* Pesma je objavljena u knjizi “Najveće ljubavi 21. veka”, u izdanju Književnog kluba “Zlatno pero”, 2016. godine.

ODUVEK SAM VOLELA

Oduvek sam volela vozove,

Njihovo zahuktavanje pri izlasku iz stanice

To kloparanje točkova po zmijolikim šinama

Dok vijugaju prelazeći granice.

Oduvek sam volela satove

Kad se gongom oglase po sovinom huku

To čežnjivo preklapanje minuta na pragu ponoći

sa odvažnim klatnom u službi neumornog vremena

S kojim si odnekud morao doći.

Oduvek sam volela cipele,

Njihovo strasno kuckanje vratolomnim potpeticama,

To saplitanje o ludi kamen s željom da ćeš doći

Pre no uvenem na prozoru, k’o ova ljubičasta ciklama.

Oduvek sam volela šešire

Damskih raskošnih oboda sa kojih se viori mašna

To sramežljivo skrivanje pogleda

I kad bi ga jača suza odala

Dok mi te iskrada daljina strašna.

Oduvek samo volela ljubav

Sa svim dramama koje uz nju idu

Njenu čudesnu postojanost na vetrometini lepršavih

To slatko opijanje razludelim poljupcima

Od kojih načisto pošašaviš.

Oduvek sam volela tebe

Sa sve koferima i tričavih stvari

Naše postojanje u svim životima za redom

To viteško srce protkano poetskim biserima

Kojima nanizah i ovu pesmu gredom.

Oduvek si trebao doći

Makar i kaljugama tuginih inata

Da oživiš sve ono nam dato, greškom obrisano

Ne gasi iskru gde se ljubav rodi

na liniji srca srećom zapisano.

Oduvek sam volela zimu

Svaku njenu pahulju i kad mraz ledi

I kad vozovi mile po nekoliko sati

Jer tad sam znala da ostaćeš i noć duže

Kao i ove pijane, strasne.

Oduvek si voleo mene

Onu od mašte skrajanu za celo

Zaviri bolje u tu ćutnjom povijenu dušu

Ne ni jedna nisam od kojih se sramiš

dok samotan zebnjom zuriš u tmušu.

Zauvek ću voleti tebe

I kad smrt pokuca neću te dati

Skriću te u kutak, željom pripijena

U negližeu boje ljubavi i strasti

Kako samo ume probuđena žena,

Iskrena.

 

Nelly Poerich