GordanaTiMoras

Prva stvar na putu unutrašnjeg razvoja je doći do znanja, dobiti informaciju o tome kako nešto treba učiniti. I to je dragoceno, neizmerno vredno dobiti.

Druga stvar je primena. Tu postoji jedan problem, ogroman jaz između znanja kako treba nešto uraditi i primene tog znanja. Jaz je sve veći što je naša sklonost ka brzim, instant metodama, veća.

Svet kakav jeste sada ceo je usmeren na brzinu, na kvantitet. Postići što više, što brže. Nedostatak vremena i utisak da se sve ubrzava upravo je posledica svega toga.

I onda, neko dođe i kaže da određene vežbe mogu dati izuzetne rezultate. Jednostavne vežbe, koje čak ne zahtevaju nikakvu posebnu snagu ili fleksibilnost. Ali zahtevaju da ih izvodimo, redovno, danima, mesecima, godinama. Da to prosto bude deo našeg života, stalna primena.

Interesantno je koliko je to teško i koliko odbijamo takva znanja. Jer svet koji nas okružuje sve daje na jedan klik, nudi fantastične rezultate za 7 do 10 dana, bez obzira o čemu se radi – skidanje suvišnih kilograma, učenje stranog jezika, kvantna fizika, pa čak i prosvetljenje. Sve nam je dostupno, na dohvat ruke, sa malo ili nimalo truda. I mi to kupujemo, tražimo.

Zadovoljavamo se time da imamo mogućnost, intelektualnim razumevanjem, doticanjem površine. I pravdamo se nedostatkom vremena i nemoći da utičemo na zahteve koje život postavlja ispred nas. U tom ludilu teško se može znati šta prethodi drugom, šta je uzrok, a šta posledica te težnje za više i brže.

Elem, ceo rad u yogi, bez obzira da li pričamo o fizičkom, energetskom, mentalnom nivou, zasniva se na toj jednoj rečenici – ti to moraš napraviti! Niko drugi to ne može umesto tebe. Raditi asane, pranayame, meditaciju, sadhanu. Primeniti znanja koje daje učenje. Stalno.

Jednostavno je, ali čovek i dalje ne kapira – ne možemo jesti bilo šta i očekivati da znanje o zdravoj i uravnoteženoj ishrani donese rezultat. Ne možemo imati efekte asana i pranayama ukoliko ih ne praktikujemo, bez obzira na literaturu koja nam je dostupna.

Ne možemo imati pažnju, koncentraciju i sposobnost zaustavljanja, bez da na tome radimo. I ne možemo doći do istinskog sebe, ako se i dalje identifikujemo sa onim što u nama biva pokrenuto, ako i dalje opravdamo negativne emocije i jačamo stubove sigurnosti na kojima je naša ličnost izgrađena.

Promena ne može biti zasnovana na odbijanju da bilo šta promenimo. Deluje glupo kad tako napišem, zar ne? A opet, kada dublje pogledamo unutar sebe, videćemo da je to ono što tražimo.

Drugi je tu da te nauči, da ukaže, da ti pruži dragocena znanja. Ali ti moraš to napraviti. Ja moram to napraviti. Nema ko drugi da to uradi za nas. Naše je samo ono što smo postigli kroz sopstveni trud, iskustvo. Posedujemo samo ono znanje koje je postalo deo nas, koje je primenjeno.

 

Gordana Parvatii