Kad žena prestane da voli sebe, drugačije se kreće i oblači, i loši je ljudi okruže Kad zanemari, prvo svoje potrebe, a onda i svoj izgled, kad oni postanu tužni i ružni, kao i njena haljina i njene cipele, i kosa.

Kad joj se ugasi sjaj u očima i prestane da bude princeza, što joj je po rođenju dato. Kad uvenu njene boje i svejedno joj je kako izgleda i šta joj se događa. Kad je ponese velika, široka, prljava reka…

Kad žena prestane da voli voli sebe, jer su je unesrećili oni koji su po definiciji trebali da je čuvaju i štite, od sebe i sveta. Kad sve tuđe potrebe stavi ispred svojih i ništa za nju ne ostane, kad prva ustane i zadnja legne, pa joj ogrube prvo misli, pa koža.

Sve to direktno vređa bogove koji su je lepom zamislili i lepotu utkali u svaki deo njenog tela, kroz sva njena životna doba i cikluse, od drčne mladosti preko  zavodljive zrelosti i mudrosti.

Kad žena zaboravi koliko je posebna i da je samo jedna takva, smeđa ili plava, i kad zanemari svoje lice i telo, pa posivi, postane neprimetna i nečujna kao da se izvinjava što postoji i počne da se kreće po perifernim hodnicima života umesto glavnom ulicom kako joj priliči.

Kad obuče bezoblične haljine i odrekne se nege, kad je slome životne okolnosti i zaboravi na sebe, pa svu energiju uloži na to da održi sisteme u kojima živi i snabde svakog onim što njemu treba.

I kad joj je svako jutro nov izazov, a bude ih baš teških, kad se sve to desi – ona je odustala, odustala od života.

Ali nemojte, nemojte odustati. Nikad!

 

Tatjana Milenković