Koliko od laži dobijamo, a koliko gubimo?

Svi mi lažemo. Svaki dan izgovorimo neku sitnu laž, takozvane “bele laži” su svakodnevna pojava. Radimo to da bismo izbegli neprijatnosti, da ne bismo nekoga povredili, da bismo ostavili bolji utisak na druge, i iz još velikog broja razloga.

Sve laži imaju specifičan cilj, a taj cilj se svodi na postizanje neke dobiti ili izbegavanje kazne. Naravno, neki ljudi lažu više nego drugi, obično se veća količina laganja sa ciljem smatra manipulacijom.

Postoji, međutim, i laganje bez određenog cilja, bez ikakve očigledne koristi, a često je i štetno po samog izvršioca.

 

Patološko laganje

Osoba koja ima problema sa patološkim laganjem izgovara laži svakodnevno, u velikim količinama i jako ubedljivo, kao da izgovara čistu istinu. Smatra se da patološko laganje nije pod uticajem svesti, ono se odvija nekontrolisano i impulsivno.

Osobe koje to rade veruju u svoje laži, kao da su one stvarne, i ne smatraju da imaju problem. Mada osobu koja patološki laže to može dovesti u neprijatnu situaciju, impuls ka lažima izgleda ima funkciju da bar neko vreme osobu prikaže u što boljem svetlu, i poveća njeno inače veoma nisko samopouzdanje.

Ove osobe najlakše prepoznajemo po velikom broju prekršenih obećanja, nesposobnosti da završe važne zadatke na vreme, i mnogobrojnim prekinutim odnosima sa drugim ljudima.

Kako je u osnovi problema nedostatak samopouzdanja, njihove laži će se odnositi na to da su postigli nešto važno i veliko, ili da imaju prijatelje i veze sa ljudima koje oni smatraju važnim (na primer, političari, estradni umetnici, i drugi).

Ukoliko ih uhvatite u laži, oni će to ignorisati i ponašati se kao da se ništa nije dogodilo. Obično, ako ih otkrije jedan krug ljudi, oni odatle odlaze i biraju novi krug ljudi u kome će nastaviti da se kreću, dok i tu ne budu otkriveni, i tako redom.

 

Okolnosti u kojima biramo laž

Čovek nije tako nejasan i tako težak za razumevanje, kao što se to ponekad može činiti ljudima. Ego (Ja) nije tako komplikovana struktura, kako ga je psihoanaliza dugo predstavljala, i ne udovoljava ona samo drugim instancama, već i sebi.

Uz neophodnu ogradu od generalizacije, koja uvek nosi i malo netačnosti sa sobom, potrebe većine ljudi su slične i odnose se na – potrebu za davanjem i pružanjem ljubavi, pripadnošću, sigurnošću, ostvarenjem svojih mogućnosti, materijalnom situiranošću, uvažavanjem, priznanjem, poštovanjem, prihvatanjem…

Ljudi žele da budu voljeni i vole, da uspeju u onome što rade, da ih drugi prihvataju i da im to pokažu, da ostave trag, da budu uvaženi, da im se greške oproste, da se oslone na druge, da budu prepoznati po dobrim delima, da ima­ju svoje mesto.

I ego je glavna uloga i vredni radnik na svim frontovima. On radi stalno, kao srce, nikada ne spava (i kad se čini da spava, u snu smišlja i razrešava). Pokušava da održi snagu i volju, pravi planove i razvija odgovornost, ispravlja greške, i trudi se da nika­da ne pogreši toliko mnogo da se to ne može ispraviti. Ali greši, često i mnogo, jer je ljudski grešiti, jer je nemoguće živeti, a ne napraviti pogrešne izbore, procene, aktivnosti.

Šta sve stoji na raspolaganju egu u tom neprestanom i napornom radu? Stavovi, uverenja, sistem vrednosti, realna i idealizovana slika o sebi, mehanizmi odbrane i laži, naravno. Kada nismo u mogućnosti da zadovoljimo sve svoje po­trebe, uvek u nama nastaje nemir i uzbuna.

Uvek se prave retrospektive i analize, novi planovi i procene, ulažu sve snage da se uspe ili bar napravi neki pomak. Mi to radimo čak i onda kada deluje da tapkamo u mestu i da se ne pomeramo sa mrtve tačke. Ali često svi naši napori ne daju rezultat. Nekada pobede skrivene potrebe, nekada male, sitne uvrede i nesigurnosti, nekada strahovi ili napetost.

A svet od nas traži, kao i naš ego, da radimo, da i dalje izvršavamo zadatke, odnosno da živimo. I tada, kad ne možemo a moramo, kad je situacija takva kakva je, i nemamo vremena da pregrupišemo svoje snage i nađemo bolje i konstruktivnije rešenje.

I teško nam je da priznamo da smo bili nemoćni, slabi, pogrešni, da smo odustali od svojih principa i da su neke, ne baš prihvaćene potrebe, u tom trenutku bile važnije ili jače, i tada laž preuzima volan i postaje, naizgled, jedino i/ili najbolje rešenje.

Ne misli se tada da su u laži kratke noge, jer na tim nogama sasvim dobro stojimo i idemo dalje, malo klecaju, ali mi ipak hodamo i čini se da se može. Plašimo se da ćemo biti odbačeni, ismejani, povređeni, neshvaćeni, pa sebe ubedimo u dobrobit laži “zbog viših ciljeva”.

 

Cena laganja

Nisu sve laži tako teške, mnoge su iz neznanja, mnoge zbog nedostatka hrabrosti, neke su sa pozicije egoizma, neke iz kompleksa i strahova. Ali svaka laž ima svoju senu, koju plaćamo svojim samopouzdanjem i drugim vrednostima, koje nosimo u sebi.

Menjamo ih za laž, kupujemo trenutno olakšanje, trenutno izbegavanje, trenutno uzdizanje sebe. Prodajemo svoje istinske vrednosti za staklene perle. Jer, mada su laži uvek protiv drugih, one su, isto tako, uvek protiv sebe, jer mada lažemo druge, pravu štetu činimo sebi.

Teško je živeti sa njima, jer sve ono što one pokrivaju, je naše iskustvo, to smo mi, a sa sobom živimo 24 sata dnevno. Laž usporava i zamagljuje realnost, a što smo od realnosti dalji to nam je teže. Ipak, ne treba zaboraviti da je laž ljudska, svakodnevna i da svi mi želimo da nam bude oproštena.

Svako zna da se laganjem može naći u lošoj i neprijatnoj situaciji. Većina nas je to saznala još dok smo bili deca. Ali, što ako ste se izvukli? Šanse su, ako je tako, da ćete pokušati ponovo, i onda laganje može postati koristan alat u životu.

Stvar je u tome što će, pre ili kasnije, takvo ponašanje doći na naplatu. Ono će početi da utiče na vaše odnose, a posledično i na vaš celokupan život, pa čak i na vaše zdravlje.

 

Veza uma i tela

Naš nervni sistem je povezan sa našim imunim sistemom, tako da ima smisla da mozak i emocije mogu slati poruke koje utiču na zdravlje. Jednostavno, vaše telo reaguje onako kako vi razmišljate.

Kada razmišljamo o lepim stvarima, naše telo proizvodi endorfin, hormon koji čini da se osećamo dobro. To, takođe, doprinosi jačem, zdravijem imunom sistemu.

Isto tako, kada smo zabrinuti, anksiozni ili pod stresom generalno, naša tela proizvode različite vrste hormona, kao što su kortizol i norepinefrin. Kortizol povećava šećer u krvi i potiskuje imuni sistem. Norepinefrin ubrzava rad srca i povisuje krvni pritisak.

Neki lekari smatraju da će se osoba, koja neprekidno laže, na kraju suočiti sa anksioznošću, depresijom, fizičkim, pa čak i psihološkim bolestima.

 

Zašto lažemo?

Jedan od najčešćih razloga za laganje je strah od posledica istine. Krivica je težak teret za one koji žive sa njom, i postoje različiti manevri kojima ljudi pribegavaju, da bi je izbegli upravo zato što je tako bolna i teška.

Zato se čini da je cena koju plaćamo laganjem niska u odnosu na ono što time dobijamo. Na prvi pogled, laganjem smo izbegli da se neko naljuti na nas i nema razloga da se osećamo krivim što smo nekoga povredili.

Postoje i drugi razlozi zašto ljudi lažu. Boje se da će biti kažnjeni. Neprijatno im je, gube status ili ne mogu da dobiju ono što žele, a laž je i dobro oruđe za manipulaciju drugima. Ljudi misle da laganjem štite sebe, ali laganje može biti pogubno za zdravlje i sreću. Potrebno je mnogo više truda da se izgovori laž nego istina.

Da biste bili uverljivi, morate živeti u laži, što znači da morate uveriti sebe u laž. To je stresan posao, jer je mnogo lakše zapamtiti istinu nego detalje laži. Ako vas ispituju o situaciji koja je dovela do laži, morate se držati priče, čak i ako vas neko suoči sa dokazom da lažete.

Potrebno je glatko preći preko svakog izazova uz dobro pamćenje, kako bi svaku laž mogli uverljivo da odbranite. Čak i ako ovu veštinu savladate besprekorno, i dalje ćete brinuti da će se vaša laž otkriti. To je ona vrsta neprijatnosti koja vas stalno muči i donosi čireve, glavobolje, besane noći i paranoje.

Ljudi koji mnogo lažu i kojima laganje postaje životna strategija često postaju nedruštvene osobe. Što više vremena provode sa ljudima koji ne lažu, to im oni više smetaju, a čak počnu i da ih krive za svoje probleme. Razumljivo je zašto laganje može da ugrozi i naruši radne odnose, brakove i prijateljstva. Ako ste uhvaćeni u laži, vaš kredibilitet pada u vodu.

Ipak, svi mi lažemo. Dovoljno je da se pogledamo u ogledalo i videćemo osobu koja je nekad slagala. Postoje neki znaci koji nam mogu reći da li neko laže, ali ih ne treba shvatati kao direktne dokaze.

 

1. Osoba koja laže najčešće će izbegavati kontakt očima, bar u određenom delu razgovora. Uobičajeno, ljudi uspostavljaju kontakt očima najmanje pola vremena koliko traje razgovor. Ipak, treba znati i da postoje ljudi koji će bez obzira na laž uspostaviti kontakt očima, samo da bi dokazali da govore istinu.

2. Promena u visini tona glasa, puno zamuckivanja i podštapalica (umm, ah, ovaj, i tako dalje) ili nakašljavanje, može značiti da osoba laže.

3. Neobičan govor tela, takođe, otkriva laganje. Ako se osoba premešta sa noge na nogu, naglašeno maše rukama, podiže ramena, okrene se od vas ili prinosi ruke licu, drugim rečima, ako djeluje nervozno ili joj je neprijatno, to bi moglo da znači da laže. Još jedan od znakova može biti bledilo ili crvenilo lica, i ubrzano treptanje.

4. Nešto zvuči sumnjivo. Kontradiktorne izjave koje nisu u skladu sa pričom ili ne zvuče sasvim dobro, obično su deo laži. Stičete utisak da u priči nešto nedostaje i da nije kompletna.

5. Ponekad, preterano obrambeni stav osobe koja odbija da odgovori na sva pitanja, pa čak i vas optužuje za laganje, mogu da otkriju laž. Naravno, važno je i na koji način postavljate pitanja i da li ste i vi sami agresivni u tome.

6. Ako neko laže i vi promenite temu, velike su šanse da će ta osoba samo nastaviti razgovor na novu temu. Osoba koja govori istinu, međutim, verovatno će se zapitati zašto ste promenili temu, i želeće da se vrati na prethodnu temu.

7. Osoba koja laže često će pokušati da promeni temu koristeći se humorom ili sarkazmom.

 

Naravno, niko ne može sa sigurnošću da kaže da li neko govori istinu ili ne. Iako treba da verujete svojim instinktima, ako niste sigurni, najbolje je da pokušate da sakupite neke dokaze koji potkrepljuju vaše mišljenje.

Umesto da se oslanjate na specifično ponašanje, hvatanje nekoga u laži je najlakše ako znate njegovo normalno ponašanje. Kada se ponašanje naglo promeni, verovatno je to trenutak kada izgovara laž.

 

Ivana Paunović i Jelena Orlandić