I vidimo mi odmah, na početku, slabe tačke nekog odnosa. Vidimo i “demone” našeg ljubavnika, njegove mane. Vidimo, ali ne zaljubljujemo se mi u njih same, njihove duše – u ljubav se mi zaljubljujemo, svaki put tako na početku.

Zaljubljujemo se u ideju o ljubavi, o pripadanju nekom, u svoju sliku u tuđim očima. Kao da u drugom tražimo potvrdu da smo živi, jer se duhovi, kažu, ne vide u ogledalu, kao što vele, i da ako se neki čovek ne vidi u ogledalu on nije ni živ.

Zaljubljujemo se u nečije zaljubljeno lice kad nam krene u susret, u radost u njegovim očima kad nas vidi. A on sam jedva da ima formu, a forma je ionako samo iluzija. Volimo sitnice, mirise, tragove nečijeg postojanja, osećaj pripadanja, praznu šoljicu nakon popijene kafe, kad neko dođe, pa ode.

Volimo parfem koji ostane iza nekog, onako izmešan u vazduhu sa drugim mirisima, a nakon što smo se međusobno izmešali. Zaljubljujemo se u to da nismo sami, i da smo izabrani. Zaljubljujemo se u nečiju jaknu oker boje, okačenu na čiviluk, što nosi energiju njenog vlasnika i energiju naših susretanja s njim.

U potiljak se nečiji zaljubljujemo, jer tek kad nam je neko okrenut leđima mi prepoznajemo iskonsku emociju za njega, jer smo neometeni očima koje nas posmatraju. I tada prepoznajemo ljubav, nežnost ili, pak, shvatamo da nema toga.

Zaljubljujemo se u svoj lak korak pored voljenog bića, u to da imamo za koga da budemo lepi, da imamo razlog da ponesemo onu cvetnu haljinu, kupljenu juče. Zaljubljujemo se u sjaj u nečijim očima, jer tada i mi sijamo, jer nema sjaja bez odsjaja.

I zato je sasvim besmisleno reći zaljubljenom “ja to nešto ne bih trpeo; ja ne bih ni dan više bio sa njim…”. Tako je, jer neko drugi to i ne bi, sigurno, posebno ako zna samo neku ružnu stvar o ljubavniku koju zaljubljeni deli sa njim, i misli da time zna njegovo ružno lice.

Ali ne zna ništa više od tog, a što ljubavnici ne dele drugima. Ne zna taj drugi ništa o mirisu, ništa o čežnji, o drhtavim trenucima koji spajaju ljubavnike. Ne poznato mu je išta od onog što nije razum, a što zapravo čini srž ljubavi. I zato mu je lako da nešto kaže onom zaljubljenom, da bude pametan, da ljubav meri pameću.

I biće taj neko pametan dok se i sam ne zaljubi, i znaće sve kako treba do tada, a onda će i on to zaboraviti, jer to tako uvek biva. I postaće i on zaljubljen, kao i svi pre njega, i isto tako nemoćan da bude samo racionalan, da odvoji, “da ne trpi”, i prelaziće preko tamnih mesta na koje ga razum upozorava.

Jer zaljubljeni prave kompromise, ali žive, mrdaju, pomeraju se i dišu! Dok oni racionalni “znaju”, čuvaju se, ali u stvari ne žive, jer vide samo opasna mesta, uplašeni da ne pogreše. Zaštićeni su time od nesreće, ali i od svake sreće.

 

Tatjana Milenković