Anksioznost, osećaj neadekvatnosti, stidljivost, preosetljivost na negativne kritike, preterana bojazan od susreta sa novim ljudima i situacijama, izbegavanje društvenih okupljanja, samo su neke od osobina izbegavajućeg tipa ličnosti.

Žudnja za kontaktom, odnosom i prihvatanjem je prisutna, ali ne može pobediti strah od odbijanja koji nadjačava i čini da uvek budu na velikoj distanci sa drugima, ali i situacijama.

Kako u realnosti sebi ne omogućava uspostavljanje odnosa, to nadoknađuje kroz sanjarenje i fantaziranje svega što bi želeo, a nema.

Izbegavajuća ličnost, najčešće ima jednu ili nekoliko osoba, koje su im bliži prijatelji, međutim to mogu ostati samo ukoliko su tu da slušaju uz stalno uzdržavaju od komentara, naročito onih koji ih upućuju na motivaciju da izađu iz svoje ljušture, da se druže, aktiviraju, jer takve komentare doživljavaju kao odbijanje.

Skloni su da tumače ponašanje drugih kroz svoju zaokupljenost odbacivanjem. Dodire najčešće izbegavaju, jer se ne osećaju prijatno, a ponekad ih se i plaše.

Ukoliko ostvare siguran odnos sa nekim, skloni su da ga se po svaku cenu drže. Izbegavajući tip ličnosti, s toga, može da postane prilično zavisan. Često imaju tako malo veza, da jednom kada su uspostavili neku, oni se nje drže kao da je sam život.

Prestrogi su prema sebi, umeju da budu često besni na sebi, ali neretko i na druge, čak i zbog sitnica ili navika koje imaju ti drugi iz njihovog okruženja. Strah od toga da prihvate druge i da sa njima budu bliski dolazi od duboke ideje da će ih bliskost poremetiti kao individue, da će izgubiti granice i lični identitet, da će postati zavisni pa da će ih tako drugi i kontrolisati.

Koriste različite “kontraveštine” (strategije neuspeha) kako bi održali ovakvo mišljenje i ponašanje:

– “Ne samo da nemam želje, već nemam ni mogućnosti i vremena da upoznajem nove ljude.”

– “Ne bežim od ljubavi, ali nema žurbe, ima vremena.”

– “Nije da ja izbegavam ljubav, ali ljudi su nepredvidivi, stalno lažu i varaju, neću da se opet opečem.”

– “Dobro, možda i imam mali problem, ali ja sam takav.”

– “Nije da izbegavam da napredujem na poslu, nego, zašto bih, to samo donosi još više muka i nestalno je, bolje je ovde gde sam sada.”

– “Zašto bih se zbližavao sa kolegama, pa oni svi su koristoljubivi, samo čekaju da mi smeste, šta će mi to, samo ću da se prevarim.”

“Što je sigurno – sigurno je”

Izbegavajući tip ličnosti karakteriše stidljivost, osećaj straha u susretu sa novim, nepoznatim ljudima, na poslu, fakultetu ili bilo kojoj drugoj socijalnoj situaciji.

Druženja i izlasci, podjednako su neprijatni za njih, kao i ulazak u bilo koji novi odnos, ukoliko nemaju jake garancije da će biti potpuno prihvaćeni i nepovređeni, što život retko pruža.

Kako svaka nova situacija i novo poznanstvo nosi sa sobom nešto nepoznato i neizvesno, određenu vrstu frustracije, ovakve ličnosti sklone su da odaberu taktiku odlaženju na ista, poznata mesta i ponavljanju samo proživljenih, a time i sigurnih doživljaja.

Možemo reći da su ove osobe zapravo najotvorenije za neprijatna osećanja, da su skloni da ignorišu mnoge prijatne znake. Njihova taktika izbegavanja zasniva se na uspešnoj, budnoj i fokusiranoj pažnji na sve one znake koji ukazuju na opasnost – prvi će primetiti i predosetiti šta sve može poći naopako, šta ih sve može povrediti, uz “uspešnu” strategiju samoobezvređivanja.

Karakteriše ih vatrena vera u Marfijev zakon, fokusiranost na očekivanje najgoreg, potajna strogoća prema drugima i otvorena strogoća prema sebi.

Taktika – izbeći bol po svaku cenu

Osnovna crta izbegavajućeg tipa ličnosti je preterana fokusiranost na izbegavanje bola, što dovodi i do izbegavanja iskustva zadovoljstva.

Emocije koje su stalno prisutne su strah i osećanje zbunjenost, tuga i ljutnja.  Kolebanja su između potrebe za ljubavlju, straha od odbijanja i teških osećanja.

Osnovne karakteristike ovog tipa ličnosti:

– Anksioznost i panika u novim situacijama i sa novim ljudima

– Preterana stidljivost i izbegavanje odnosa sa drugima

– Ulaganje velikih napora u izbegavanje konflikta svake vrste

– Izbegavanje posvećenosti u odnosu i izbegavanje izgradnje dubljih odnosa

– Pojačana osetljivost  i preterana obazrivost u odnosu na sopstveno ponašanje

– Strah od kritike, poniženja i odbacivanja

– Osećanje lične neadekvatnosti i nisko samopoštovanje

Izbegavajući tip ličnosti i odnosi sa drugima

Izbegavajući tip ličnosti, najčešće ima malo prijatelja, poznanika i partnera u životu. Razlog tome nisu osobine koje poseduju ili ne poseduje, a koje bi nekoga privukle, već bojazan od svakog oblika inicijative u odnosu i onoga što ona može da donese, nepoznatog . Izražavanje naklonosti ka nekoj osobi, poziv na sastanak i slično, za njih je izazov koji retko ostvare.

U stalnoj su brizi zbog potencijalnog odbacivanja i poniženja. Minimalno su zainteresovani za druge, ali i za sebe. U društvu su često koncentrisani na sve ono što mogu da urade da izazove podsmeh svih ostalih u grupi.

Taj strah preliva mnoge socijalne situacije. Ukoliko mu, primera radi treba pomoć u pronalaženju neke ulice, pre nego što zamoli prolaznika za pomoć, biće mu potrebno dosta vremena da se osmeli za to “nezgodno” pitanje.

Kontakt sa drugima glavna je meta izbegavanja, jedina olakšavajuća okolnost im je apsolutno uverenje u nečiji blagonaklonost i zaštitu, dok je povlačenje, najčešća pozicija koja dominira iskustvom osobe.

Izbegavajući tip ličnosti u radu

Ovakav tip ličnosti, koliko god imao talenta i različitih sposobnosti, na poslu najčešće zaostaje i retko se ističe. Ono što ih sprečava da ispune svoje potencijale i napreduju u radu najčešće se vezuje za strah od novih, potencijalnih odgovornosti koje donosi napredak u radu.

Deluju uzdržano, oklevajuće i strašljivo. Komunikacija sa kolegama je sramežljiva, često im rumene obrazi, govor im je nejasan. Ukoliko zamole za pomoć i dodatna obrazloženja, tiho pričaju i gledaju u stranu.

Svoje kolege gotovo nikada ne kritikuju i ne diskiminišu u kontaktu, ali se plaše da će isto doživeti. Često im kroz glavu prolaze misli “Oni će mi se smejati” i slično, čak iako iskustvo to ne pokazuje.

U radu su često rastrojeni, ponekad imaju puno različitih, čak i nepovezanih ideja o kojima ne razmišljaju do kraja. Njihova unutrašnja filozofija kaže: “Bolje ne želeti i ne planirati jer možemo biti sprečeni u sprovođenju“.

Njihova rasejanost često otežava da čuju šta govore. Teško im je da govori otvoreno,  koriste jednosložne reči i mnogo generalizacija. “Ljudi ovo, svet ono, i tako dalje”. Takođe im je teško da kažu ne.

Samo izbegavanje, kao obrazac ponašanja, može varirati od stidljivosti, koja se povremeno javlja, u određenim situacijama, do ozbiljnijih problema koji se prelivaju na sve oblasti života i onemogućavaju funkcionalnost.

Upravo stepen funkcionalnosti može da odredi koliko je problem ovog tipa uznapredovao. Sama povremena stidljivost može da nas uspori i ometa, povremeno izbegavanje određenih situacija i ljudi takođe. Međutim, iako je uobičajeno povremeno izbegavanje koje nas liši potencijalne neprijatnosti, izbegavanje u većini situacija je izbegavanje i celokupnog života.

Uzrok nastanka ovih obrazaca ponašanja nije jasno definisan, ali kao i u slučaju drugih sličnih problema, uzrok možemo tražiti u određenim psihološkim,  ali i socijalnim faktorima. I u ovom slučaju rana životna iskustva od velikog su značaja za formiranje ovog tipa ličnosti.

Govorimo o osobama koje su u realnosti ili ličnom doživljaju odbacivane od strane važnih drugih, porodice, ali i vršnjaka, doživele česte kritike, omalovažavanje i neprihvaćenost. U ovim situacijama deca se bore da dobiju ljubav i prihvatanje, kako ono izostane i u odraslom dobu imaju tendenciju da se približe drugima, ovaj put uz izrazit strah od (ponovnog) odbijanja, pa tako sve rezultira izbegavanjem.

Izbegavajući tip i psihoterapija

Problemi ovog tipa, neretko prerastaju u agarofobije, socijalne fobije praćene paničnim napadima, respiratorne probleme, hiperventilacija i slično. Velika je verovatnoća da će izbegavajući tip ličnosti imati najveći problem sa anksioznošću, depresijom i socijalnom fobijom, naročito u periodima jačeg stresa.

Često se dešava da osobe sa ovim problemom, dolaze na terapiju posle dugog oklevanja, nakon brojnih neuspeha u pokušajima vođenja socijalnog života, a sve to, samim tim, prati još veća anksioznost.

Empatičnost i razumevanje problema, važno je za dalji rad i otvaranje. Napredak se, između ostalog, bazira na povećanju fokusiranosti na prijatna iskustva, zadovoljstva i prijatne senzacije. Sa druge strane, potrebno je razvijati sposobnost tolerancije na frustraciju, sposobnost za rizikovanje, ulaganje napora – volje i inicijative.

Problemi ove vrste nisu samo upadljivi izuzeci i češći su nego što mnogi misle. Neophodan preduslov za razrešenje problema je, za početak, ne izbegavanje suočavanja sa njim, a zatim i razumevanje situacije i problema.

Psihoterapijski rad i posvećenost daje perspektivne rezultate.

 

Ivana Paunović