Dio iz najnovijeg romana “Ona koju valja slušati”, autorice Nevenke Jovanović (Nelly Poerich), koji će se naći u knjižarama do kraja 2016. godine:

Sarin odraz u oknu vremena: Tumarajući snovima da dokuči javu…

Neka čudna tmina se jezno ušunjala u usnule nade starosedeoca Beograda, i mladeži koja odasvud navire, umrežena virtuelnim komponentama komunikacije. Upečatljiv trag nespokoja se gotovo svuda ogledao, baš kao u nekog nemilog stranca, naročito iza ponoći znatno uveličan uličnim svetiljkama. I pored svesrdnog opiranja nekakva prinudna pognutost u duhu gospodstva se nazirala na nisci proteklih godina koje su poštapane strepnjom zakoračile u novi vek.

Ljubav zbunjivo posustaje, pred dugim tipkanjem magičnih dugmića, neumorne tastature, hladnokrvnog kompjutera, opažajući samo ona srca koja napaja krvotokom. Ogoljena žutom štampom, kao kakva prostitutka, zazire od svakog bahatijeg mračnijeg ugla ili pločnika, pa i od tog ubitačnog čvrkanja, uvek na meti gadnih virusa.

I kad bi se u iscrpnom naporu odupirala pohotnim sladostrasnim užicima, da sačuva svoje dostojanstvo, neki bi je dokačio, onako s leđa, klošarski. Zaražena sistemom, gordila bi se poput čelične lady, pokazujući i pesnice ako ustreba. Ali bi ubrzo prozvana od Vaseljene, posustala u toj borbi sa vetrenjačom, i pala u postelju neuništive negovateljice Nade.

Okrepljena njenim čarobnim napicima, iznova se pridiže, i nastavi da sledi puteve svog plemenitog srca, i onda kad je dokači strepnja od granica, nekih novih daljina. I sad je pri zalasku Sunca, naglo prikoči Carinica Tuga, kao da je najokorelija krijumčarka droge, te opet neodlučno zasta, kršeći svoje lepo izvajane, duge prste umetnice.

Bol se poneo izrugavanjem, preturajući po njenim elegantnim koferima ukrašenim zlatnim rubovima i drškama… Ljubav se najednom okuraži normalnošću koja se najviše čuje i najduže traje. Otresito štiklama probode tog dosadnog obada, koji se obadao oko njenog damskog šešira. A Tugu oduva taman toliko, koliko da joj utekne u pravcu lastinog repa.

“Moram požuriti, pre nego dva suprotstavljena veka krenu da raspinju kazaljke do bestraga”, bodrila je sebe naglas ta poželjna, naočita ratnica. “Romantika se drži na slamci spasa, u strahu da zauvek ne potone. Anđeoski ribari zatajili, da je bar oni spasu nekim veštijim zamahom Božje udice”.

Sitni sati su se sve bezvoljnije ukrcavali u turbulentni voz vremena u kome je umetnost lepote i preživljavanja za većinu postala misaona imenica. Samo bi njegovu halabuku i drske zvižduke ispratio, odvažni lavež pasa i nehajni vetar sudbine…

 U našim noćima napisah roman 

U našim noćima napisah roman

koji bi svi rado čitati hteli,

al Sudba, izdavač tvrdo se drži

tek neki nagoveštaj okolo deli.

 

I ti bi da štrpneš delić tog dela,

kad god ti okrenem prkosno glavu

I taman ti ruka počne da lista

na glavu ti bacim haljinu plavu.

 

Da onu istu koja sve pamti

lude koktele, poljupce, suze,

i petrov klavir u dnu salona

i glupu svađu zbog njene bluze.

 

Sad ti je smešno, i meni ponekad

kad mi se sreća učini većom,

kad ti se prišunjam ko mačka s leđa

potpirim želju mirisnom svećom

 

Ostavi roman nije još vreme

od muških likova glavni si ti.

Motaju se neki, sporedni, bledi

čast im je sa mnom i kafu piti.

 

Ne nisam važna kako ti misliš

zdravo se nosim sa svojim duhom,

a tvoja sujete probija plafon,

pa imaš problem nekad sa sluhom.

 

Opet se praviš da nisi čuo

Otimaš roman iz mojih ruku,

nema tu ništa što bi nam sutra

šlagvorta dalo na staru bruku.

 

Grofica tu je i njena pudla

pudrijera zlatna, muštikla preko

zaklanja lice, krišom ti maše

na njen mig si satima čekao.

 

Gde sam ja bila, da li se šališ?

Svirala klavir noćnu sonatu,

dirala dirke notama nežnim,

a ti se ravnjao po njeno satu.

 

Nije vas bilo dugo s balkona

Zanos vas pesme odveo dalje

da stari batler ne sruši vazu

ne bi sve čula od vaše pralje.

 

Sjajan je roman i tuge ga hvale

i njih sam opisala u lepšem svetlu

Noću se tako razneži srce

navale sećanja uz pesmu setnu.

 

Da to je pesma koja nas miri

kad god bi popili čašicu više

Čitaj je ljubim te, tako je volim

Uvek nam s prozora otera kiše.

 

Nelly Poerich