Oktobar.

Nad Beogradom,

nebeska kapa se natmurila kao šajkača zalutalog Šumadinca.

Ljubazno mu pokazah put do glavne autobuske stanice.

Niz Balkansku ode užurbanim korakom,

popravljajući je usput svojim izrađenim rukama.

I sat se hvatao u koštac s vremenom,

velika skazaljka poprilično odmakla od podneva.

Zastah ispred hotela Moskve…

tražeći zaklon od pljuska,

da u pesmu prenesem

letimični iskaz jesenjeg portparola vetra,

dok se šeretski udvarao svakoj ljupkijoj beogradskoj dami.

I moj šešir dokači u labilnom poetskom trenu,

i završi na rubu obližnje terazijske česme.

Šašavo se nasmeših,

kad moje lokne poskočiše kao bubamare,

pri njegovim jačim naletom.

Terazije me odmere budnim okom sudca,

i razmaha svoje tasove pravde,

ni čekić sudbine ne ispuštajući iz vida;

kao ni tramvaj dvojku,

koja se jače oglasi svojim klopotom na kružnom toku Slavije,

alarmirajući predostrožnost razmilelim pešacima.

Sirene nadjačaše prasak groma cepajući nebo,

provala oblaka zapose beogradske usnule ulice.

Beograd se samo gospodski uzdiže,

popravljajući plašt dostojanstva,

popuštajući okovratnik svojih tek iznedrenih planova.

I kao drevni mudrac prošaputa sebi u bradu:

– Ni ova se jesen ne šali.

Bezočnica, uortačena sa cirkusantom vetrom…

Baš se zaigrao! Zasipa koječim sve čega se domogne, lati.

Uvelo lišće je samo njeno maskirno odelo.

Ništavno izvrgava ruglu, sva moja vekovna zdanja,

poput reke nesmotrenih pridošlica.

I sad ne posustaju, kao pomahnitale hladne kiše,

preplićući se duž  trotoara,

sa krcatim  korpama jesenjih  plodova,

uskislih na vetrometini učmalog vremena.

Metež.

Starosedeoci usitnili svoju otmenost,

dajući prednost užurbanim nosevima odomaćenim u vazduhu.

I oblaci ćute radi mira.

Zagunđaju negodovanjem,

tek kad umišljeno u besu zapnu o neku iskrivljenu granu istine,

šutirajući nedužnu palu jabuku,

ili okliznu o nagnječeni grozd,

i gnilu krušku viljamovku.

Odobravajuća ćutnja mi zapuši usta,

popravljajući pogled poštovanja,

čuljeći uho kao iskusan pas tragač tražeći krivca.

I vetar se malo pritaji.

Beogradska grlatost ga nadjača.

Ali, Kalemegdan se ne da pokolebati,

opasan tvrdokornim stavovima,

uvek na nišanu tradicije.

Crkva Ružica i Sveta Petka,

nadomak.

Krstom se krsti i uzda u bolje naraštaje,

koji ga redovno posećuju hrleći u zoološki vrt.

Lav caruje snom dok ostale životinje vršljaju njime.

Savismo svitke prošlosti.

Izbismo Kalemegdanom revolt.

Knez Mihailova se opire svojim junaštvom.

Snagom slavnog duha  krivi, koraci se silom koriguju.

Sve do konja izlažu se trudu.

Pokleknu pri jačem prasku groma

ili štrucavim oštrijim pločnikom.

I velelepna fontana u svojoj ulozi,

okuplja mlade umetnike,

ulične svirače, glumce i performere, putujuća pozorišta….

Upravo se jedno u pola predstave skupljalo bežeći od kiše.

Violine se opiru finoćom svojih tananih žica,

koje znaju i da zacvile setom ondašnje lepote.

Violončelo i kontrabas se nadmeću svojim gudalom,

dok česma žuborom napaja ožednele presahle duše kulturom.

Pozorišta, muzeje, biblioteke oživljava,

toliko da ne zamru na riskantnim putevima posrnulog vremena:

Jesenjina, Bodlera, Pikasa, Nerude, Zmaja, Đure, Mike, Desanke i drugih …

Večna im slava!

– A šta je sa pesnicima današnjice?!- povikah Beogradu.

Ali mi odgovor oduva u obližnju korpu za otpatke,  prevejani lisac vetar.

Ljutita, zamalo pocepah pesmu vikajući:

– Ne ubijajte pesnikinju u meni!!!

Svi se oglušiše osim neba.

Prasak.

Beograd se odupre još jednom gromu.

I ja pokušah.

– Samo munja može ispratiti grom!!!

uzviknu moj beli grad.

Složih se u pesmu kao dete u utrobi majke.

Poput gorostasa, odmahujući glavom,

uputi se Knezom ka Kolarcu.

Mora da je još nešto prošaputao usput.

Ali ga moje pesnička zanesenost,

ometena grmljavinom, ne ču

od sudara rečenica u pesmi,

koja skliznu s mojih kolena u obližnju korpu žutih jesenjih ruža.

I od prozuklog glasa sirote gospođe, koja ih je prodavala.

Zagledah se u zlatno-žute dunje, strogo poređane,

kao uštirkane heklane vaze moje bake,

na maleni starinski jasenov stočić,

koji je čudom stajao.

Sve mi je najednom odisalo čistotom i čvrstinom,

baš kao i korak Beograda, dok je promicao Mihailovom.

–  Izvolite pesmu, mlada damo,

trgnu me uljudna gospođa, pružajući je.

– Imali i mene u njoj?

– Biće, ganuto rekoh i prigrlih je, sve sa pesmom na grudima.

– I ja sam nekada pisala pesme, sa setom reče

duboko modričasto oko, domahnu rukom,

i ponovi moj vapaj:

– Ali ovo vreme je ubilo pesnikinju u meni.

I Beograd….

kao da htede reči, ali se ugrize za jezik…

Nisu falile reči u jasnilu dve pesničke duše.

Vetar iznova pokuša da me omete cimanjem kišobrana i šešira.

Spremno se nadovezah, kao kustos u muzeju:

– Grešite, Beograd će uvek biti beo.

I svo ovo sivilo, garež,

koje nanose razne struje i vetrovi,

ova jesen će da spere.

Zasijaće istim onim sjajem,

kakvim njegovi plemeniti koreni sjaje.

Gospođa odmahnu i zacokta sa nevericom,

i s prezirom proprati tragove jeseni…

Vetar se podrugljivo smejuljio iza ćoska Mitićeve robne kuće.

Uzvratih mu lopticu bez griže savesti,

i još jače prigrlih skvašenu pesmu.

– Ulivate poverenje, izreče,

pružajući mi omalen buket

umotan u list skandalozne žute štampe,

a dunju mi tutnu u šake.

Nisam je mogla odbiti,

kao ni veru u Beograd,

koji se svojim zlatastim nitima utkao u ovu pesmu.

– Samo munja može ispratiti grom!,

odjekivalo je u mojoj glavi,

dok sam žurila kroz Sremsku,

spuštajući se na Zeleni Venac.

77-ica  me je čekala,

imala sam sreće…

Zvezdara, Bulevar oslobođenja…

Tu smo,

izlaz je uvek tu kad se srca udruže u ljubavi.

 

Nelly Poerich