Šta bi najbolja verzija mene učinila?

Trema je vrsta straha koji je vezan za neku buduću situaciju za koju osoba procenjuje da nije dovoljno spremna odnosno da nema dovoljno sposobnosti. Ovaj strah nije urođen, već se stiče. Ukoliko bismo posmatrali malu decu, videli bismo da malo znaju o tremi. Usvajaju je posmatrajući druge, a tu vaspitanje igra važnu ulogu.

Dešava se da deca direktno usvajaju roditeljsko ponašanje obojeno nesigurnošću i strahovima. Pored toga, trema se često razvija i nakon situacija u kojima je dete doživelo podsmeh i intenzivne kritike.

Na stvaranje treme utiče i poruka roditelja da dete stalno mora biti uspešno i najbolje. Takav intenzivni pritisak šalje detetu poruku da vredi samo onda kada pobeđuje i kada je najbolje. Vidimo, dakle, da je tema treme usko povezana sa izgradnjom zrelog samopouzdanja koje počinje još u detinjstvu, i da postoji više faktora koji utiču na stvaranje treme.

 

Trema i godine života

Veza treme i godina života jeste u pitanju uzroka treme. Kada savladamo “boljke iz mlađih dana”, one tada teško ponovo bivaju uzrok treme. Međutim, svaki životni period nosi sa sobom određene izazove, koji mogu stvoriti tremu.

Neke je ranije možda mučila briga o mogućem podsmehu ili partnerskom odbijaju. Kasnije su neki više okupirani poslovnim uspehom, emotivnim životom, i tako dalje.

Dobra vest je da godine života donese iskustvo iz kojeg su neki uspeli da nauče efikasnije načine za nošenje sa tremom. Ona će se u pojedinim situacijama pojavljivati, ali zato je možemo brže i lakše savladati. Iskustvo nas uči, ne kako da treme nema, već kako da se sa njom efikasnije nosimo.

 

Konstruktivna i destruktivna trema

Jedna je trema koja nas motiviše i pokreće da dodatno uložimo energiju, i nju nazivamo konstruktivnom ili pozitivnom tremom. Druga je pak, ona destruktivna, koja ne samo da ne pokreće na razvoj, već čini da koristimo manje potencijala nego što imamo. Prva ume da nas iskritikuje, ali tako da nas pokrene, za razliku od druge koja je u ulozi strogog i osuđujućeg kritičara, koji celu našu vrednost stalno stavlja na probu.

Prvi, konstuktivni kritičar će reći da nešto ne znamo i treba da naučimo da bi bili bolji, dok će drugi, destruktivni reći da uopšte ne vredimo, pošto nešto ne znamo ili ne umemo. Razlika je velika.

Prvi kritičar uvažava našu ličnost i vrednost, ali kudi ponašanje. Drugi nas osuđuje kao ličnost. Tada, kada cela naša vrednost zavisi od toga da li ćemo se dobro pokazati u nekoj situaciji, trema je još veća i destruktivna, ne samo po tu situaciju već po celu našu ličnost.

 

Kako bismo tremu učinili manje intenzivnom ali i korisnom, dobro je da imamo u vidu nekoliko stvari:

Razviti svesnost o toku svojih misli.

Dobro je obratiti dodatnu pažnju na misli koje vam prolaze kroz glavu dok se trema razvija. Uhvatite poruke koje sebi upućujete. Nekada smo toliko navikli da čujemo svoje misli da one postanu automatske i nečujne.

Pritisnuti povremeno pauzu je značajno, te videti koliko su te misli istinite, a koliko plod prethodnih loših iskustava i strahova. Misli pod naletom jakih emocija i treme često su preterane.

Ne siliti, već prihvatiti.

Pitanje je možemo li na silu da se oslobodimo treme. Obično je efekat obrnut. Ukoliko vam neko kaže da mislite o bilo čemu samo ne o ružičastom slonu, o čemu biste mislili? Baš o onome o čemu ne treba, slonu. Tako je i sa tremom.

Možemo biti toliko opterećeni tremom da mislimo samo o tome koliko smo opterećeni njome. Zato je druga mogućnost prihvatiti situaciju takva kakva, za sada, ali jeste. Mnoge savetničke sesije baš na ovom koraku iziskuju najviše vremena.

Kec u rukavu: “Šta bi najbolja verzija mene učinila?”.

Dok radimo na prihvatanju i razumevanju treme, možemo pokušati za savet pitati najbolju verziju nas. Šta bi taj neko u nama, koji je uspeo da se reši treme, sada nama dao kao savet.

Pozivanje realnosti u pomoć.

Nakon uvežbavanja hvatanja misli, koje dolaze iz uloge kritičara, trebalo bi ih staviti u realno razmatranje. Ukoliko čujete, primera radi, poruku – ne možeš ti to, nećeš uspeti, desiće se nešto strašno, razmotrite koliko je to realno i odakle dolazi taj zaključak.

Nakon toga sledi i pitanje – šta je zaista najgore što može u toj situaciji da se dogodi? Saslušajte svoje odgovore pažljivo, a zatim ih stavite u test realnosti. Vidite koliko i u kojoj meri su ti strahovi realni? Da li zaista sledi katastrofa, kao ishod, ili je najgore moguće neprijatnost? Da li zaista ne vredite, ako sada podbacite ili ćete uvideti koja vam veština manjka?

Istina je, kada nas preplavljuje jaka destruktivna trema, uglavnom smo od realnosti dalje nego što bi u tom trenutku trebalo biti.

Ispitivanje dokaza.

Ništa nije isključivo crno ili belo. Tako i potpuno odstranjivanje kritičara u nama, koji uzrokuje tremu, ne daje najbolje rezultate. Kritičar u svakom od nas, koliko god pravio problem preterivanjem i koncentrisanošću na negativno, ponekad ima dobru polaznu tačku.

Ideja da se pravimo da ga ne čujemo i mislimo samo na pozitivne aspekte može da nam uskrati neku važnu lekciju. Primera radi, ukoliko čujemo da sebi izgovaramo poruku – nećeš uspeti, nisi dovoljno dobar, možemo je promeniti u – ne uspevam uvek i možda nisam za nešto dovoljno dobar, ali to mogu naučiti!

Dakle, izazov je pažljivo pogledati dokaze kritičara, analizirati umesto kategorizovati i naći meru u dogovoru sa objektivnim mišljenjem.

Vladajte tremom, a ne da vlada ona vama.

Usled naleta jakih emocija i treme, krojimo najgore moguće scenarije i proživljavamo ih u glavi. Ukoliko postoji strah da, na primer, prezentacija nekog vašeg rada neće biti dovoljno dobra, možete sebe pitati – šta to tačno neće biti dobro?

Saslušajte svoje odgovore, prihvatite one koji su zaista mogući, a zatim se zapitajte – da li su popravljivi? Razmislite, koje su realne posledice i kakve mogućnosti nakon toga imate. Tremaroši obično razmišljaju do dela kada predvide katastrofu, a nakon toga kao da nema ničeg dalje. Dok na taj način razmišljate i trema će za vas činiti da se osećate loše i ne napredujete.

Balans prihvatanja i napretka

Postoji razlika između toga da sebi stalno govorimo da nismo dovoljno dobri i podsećanja sebe da možemo raditi bolje i postati bolji. Dobro je prihvatiti svoje mane kakve su danas, ali i raditi na veštinama i sposobnostima koje nam još nisu dovoljno razvijene. Možda zvuci da su ove misli u suprotnosti, ali zapravo mogu ići zajedno.

Primera radi, možete prihvatiti da osećate tremu u novom društvu, a ujedno i da radite na njenom otklanjanju. Prihvatanje mana ne znači i da ih nikada nećete prevazići. Prihvatite te mane, ali zadržite odlučnost da napredujete. Radovi su u toku.

Konstuktivan unutrašnji dijalog sa samim sobom je ono što je dobro vežbati, kako biste se bolje snalazili u situacijama vladanja tremom. Jedan od zadataka psihoterapeuta jeste da pomogne klijentu da njegovi unutrašnji dijalozi budu produktivniji.

 

Zašto neko ima tremu, a neko ne?

Ukoliko smo po nekom pitanju ravnodušni, tada nećemo osetiti nikakvu tremu. Za sve ostalo što nam je bitno, gde želimo da postignemo uspeh, emotivno ili poslovno, osetićemo neku dozu treme. Trema se vezuje za ono što nam je važno. Kreće se od jedva primetne, do one blokirajuće.

To međutim ne znači, da svaki put kada nam je nešto jako važno osećamo blokirajuću tremu. Ona je rezervisana za one situacije kada osećamo pritisak da nešto moramo. Pritisak, najčešće postoji onda kada uspešnost u nekoj konkretnoj situaciji vezujemo sa celokupnom ličnom vrednosti.

Oni koji neuspešan prvi sastanak vide kao njihovu generalnu neuspešnost u ljubavi, često će da osećaju tremu. Studenti koji neki ispit vide, ne kao test iz tog predmeta, nego test celokupne inteligencije i vrednoće, teško će se pred taj ispit umiriti.

Kada na takav način razmišljam, logično, pritisak je velik, pa time i trema. Dakle, dobro je da imamo u vidu da svaka emocija ima neku svoju logiku, samo što je nismo uvek svesni.

Vežba pred ogledalom

Među najčešćim savetima za borbu sa tremom za javni nastup preporučuje se vežba pred ogledalom. Efikasnost joj je u tome što pre procene drugih možemo proceniti sebe i poraditi na svim nedostacima.

 

Koje su uobičajene treme?

Stao mi je mozak; nisam znao/la šta da kažem; ukočio/la sam se; kao da sam zaboravio/la sve što znam…, jer imam tremu. Mnogima je blizak osećaj kada strah od mogućih loših posledica nadvlada naše sposobnosti rasuđivanja. Emocija postaje tako intenzivna da imamo osećaj da ona vlada nama, a ne mi njom.

Uobičajeno je možemo očekivati u novim situacijama, neizvesnim, nama važnim, kao i u onima kada očekujemo negativne posledice. Prvi ispit, prvi sastanak, intervju za posao, razgovor od kojeg nam puno toga zavisi, te druge situacije u kojima nas procenjuju.

Mnoge su oblasti u kojima možemo osetiti tremu, u nekima su žene te koje će pre da osete tremu, dok su u drugima muškarci skloniji tremi.

Interesantno je da su ranije istraživanja pokazivala da su žene sklonije tremi kada je u pitanju poslovna sfera i držanje prezentacija. Nekoliko decenija kasnije te razlike sve teže uočavamo. Jedan od razloga je u tome da su žene sve više na mnogim liderskim pozicijama u poslovnom okruženju.

Ovaj podatak nam može biti koristan kako bismo uočili i društvenu komponentu treme. No ipak, možemo reći da su individualne karakteristike i iskustva ipak presudne kod nastanka treme.

 

Telo i psiha – kako pomoći sebi?

Unutrašnji dijalozi su oni koji nam stvaraju tremu. Moćniji su nego što ponekad ume da deluje. Zapravo, nižući misli poput – ja ovo ne mogu, biće katastrofa, izblamiraću se, svašta će misliti o meni – utičemo na jačanje treme, brige i straha. Ove misli odražavaju se i na naše telo, na disanje, pritisak, mišićne blokade i drugo. Tada mislima, emocijama i telom teče sve jača tenzija koja nas u celosti grči i tako stopira.

Ponavljajući takve misli stvaramo emotivne i telesne simptome koji učine da se ostvari baš ono čega smo se plašili, i tako dobijemo “samoispunjavajuće proročanstvo”. Dobra vest je da to radimo mi sami sebi, pa tako i mi sami to možemo i promeniti.

Dobra prva pomoć, kada trema preplavljuje, jesu tehnike relaksacije, usmerenje na duboko disanje i opuštanje. Tako pozivamo telo da nam pomogne, a što onda polako utiče i na relaksaciju emocija i misli.

Dobro je dodati da pre početka neutralisanja treme valja proveriti koje objektivne razloge za tremu imamo. Ukoliko se stavljamo u situacije koje su nam objektivno “preveliki zalogaji”, nemamo dovoljno veština i sposobnosti, treba prvo da radimo na tome da ih naučimo.

Trema je objektivna ukoliko su pred nama zadaci za koje još nismo spremni. No, dok procenjujemo objektivnost situacije treba da budemo oprezni, da ne potcenjujemo, ali ni ne precenjujemo sebe.

Istraživanje iza zavese treme

Iza “zavese treme”, u našem nesvesnom, možemo pronaći dosta toga. Ponekad je u pitanju preterana kritika sebe ili očekivanje najgore reakcije od strane drugih, a nekada očekivanje da nam stvari idu lako, bez puno truda.

Ponekad tremu je koristimo kao kontraveštinu usled straha od uspeha ili neuspeha. U svaom slučaju, bilo bi dobro da svako zaviri iza svoje zavese, u čemu može pomoći i psihoterapijski proces.

 

Ivana Paunović