Zašto neki ljudi nisu dobri jedni s drugima? Zašto je toliko loših brakova i loših veza, loših roditeljstava i loših prijateljstava? Neki ljudi jednostavno nisu dobri sami sa sobom, pa tako ni za druge. I sve zato jer im nije dobro, jer im sunce nije dovoljno žuto, a mesec im je nakrivo postavljen. Pa kako će im onda bilo koji čovek biti po meri.

Ima tako ljudi nakrivo nasađenih, pravljenih da u svemu vide nešto loše i neku krivicu. Njih je nemoguće, sasvim ih je nemoguće usrećiti, jer od kada otvore oči vide svuda tuđu nepodobnost. Uvijek vide kako je, na primer, neko loše parkirao kola, kako je pogrešno obučen, kako neko ne zna šta radi, kako ga loše gleda.

Takvi ljudi vide kako je neko prost ili glup, ružan ili pokvaren, i tako bez kraja i konca. Takvom ne valja nijedna žena niti muž, nijedno dete, svoje ili tuđe. Oni generišu nesreću oko sebe, jer ako njima nije dobro –  a nije,  niko se pored njih na vatri ne može ogrejati, nasmejati ili uživati, kako i sme. Vidim ih kad dovedu nekog svog na pregled, i jasno je što su ga doveli, jer se pored njih svako suši kao cvet.

Nema svrhe ništa reći čoveku koji je “priveden” kao prepoznat pacijent, jer se vraća s takvim čovekom u kuću gde je sa njim ceo dan, od jutra do večeri. I nema tu onda sreće i nema psihologije, jer svaka je psihologija demagogija kada život nesretno vežemo za teškog čoveka, oštrog pogleda i turobne misli.

Takav čovek kao dementor iz Hari Potera isisa svaku sreću iz svakog čoveka. I dođe mi da kažem privedenom pacijentu, ženi, detetu –  ništa ti nije, samo beži, samo se sklanjaj ovome s puta, makar ti bio najbliži. Odi od njega ako veneš zbog njega, ako sediš na pola stolice, ako zaustaviš dah kad kroči u sobu, ako te strah šta će reći i šta će uraditi, ako se zbog njega osećaš uznemireno, ako zbog takvog nekog ne spavaš.

Ako zbog takvog čoveka ne rasteš, ako se ne smeješ, ako si sa nekim i sam skroz pogrešan, ako je tvoja sreća za njega neprilična i radost ne možeš podeliti sa njim. Odi od onog od koga strepiš, zbog kog dišeš sa pola pluća jer ti telo neće oprostiti toliko ćutanje, jer ti ćeš možda pristati, ali duša neće.

Odi od lošeg čoveka i možda izlečiš panične napade, anksioznost ili depresiju, jer to ne znači da ne voliš život nego ne voliš takav život sa takvim čovekom. Ne budi pored onog ko te ne gleda lepo, kome si sav nekako neodgovarajući, makar ti on bio najbliži. Od najbližih se čovek najgore razboli, a nikad od onih udaljenih.

Budi sa onim kome si lep, kome si dobar – u braku, životu, prijateljstvu, roditeljstvu. Ne grej one nezagrejive i ne otopljavaj zaleđene. Mani se ćorava posla, takvo što i ne pokušavaj. Ko ti je uopšte i rekao da nastaviš da pokušavaš. Skloni se od ljudi kojima nisi dobar, jer njima često to niko nije.

Samo nestani i pusti ih da se, bez onoga koga napadaju, njihov bes okrene od tebe ka njima. I ostavi ih njihovom “zelenilu”, jer nekima stvarno nema pomoći. Oni su nesrećno sastavljeni, pa zato ti ne sastavljaj nikoga drugog, nego se svojim rasturenim delovima pozabavi.

 

Tatjana Milenković