Izgubiti posao veliki je stres. Kako god da prilazimo sebi i takvoj situaciji, neminovno je da osećamo ugroženost, nesigurnost i anksioznost. U tim situacijama egzistencijalne potrebe i slika o sebi direktno su ugrožene, i to ne samo kod osobe koja je izgubila posao već i kod njegove ili njene porodice.

Pred izazovom smo tada da vidimo budućnost pozitivno uprkos ljutnji ili besu, nemoći i nepravdi, što u najmanju ruku nije lako. U ovakvim situacija pomoć sa strane je jako važna. Porodična, prijateljska, ali i pomoć stručnjaka, jačaju oslonac osobi i pomažu joj da prebrodi novonastalu situaciju i ojača perspektivu.

Da li je takva situacija teška – da, no da li ju je moguće prevazići, također je odgovor – da. Ali, da bi postojala mogućnost da se pronađe perspektiva trebalo bi, za početak, raditi na jačanju i razvijanju ovog uverenja.

Kakva osećanja se smenjuju u trenutku kad dobijemo otkaz – bes, tuga, samosažaljenje?

Gubitak posla može biti okidač za različite vrste problema. Od anksioznosti, napada panike, psihosomatskih ispoljavanja, pa do nasilja, prema sebi i/ili drugima. Ta “tačka ključanja” može izazvati sve ove probleme i izvući na površinu pitanja i probleme koji su se dugo u nama čaurili.

Posledice toga mogu prevazići i sam stres gubitka posla. Da li će se i u kojoj meri ovo dogoditi zavisi od ličnosti, njenih kapaciteta, sposobnosti i prethodnih iskustava. Zavisi i od načina na koji se osoba ranije sa svojim problemima suočavala ili nije.

Ukoliko je velika kumulacija nezadovoljstva i ne nošenja sa ranijim problemima, tada situacija gubitka posla pokrenuće bujicu. Sa druge strane, ako je osoba u prošlosti imala tendenciju da se nosi sa frustracijama, jača svoju sposobnosti tolerisanja istih u novonastaloj situaciju, neminovni stres će lakše prebroditi, te naći energije unutar sebe da istu situaciju promeni.

Koliko je normalno da ovaj proces traje?

Osim nezanemarljive ekonomske strane gubitka posla, ono sa čim se svi suočavaju, manje ili više u ovakvim situacijama, brojni su psihološki problem i izazovi. Sa jedne strane osoba ostaje objektivno bez prihoda, a uz to se suočava sa poljuljanim samopouzdanjem, brojnim brigama za budućnost, dok se menja dinamika unutar porodice i društva uopšte.

Najveće individualne razlike vidimo u odnosu na to kako se čovek sa novonastalom situacijom bori i kako je prihvata, da li u ovakvoj krizi traži pomoć ili se povlači od drugih. U ovakvim periodima  naše sposobnosti se nalaze pred novim izazovom. Ukoliko uspemo da koristimo svoje sposobnosti, te sami i uz pomoć drugih radimo na njihovom jačanju, tada proces prevazilaženja ove krize traje kraće.

Koliko nas nezaposlenost, pogotovo dugotrajna, menja i urušava nam samopouzdanje?

Kriznu situaciju neizostavno otežava i činjenica o stopu nezaposlenosti i brojnim otpuštanjima, a čega smo svedoci ne samo mi, već, u manjem ili većem broju, i ljudi u čitavom svetu. Osećaj neizvesnosti i nesigurnosti time je posebno pogođen.

Činjenica da različite vrste kriznih situacija nisu retke u Srbiji, celovito gledano to može nositi posebnu vrstu otpornosti na iste, ali i osećaj iscrpljenosti i potrebu da se “dignu ruke”od svega. Međutim, ne treba izgubiti iz vida nijednu stranu medalje.

Koliko god da je teških primera, kako bi održali uverenje o pozitivnim mogućnostima, valjalo bi da se vodimo i onim primerima koji su pozitivni, te da u njima nađemo ličnu perspektivnu. Što nam je teže to da uradimo, to više sebi dokazujemo da se stvari ne mogu promeniti i potvrđujemo samo “crnu ” sliku stvarnosti.

Da li nezaposlenost teže podnose muškarci, jer živimo u društvu gde se od njih i dalje očekuje da više privređuju za porodicu?

Svakako možemo govoriti o različitostima toga kako neko podnosi ovakvu kriznu situaciju. Osim ličnih karakteristika i iskustva, na sposobnost tolerancije na frustraciju utiču i druge činjenice. Jedna od njih je i koliko je neko ko je izgubio posao do tada privređivao porodici, a često je to muškarac čime se nalazi pred još većim izazovom.

Neizvesnost u odnosu na posao ili gubitak posla može probuditi brojne destruktivne obrasce ponašanja. Najčešće se oni ogledaju kroz brojne konflikte sa kolegama, prijateljima, porodicom, partnerom, a čime se dodatno stvara okruženje u kome vladaju nezadovoljstvo i tenzije. Valjalo bi da ne izgubimo iz vida značaj bliskih ljudi, da pokušamo da u njima nađemo podršku, a ne još jedan izvor nelagodnosti i problema.

Potrebno je da usmerimo deo energije na održanje tih odnosa kroz strpljenje i toleranciju. Pred sebe treba staviti izazov neutralizacije negativne energije odnosno da energiju destruktivnih emocija usmerimo u rad, organizaciju, odnose sa drugima i prvenstveno prema sebi. Dobro je da zatražimo pomoć, novu perspektivu, te da upoznajemo i istražujemo iznova sebe.

Oslonac u sebe stvaramo, gradimo i održavamo kroz poznavanje sebe, svojih nedostataka i snaga. Snage da vrednujemo, a nedostatke menjamo. Važno je uvideti koji kapaciteti su nam najslabiji, i kako možemo da ih pojačamo, i po tome se najviše razlikujemo.

Zato sebi treba pristupiti celovito, kritički i truditi se da promenimo ono što je u našoj moći. Ono što ne možemo promeniti moramo da naučimo da podnosimo. Jačajmo snagu da prihvatimo ono što ne možemo promeniti, hrabrost da promenimo ono što možemo i mudrost da razlikujemo to dvoje.

Da li nezaposlenost teže pada starijima, koji se pitaju da li će ikada više naći posao, ili mladima koji su besposleni u naponu snage?

Odgovor na pitanje kome nezaposlenost ili gubitak posla teže pada teži je nego što se ponekad čini. Svako u ovoj situaciju oseća neku vrstu težine, oni koji novcem osiguravaju porodicu, ali i oni koji žele da je izgrade.

Ljudi u zrelim godinama ponekad teže nalaze posao, iskustvo nekad zna biti i kontraproduktivno. Mlađi pak imaju sličan problem, zahteva se iskustvo koje teško mogu steći. Dakle, svako oseća težinu svoje situacije, ali i svako ima mogućnost da upregne i razvija svoje sposobnosti unutar sebe i uz pomoć drugih.

Potpuno gubljenje perspektive je uvek i potpuno gubljenje šanse. Na taj način sebi i drugima samo dokazujemo negativnu statistiku, a time je i povećavamo.

Kako održati nadu?

Sačuvati nadu nije lako, ali ideja da je to nemoguće, u potpunosti je ruši. Nakon dobivanja otkaza, od šoka, neprihvatanja do besa, žaljenja i depresivnosti, nada tu može prestati, ali se može i nastaviti put ka prihvatanju i nalaženju novog rešenja.

Da bi se to dogodilo, trebamo izgraditi psihološke kapacitete za neutralizovanje teških sećanja, toleranciju na frustraciju, celovito gledanje sebe, drugih i situacije, te da izgradimo i ojačamo uverenje o tome da se stvari mogu promeniti, kao i da donosimo odluke i upregnemo naše psihološke motore i pokretače.

Kako je ovaj psihološki put promene zahtevan, dobro je usmeriti se na pomoć, ne samo našeg okruženja već i psihoterapeuta. Osnovni resurs smo mi sami, ali ga valja spojiti sa podrškom i drugim aktivnostima. Važno je usmeriti se na traženje novog posla, izbegavati lenjost i učaurenost, koju održava “brojna loša statistika” .

Planirati unapred, razvijati nove kontakte, pronalaziti nova rešenja, graditi novi put, ne zatvarati se u sebe. Planirati unapred, razvijati svoje kompetencije, bazičnu sigurnost, ne negirati problem, nositi se sa stidom i besom. Tražiti hrabrost u sebi i posmatrati situaciju kao novu perspektivu, što ona svakako može biti, ako joj to dopustimo.

 

Ivana Paunović