VOLIM SVOJE GODINE

Hoću da volim sve svoje godine

onako kako teku po redu.

Neću ni jednu s tugom da delim

ni kad u kosi ugledam sedu.

Jer svaka je godina priča za sebe

uvod, razrada, zaplet i kraj

važna je pouka koju nam pruža

I kad nam se učini predalek Raj.

Prihvati godine s ponosom nosi

onako kako najbolje umeš

neguj, osluškuj dete u sebi

s prirodom da se lakše razumeš.

Ne krivi sliku svakoga dana

sto loš si umetnik za delo veće,

neka si i slikar tople naive,

jer otud svo dobro obično kreće.

Odbaci gordost mržnju i strah

Sa osmehom uvek dočekuj sreću

I kada zakasni ne gubi nadu

nedaj da putevi s pravog te skreću.

Obuzdaj korak, mudri strpljenjem

odmeri reči pre no šta kažeš

godine prihvati neka se broje

mlad si koliko ih ljubavlju važeš.

Radi na sebi, ko rudar crnči,

blago u svakom srcu se krije,

založi dušom na čuvanje večno

Jer ni jedan trud u bescenje nije.

Lepota je delo koje svi požele,

pa sve misle mladost da je samo ima,

s godinama shvatiš, sadržaj, divotu

da se sve na licu ko nagrada prima.

Voli svoje godine očeliči zdravlje,

jer bol je ko rđa sto se teško skida

nagrize li dušu nagrišće i telo,

ovu gorku istinu ne gubi iz vida.

Pomaži se pesmom, ko pehar je drži

nektar s njenih krila lekovitost nudi

da je nema da l bi opstali toliko

Hvala sto nas uči da budemo ljudi.

* pesma iz zbirke “Usne na rubu zelje”

 

 

PESNIKINJA PESNIKU OBLAČI PESMU

Pesnikinja pesniku oblači pesmu

Kakve joj stvari nalaže duša

Stihove bira od teške svile

Linije setne posebno mile.

 

Biserom jasno naglasi zarez

Poneku tačku tugi za zez

Haljina strofe, uteže stilom

S kaišom dana prožetih kišom.

 

Pesnik je čeka s požudom prati

Briju ga hitri uzdaha sati

Vispreno seku svaku im laž

Koja bi pesmi ubila draž.

Pesnikinja pesniku  oblači pesmu

Izvrće pune džepove srca

Sitnica nekih sirotih dama

Izvini dragi dugo sam sama.

 

Pesnik ne ćuti dijalog slaže

Po neko slovo stidljivo važe

Rovari dušom nje li se seća

Nalakćen senkom rođenih pleća.

 

Pesnikinja oštri olovku nade

Sve one srcu nanete jade

Zalutalom stihu gumicom preti

Zluradom što joj ne da da leti.

 

Zastaje zebnjom šaljivog sleda

Linijom kosom, žaokom jeda

Dvotačku stavlja žudnjama vrelom

Dok joj se čipka uvija telom.

 

Pesnikinja pesniku oblači pesmu

Paletom složnih pastelnih snova

A on se duri obrvu diže

Šahovskim poljem poteze niže.

 

Policom dube orfeji slave

Čikaju hice mahnite jave

Dama se češlja zagleda pramen

Seče ga baca, ko joj je kamen.

 

Pesnika laktom golica sumnja

Po svakoj strofi šunja li šunja

Na mirisnu notu ljubavi liče

Povoda nigde da na nju viče.

 

Pesnikinja pesniku oblači pesmu

Zastane svakim vrištećim slogom

Ideje bira pažljivo slaže

Ljubavlju zlata koje ih snaže.

 

Proziva sreću stihom je moli

Da da joj onog kog silno Voli

Prstena nigde jednog pri ruci

Koja teskoba u mirnoj luci.

 

Prozor se tako gospodski drži

Okrenut jugu i noću prži

Pesnikinja pesniku ko starom grofu

Oblači svaku udobnu strofu.

* pesma iz knjige “Tišino ćuti”

 

Nelly Poerich