav, unutrašnji stav koji označava nedodirnutost spoljašnjim, odvojenost od onoga što je prolazno i što biva pokrenuto. Asane na fizičkom nivou razvijaju spretnost, pokretljivost, fleksibilnost, izdržljivost, snagu. One održavaju telo zdravim i smanjuju umor. Kroz fizički aspekt vežbanja deluje se i na um, kroz umirivanje i disciplinovanje, usmerenost.

Istrajnim praktikovanjem asana postiže se fizičko i psihičko zdravlje, sposobnost dugog nepomičnog sedenja, kao i sposobnost da, nakon dužih perioda bez pokreta, telo lako povrati funkcionalnost. Fleksibilnost i snaga, kao i mogućnost izvođenja najzahtevnijih asana su efekat istrajnog vežbanja, ne cilj. Tužno je do koje mere je yoga postala usmerena na fizički aspekt asana i do koje mere je način izvođenja asana postao prostor za takmičenje i dokazivanje.

U daljem kretanju dolazimo do četvrtog koraka, Pranayama. Pranayame su tehnike disanja kojima se postiže kontrola vitalne energije. Prana označava dah, disanje, energiju, živost, vitalnost i snagu. Ayama označava dužinu, istezanje, zadržavanje. U yogi se životni vek meri brojem udisaja, ne brojem proživljenih dana. Zbog toga je cilj vežbi disanja usporavanje daha, smirenje i kontrola uma. Naš život počinje udahom, a završava se izdahom. U yogi veruju da je broj udisaja i izdisaja unapred određen, stoga način disanja postaje suštinski bitan. Vežbe disanja su od izuzetnog značaja za psihičko i fizičko zdravlje, ali i one, kao i sve drugo, mogu biti pogrešno upotrebljene. Pranayama pročišćava nadije, energetske kanale i omogućava bolje korišćenje energije.

Peti korak, Pratyahara, označava povlačenje pažnje od čula. Postiže se primenom prethodna četiri koraka, kroz unutrašnje i spoljašnje principe delovanja, asane i pranayame. Označava sposobnost odvajanja od onoga što biva u nama pokrenuto, odvajanje od spoljašnjih dešavanja i usmerenost na unutrašnji prostor svesti.
Nakon odvajanja pažnje od tela, od spoljašnjeg, postiže se Dharana, koncentracija. Ona označava učvršćivanje uma na jednu misao, osećaj, predmet i predstavlja šesti korak. Koncentracija možda nije prava reč, jer često asocira na napor koji se ulaže, što udaljava od njenog značenja.

Dharana je preduslov meditacije, sedmog koraka, koja se označava kao Dhyana i koja predstavlja postojani tok pažnje prema izabranom objektu koncentracije. Meditacija nije tehnika, već stanje. Sve ono što bih mogla napisati o meditaciji samo bi nas udaljilo od razumevanja. I meditacija je, kao i mnogo toga u yogi, dobilo neka sasvim iskrivljena značenja, pa se pod meditacijom danas podrazumeva puno toga – od nepokretnog sedenja sa fokusom na kontrolu i sprečavanje misli do mističnih fantazija sa psihotičnim i šizofrenim elementima. Svako od nas ko je dotakao stanje meditacije, ili bar osetio nagoveštaj onoga što se doticanjem tog stanja može ostvariti, znaće zbog čega je o ovome teško pisati na pravi način.

Konačno, osmi korak i cilj yoge je Samadhi. Samadhi je vrhunac meditacije, svesno stanje. O tome mogu pisati oni koji su ga ostvarili. Sve drugo bi bila laž i otvaranje prostora fantaziji.

I na kraju, da se vratim na početak.

Ja nisam ovo telo, ja nisam ove emocije, ni ove misli. Nisam ni ona koji posmatra. Ja sam prostor u kome se sve to dešava. Kako je to moguće i šta to zapravo znači? Znači da svaki put kada sebe doživim kao tugu, ljubav, strast, želju, strah bivam identifikovana sa onim što se u meni pokrene i odvojena od svoje prirode, od istinskog. Znači da bivam izgubljena onda kada sebe doživim kroz intelekt, znanje, misli, ideje i predstave koje o stvarnosti imam. Svaki put kada sebe doživim kao telo, kroz fizički izgled, pokrete, delovanje, promašujem suštinu svog postojanja. A suština nije ograničena formom i oblikom kroz koju biva ispoljena.

Kada doživim svoje telo i um kao hram, odnos prema mom telu i sebi postaje drugačiji. Ako zamislim unutrašnji prostor kao hram, onda sam dužna držati ga pročišćenim, oslobođenim otpora, fizičkih, emotivnih, mentalnih. Ono što se pojavi treba očistiti, izbaciti, tako da deo uvek ostane čist za ispoljenje. Isto je sa emocijama i mislima, rečima koje se oblikuju. Treba ih držati oslobođene istorije, forme. Prosto treba da budu neoblikovane, sa potencijalom za svaki oblik koji u tom momentu treba da nastane.

Oblik koji emocije i misli u nekom trenutku uzmu treba odbaciti kada prestane potreba za njima. Bez čuvanja, bez potrebe da zadržimo. Sve što treba da radim je da stvorim prostor i potencijal za ispoljenje. Da bude što više mogućih pokreta, misli i emocija, da razvijem emotivnu, fizičku i mentalnu snagu. I da ga održavam čistim i praznim.

Kažu da je kvalitet posude da bude prazna, da je to ono što joj daje vrednost. Šteta je što reč praznina u nama odzvanja na pogrešan način, što je doživljavamo kao čežnju, nedostajanje, bol zbog neispunjenosti. Praznina je oslobođenje. I potpuna ispunjenost. I to je ono što kroz yogu treba da naučimo i postignemo.

“Ono što nazivaš materijom sama je svest.

Ti si prostor u kojem se ona kreće, vreme u kojem ona traje

i ljubav koju ona daruje životu.” 

(Shrii Nisargadatta Maharaj)

 

Gordana Parvatii