SAMO ŽENA

Da sam ptica pevalica,
pevala bi kraj tvog prozora,
dragi moj…

Uspavala bi te nežnim zvucima,
žena sam…
Pevam ti srcem,
talasima ljubavi milujem…
željna tebe,
požuda nikad neizrečena.

Da sam cvet u polje lavande,
mirisom bi te budila.
Uzmi me ko jutarnji čaj,
aromatičnu, vrelu,
ugrej se sa mnom.
Kidala bi se list po list,
postala tvoj ljubičasti put,
tvoji koraci nek’ budu moj zagrljaj.
Zove te zov ženke,
oseti me u mislima,
tako malo mi treba.

Da sam reka na mesečini,
upio bi me tvojim očima,
postala bi tvoj životni tok,
jedini put, žena u meni.
Lišće koje šumi,
to su moji uzdasi,
mili moj…
najdublji osećaji.
Udahni me,
ko svež šumski vazduh,
seti se…
čekam Te!

BAJKA UNIVERZUMA

Prošetaj niz moj hram,

spoznaj slobodnu dušu,

biće to dodir neba i zemlje,

čarolija  ljubavi,

jedini razlog našeg postojanja.

Izgubi se u mom telu

zaroni tamo,

gde je i meni nedostižno,

povedi me,

niz oblake ljubavi,

načini me,

svojom šumskom vilom.

Pevaću o ljubavi,

plesaću za tebe,

ovo nije priča o nama,

već bajka univerzuma.

Momenti dodira svuda,

samo retki ih naslute,

slobodno žive.

 

KARLOV MOST

Mesec se oslikava u reci,

ona žubori,

mešaju se zvuci Smetane,

zvezde me plene,

neki vihor u meni,

pozvala sam te čoveče,

u taj jad samoće,

žagor prostih žena oko mene,

dala sam obećanje,

reč žene željne ljubavi.

Život teče,

ja ne zaboravljam,

poljubac koji želim na taj most ljubavi,

moj je podsetnik,

ponekad je moja snaga,

u te beskrajne noći.

 

MIR U NEMIR

Oči tvoje,

prolaze kroz mene,

zrače neki svet,

nevidljiv i prepoznatljiv.

Mir u nemir,

prošlost u sadašnjost,

život u trenutak.

U taj pogled,

moj život staje,

samo saznanje nagoveštaj daje.

Ta šutnja,

toplinom ispunjava,

prazan prostor mog atoma.

Kroz pukotine praznine,

provlače se horizonti,

prošlost, sadašnjost, budućnost,

bezvremenski postoje,

 u jednoj iluziji života.

 

ZAVOLELA SEBE

Pogledom u ogledalo,

ugledala ženu,

dugo je lik bio neprepoznatljiv.

Bile su crne oči napaćene,

neko meso,

tuđi život.

Plašila se tog lika,

strašno prezirala,

stalno izbegavala,

ne volim te gubitnico.

Videla nečiju suzu na ogledalo,

uplakan svoj lik

vlastitu mržnju

zabolelo…

u jedan trenutak očaja,

snažno progovorila.

Voli Me!

Voli Sebe!

Ja sam ta, posebna…

tvoja duša.

Trebaš mi,

daj meni sve ono šta daješ drugima,

kazna je dugo trajala.

Ne žudi za ljubavi napolju,

traži je u duši,

lik u ogledalu.

Posle decenije,

ugledala devojčicu roza tena,

njenu potrebu za nežnosti,

ugrejala pogledom ljubavi.

Zavolela Sebe

 

ŽENO

Ženo pogledaj u mesečinu,

nek’ tvoje srce zatreperi,

ovo je trenutak tvog ostvarenja.

Otvori materični kanal.

ispusti taj plamen,

nek’ Svevišnji zapeva kroz tebe,

prihvati i pusti svoj anđeoski glas,

pesmom pozovi na probuđenje.

Čarobnim zvucima poveži ljudske duše

glasom ljubavi ih povedi,

svoju datu misiju ispuni.

 

ZRAK U ZORU

Mrak oko mene,

pustoš u duši,

jad prošlosti,

duga noć,

oči pune suza neisplakanih,

borba đavola i sam opstanak,

dete u meni vrišti,

željno ljubavi,

javilo se u teške trenutke,

tonem i hoću da iščeznem,

sinuće od nekud zrake sunca,

poslane od anđela dečaka,

ponesena tom svetlosti,

izgubih se u ponoru  ljubavi.

Podseti me ta duša,

na svoj put neprihvaćen,

pozvana pticom pevalicom,

prepustih se njemu,

osetih svoju dušu koja lebdi,

osmesi srca se spojiše.

Svetlosni zrak u datom trenutku,

ispraćen od duša, punih ljubavi

pretvori se u sunce,

otopi mi ledeno srce,

svatih, sunce nije na nebu,

već svuda gde ga pozoveš.

 

POKUŠALA SAM

Uzvišeno sam ludilo,

među pesnicima i umetnicima.

Naša tela su pretesna,

za žudnju koja me proganja.

Hoću mir, mirnog čoveka,

a ja sam sav nemir,

šta zračim,

kada samo boeme privlačim.

Lako je jednostavnim dušama,

pronađu se i miruju,

teško je teškim psihama,

nađu se i beže,

jedva nose svoj teret,

te nemirne bube,

gde da se spoje,

gde da stanu.

Ja drugačije ne znam,

pokušala sam,

dala šansu.

Nek’ me vodi nemir,

krenula sam i neću stati,

možda je to moj mir.

 

UTROBA

Dodirnem usne karminom boje krvi,

zapalim cigaretu, povučem dim,

pomislim na tebe,

vrelo se uvlačiš u moja pluća,

koliko si štetan,

koliko sam zavisna,

koliko drhtim bez tog povučenog dima.

Žudimo tom spajanju,

energija koja pokreće ovaj svet,

muškarcima veza sa majčinom vrpcom,

ženama je toplina u majčinim dojkama.

To je tako duboko povezivanje,

a ljudi slepi, jako slepi,

za čitavo postojanje ovog sveta

za najaču dubinu povezivanje ljudskih bića.

Površno vode život,

spajaju se vulgarno,

sam čin je začetak novog života.

 

KRUG

Puštam korake samoće,

besciljno lutam u crnoj noći,

kiša je jača i jača,

kapljice se slevaju od vrata do međunožja,

one su moj ljubavnik,

setih se,

ti si voda, moj voljeni,

kružiš sa neba do zemlje,

ispariš i opet se slevaš sa mnom.

Nemaš formu,

zato se tako divno oblikuješ po mom telu,

nemaš mirisa,

postaješ moj životni dah,

voda je bez ukusa,

zato si strogim pravila mog ukusa.

Bezbojan si,

uklapaš se u moje boje.

Život bez vode ne postoji.

 

PRATIM NAŠ RITAM

Slika magle,

tipke klavira,

dozivaš me talasima srca,

skriven u čamcu,

prepoznajem poziv u žuboru reke.

Ljubav je velika,

nijedan šum u noći,

ne može me zbuniti.

Pratim naš ritam,

milujemo se aurama,

telo je samo servis,

duše su velike,

za tako mali prostor.

Lebdimo u naš zanos.

 

ZEČIJA DUŠA

Neko reče:

“Dobro veče”,

nepoznati tip,

poznati glas,

momenat večnost postade.

Sudbina ruku mi dade,

krenula sa prstom malim,

stidljivo i polako,

osetih sreću.

Ta duša zečija opet me izneveri,

trenutak večnosti nestade u noći.

Svako veče lutam,

tražim te u lica neznanih,

ali više niko na taj način,

ne reče:

‘Dobro veče”

 

GDE SI TI

Nada je naša najlepša obmana,

svakodnevica je tek,

postoji nešto između,

ja to nazivam sudbina.

Možda iznenadni krik,

nečiji osmeh,

pogled na autobuskoj stanici,

dodir u tramvaju.

Promeni se tok  sudbine,

nastane haos,

ne sviđa ti se mir,

sad ti smeta ovo,

gde si ti?

                   

  TI SI PAUK, A JA MUŠICA 

                              Osećam te,

                      vatra koja gori po leđima,

                        žubor reke u stomaku,

                        sam drhtaj u nogama,

ruke trepere,

pogled na pogled,

stomak na stomak,

srce u srce

drhtaj u drhtaj,

sudbina….

Ti si pauk,

ja mušica,

tako je slatka,

ta smrt u tvojoj mreži,

nestanem,

oživim u sam dah ljubavi.

 

SKROMNOST LJUBAVI

Gde je moj vođa,

mogu se izgubiti u gomili,

biti ne primetna mrvica,

jedan mali deo u tvojim mislima,

delić sekunde u tvom vremenu

Veličina je u malim stvarima,

skromnost ljubavi,

biću tiha, nečujna,

darovat ću te dobrotom.

Ja sam srećna,

kad sam tako mala,

jedna kapka u moru,

velika u osećanjima.

Možeš me poneti svuda,

ko pahulja na usnama,

mladež na tvojim leđima,

mrvica na trepavici.

 

RIMA

Moj dodir rimujem sa tvojim usnama,

tvoju požudu sa mojom čežnjom,

ljubavnu apatiju sa nirvanskom srećom,

sebe rimujem sa tobom.

Sunce se rimuje mesečinom,

svetlost dana sa tišinom noći,

mržnja sa ljubavlju,

muž sa ženom,

ja sa tobom.

 

LAVIRINT

Dođi moj pesniče,

pomozi mi da se snađem,

u svojem lavirintu.

Prati bele kockice,

ja ću crne,

sudarimo se u srcu mom.

Rasparčajmo se na hiljadu komadića,

da tada ne znamo šta je moje, a šta tvoje,

spojimo ih u jedno srce.

Emilija Danailovska