Tri ključara su me pronašla i dali mi po jedan ključ.
Stojim u mraku pred vratima, napipao sam četvrtu bravu, ali drugačiju od tri otključane, ima oblik srca.
Pitam se da li bi moje srce pasovalo?
Trudim se da osetim šta je iza vrata a kroz prste mi prolaze nekako slatkasti trnci.
Stomak se grči kao da je hiljadu zaljubljenih leptira u njemu, a čelo se želi raspući bez bola, neki blagi grč sa trncima opet.
Teme i potiljak su utrnuli od energije.
Rizikovaću sa svojim srcem, jer osećam bezglasni zov sa druge strane lepši od sto hiljada slatkih reči.
Čujem je kao pištanje visoke frekvencije u moždanom tkivu i počinjem da ga razumem, ne kao reči već kao čista osećanja.
Darko Bešlić
