Razvoj osećanja krivice

Među uzrocima, kako duhovnih, tako i duševnih nemira, psiholozi i psihoterapeuti kod svojih klijenata, kao i sveštenici prilikom ispovedanja ljudi, uočavaju krivicu kao često prisutan sadržaj. Zbog zabrana nastalih prilikom vaspitavanja u detinjstvu ili zabrana usvojenih u toku obrazovanja, krivica kao osećanje koje je u nekom trenutku imalo razvojni značaj, u slučaju da je formirana kao preterana ili potisnuta, počinje da ometa svakodnevno funkcionisanje, pojačava iracionalne strahove i kroz gubljenje osećaja za realnost, troši psihičku energiju neophodnu za rast, razvoj i uživanje u životu.

“Naša krivica počinje onoga trena kada se blagonaklono usmerimo prema strasti koju smo opazili, ne žureći da u njoj prepoznamo neprijatelja” (Sv. Teofan Zatvornik)

Videćemo do čega dovodi preterano osećanje krivice, ali i zašto je poznavanje ovog osećanja bitno za uklapanje u socijalne norme i razvijanje empatije za stanja drugih ljudi.

“Pokajničke suze brišu mrlje krivice.” (Aurelije Augustin)

“Krivicu ili samoljutnju oseća osoba koja procenjuje da je nekim svojim postupkom neopravdano uzrokovala štetu i izazvala nečija neprijatna osećanja.”  (Zoran  Milivojević )

Ovo osećanje motiviše osobu na popravljanje štete i na promenu ponašanja koje je do te štete dovelo. Zdrava krivica dovodi tako do pozitivne transformacije ličnosti, kada, kroz učenje, osoba menja svoje ponašanje na bolje!

Pogledajmo neke od posledica neadekvatnog osećanja krivice:

Samosumnja

Osoba može u svojoj prošlosti imati iskustvo nepravednog optuživanja za nešto što nije učinila. Ako nije bila  u stanju da odbrani svoju nevinost, u sadašnjosti će u svakoj situaciji, u kojoj postoji mogućnost da je neko okrivi za nešto, početi da oseća krivicu. Tu krivicu uzimaće zatim kao dokaz da bi drugi mogli imati pravo.

Da se kod dece ne bi razvijao ovakav osećaj samosumnje, potrebno je stvarati klimu poverenja u odnosu vaspitača ili roditelja i deteta. Tako da se kod situacija otpuživanja za neki prekršaj dete može iskreno izviniti i pokajati ako je stvarno krivo, ili odbraniti u slučaju da je nepravedno optuženo, kako ga ovaj osećaj ne bi proganjao dalje u životu.

Preterana krivica

“Najgore osećanje krivice je prihvatanje nezaslužene krivice.”  (Ajn Rand)

Osoba koja sebi postavlja previsoke kriterijume u odnosu na koje procenjuje svoje ponašanje i osoba koja ima iskrivljeno tumačenje realnosti lako upada u osećanje preterane krivice.

Dešava se da su u detinjstvu ove osobe prihvatale ulogu dežurnog krivca koja im je nametana spolja. Roditelji ponekada potiskuju neprihvatanje svog deteta, ali ono ispliva kroz okrivljavanje i kažnjavanje za svako i malo neprimereno ponašanje.

Dete dobija poruku da je “pogrešno”, a ne samo “pogrešivo” ljudsko biće. Najmanja greška postaje greh. Tako dete navikne da je ono krivo šta god da ne valja, jer da se ono nije rodilo, mama i tata bi živeli srećnim i uspešnim životom?!

Kod deteta se razvija zahtev za perfektnim izvođenjem aktivnosti, gde greška ne sme da se potkrade. Otud se za perfekcionizam nikako ne može reći da je zdrav. Takođe se razvija i strah od izazivanja tuđih neprijatnih osećanja.

Netolerantnost na konfliktne situacije i nesposobnost da se kaže NE

Kada roditelji ne detetovo neprihvatljivo ponašanje reaguju tako što manipulativno pate i jasno pokazuju svoju nesreću, povređenost, tugu, stavljajući do znanja detetu da je ono krivo za njihovu žalost, dete zaključuje da je ono odgovorno za osećanja roditelja.

Dete donosi odluku da će se ubuduće truditi da usreći roditelja, da je to njegova obaveza i odgovornost. Ono sažaljeva roditelja u njegovim nesrećnim stanjima i osuđuje samo sebe. Na ovaj način formira se osoba koja se u svakom međuljudskom konfliktu oseća krivom. Ne sme da  izrazi ljutnju niti da kaže “ne”.

Za izlazak iz ovakvih obrazaca ponašanja potrebno je učenje novih uverenja – da ljubav i konflikt nisu u rascepu, da je neslaganje među ljudima normalna pojava, da svako ima pravo na svoj stav i mišljenje, pa i sama ta osoba, da je svaka osoba sama odgovorna za emocije koje oseća, da izazivanje neprijatnosti kod druge osobe ne znači nužno i izražavanje antipatije prema toj osobi.

Potisnuta krivica

Suprotno ponašanje od prethodnih pokazuju osobe koje stalno okrivljuju druge i nikada ne priznaju sopstvene greške zbog paničnog straha od osećanja krivice.

Potiskivanje krivice javlja se kod osoba koje su u detinjstvu morale da se bore za ljubav roditelja sa braćom ili sestrama, pri čemu je jedini način da se bude voljen bio u tome da se dokaže da je drugi kriv, te da je taj drugi onaj koji ne bi trebalo da bude voljen.

Iz načina na koji ovakve osobe optužuju druge, vidimo da je njihov sistem normi ponašanja veoma strog i da bi kao takav izazvao katastrofu ako bi bio okrenut ka njima samima! Mogao bi da izazove osećanje nevoljenosti, odbačenosti ili bezvrednosti. Zato oni moraju da redefinišu stvarnost i ne smeju da budu objektivni kako bi se spasli samooptužbi.

Potiskivanje krivice može rezultirati i opesivno-kompulzivnim radnjama – pranjem ruku, zavrtanjem slavine, zatvaranjem plina… Ponavljanje ovih radnji prati osećanje zabrinutosti jer osoba sebe smatra odgovornom za posledice tih radnji. Smisao ponašanja je prevencija osećanja krivice. Jer ona je jaka, potisnuta i ako se javi, može da dovode do katastrofe.

Potisnuta krivica je i pokretač psihosomatskih oboljenja. “Krivica je duhu, ono što je bol telu.”

Osim ovih loših posledica postoji i krivica preživelih, krivica bogatih, krivica ženskog deteta (koje nije bilo prvo pa muško u patrijarhalnoj porodici), krivica ženskog deteta kada se nisu rađala muška deca, krivica deteta u slučaju razvoda roditelja.

Ovako gledano, nakon opisa preterane, potisnute krivice, samosumnje i izbegavanja konfliktnih situacija, teško je videti dobre strane krivice. Ipak ona ima i razvojnu funkciju:

Razvojna funkcija krivice

Izražavanje krivice naglas, pred drugima, predstavlja poruku da je osoba svesna svoje greške, posledica koje su iz nje proistekle ili patnji koje je nanela drugima.

Pokazuje drugima da je osoba dobra, da se distancira od svog lošeg ponašanja i da saoseća sa onima kojima je nanela štetu. Ovim upućuje i poziv drugome da eventualno bude manje agresivan i da umanji kaznu, jer osoba pokazuje da već kažnjava samu sebe.

Svesno izražavanje realistične krivice moguće je samo ako osoba ima već izgrađen osećaj celovitosti ličnosti, da zna da se ona kao i drugi, može ponašati i dobro i loše, kao i da razlikuje sebe, svoje biće od svog ponašanja. Podrazumeva individuaciju.

Formiranje moralnih normi

Razvojnu funkciju krivica ima u formiranju moralnih stavova i prihvatanju poželjnih načina ponašanja. Kroz vaspitavanje, dete odustaje od ponašanja koja su mu donosila prijatnost, a koja nisu socijalno prihvatljiva. Roditelji koriste različite metode u vaspitavanju dece i danas se vode polemike oko toga da li je “batina iz raja izašla”, da li je nužnost ili je treba prognati iz vaspitanja dece, isto kao i kaznu.

Rekla bih da je ono najosnovnije čime bi se roditelji morali voditi prilikom izgradnje moralnih normi kod dece jednostavno ljubav. Ako s ljubavlju vaspitavamo, dete će naučiti da oseća krivicu onda kada svojim ponašanjem nanese realnu štetu drugoj osobi.

Međutim, ako roditelj manipuliše emocijama, preterano optužuje, preterano kažnjava, smatra dete odgovornim za ponašanje mlađeg deteta ili postiđuje dete, velika je verovatnoća da će se razviti osećaj preterane krivice, potiskivanje ili samoljutnja, i da će se ono kroz život boriti sa iracionalnim osećanjima odnosno da neće živeti slobodno.

Začetak osećanja krivice

Psihoanalitičari kažu da se prvo osećanje krivice javlja još kod odojčeta. Ono deli objekat majke na “dobru dojku” kada zadovoljava njegove potrebe, i “lošu dojku” koja ne zna da odgovori na njegove potrebe.

Po Melaniji Klajn, agresija odojčeta je rezultat frustracije usled toga što “loša dojka” ne zadovoljava detetovu želju. Krivica se javlja kao posledica želje na uništi “lošu dojku”.

Kasnije se krivica javlja kada beba uspe da spoji dva odvojena objekta u jedan. Tada zavidi majci, jer ona je ona izvor bogatstva koje je njemu potrebno. Posledica zavisti je krivica i osećanje anksioznosti da bi u svojoj fantaziji moglo uništiti majku.

Sledeći bitan period je prestanak dojenja. Pri tome majke nikako ne bi smele da optužuju dete da je iscedilo ili ispraznilo dojku, “vidi sve si popio, nema više …”, jer ono samo već može imati strah da je dojka uništena njegovim nevaljalstvom.

Dalji razvoj krivice se, po Frojdu, javlja u periodu od treće do pete godine, kada sin želi da bude sa majkom, a otac predstavlja rivala koga treba ukloniti, dok je kod devojčica slično, samo obrnuto. Što je taj koflikt između ljubavi i mržnje prema ocu, odnosno majci, bio intenzivniji, i što je brže podlegao suzbijanju, pod uticajem discipline, religioznog učenja, školovanja ili čitanja, time se razvija strožija savest ili nesvesni osećaj krivice.

Ovako se razvija i sukob između “treba” i “ne treba” kroz koji se ličnost bori između instinktivnih nagona i spoljašnjih zabrana – ne treba da mrzi oca i ne treba da bude sa majkom, treba da ukloni oca i bude sa majkom, treba da voli svog oca i treba da voli svoju majku…

Kasnije se nerazrešenost ovih osećanja može manifestovati kroz krivicu zbog seksualnog nagona, masturbacije, krivicu zbog ispoljavanja karakteristika svog pola – ženstvenosti ili muškosti. Tako momci ostaju povučeni, potisnuti, vezani za majku, plaše se prilaska devojkama, dok devojčice postaju muškobanjaste, oblače se aseksualno i teže da ostanu neprimećene, više devojčice a manje žene, više srednjeg roda nego ženskog.

Oslobađanje od osećanja krivice

Sada kada znamo da nismo uništili ni dobru ni lošu dojku, da nismo pobedili ni tatu ni mamu, možemo da preispitamo da li naš svakodnevni osećaj krivice ima osnova u realnosti.

Ako sebe okrivljujemo za sve što je trebalo da uradimo pozivamo osećanje krivice za ono što nismo, a mogli smo, u bližoj ili daljoj prošlosti.

Ponavljanjem samogovora tipa “trebalo je”, “… da više radim a manje uživam, da pozovem roditelje, da kažem, ovo ili ono, više da vežbam, da uradim bolje zadatak …”, sami sebe uvlačimo u krivicu, svesno ili nesvesno, osećamo se loše i blokiramo se za dalje akcije. Uvlačimo se u osećaj nesigurnosti, depresije i anksioznosti. Uhvatite sebe u osećanju krivice i preispitajte da li se u to osećanje stavljate samoprebacivanjem i samooptuživanjem.

Kada zamenimo ove reči samogovorom “mogao bih… da obilazim roditelje svakog vikenda”, “mogla bih da džogiram svako jutro”, “mogao bih da se zdravije hranim”, menjamo perspektivu posmatranja. Ne osuđujemo sebe, već kreiramo mogućnost, kreiramo drugi izbor i očekivanja. Krivicu zamenjujemo potencijalom za poželjne načine ponašanja.

Kako nastaviti bez krivice

Odgovorno roditeljstvo bilo bi preporuka za sve sadašnje i buduće roditelje. “Što god da činiš, čini iz ljubavi!”

Odrasli koji sebe muče iracionalnim osećanjem krivice mogu da se zagledaju u sebe, svoju prošlost, detinjstvo, da osveste uverenja koje su tada razvili i ponovo preispitaju da li su ona još uvek adaptivna, da li doprinose boljem kvalitetu njihovog života.

U slučaju da zanemarujete svoje potrebe, ne razvijate svoje talente i sposobnosti, vodite računa o drugima, a pri tom sebe zapostavljate, vreme je za redizajniranje vašeg unutrašnjeg sveta.

Razumevanje sopstvene osećajnosti dovodi do razumevanja osećajnosti drugih. Kako su svi vidovi ponašanja čoveka u službi cilja koji treba ostvariti, osvešćivanjem i upravljanje svojim ponašanjima ka dobrobiti za sebe i za druge, ljudi se mogu polako oslobađati neopravdane krivice i raditi na razvoju sopstvene ličnosti kao i na razvoju  svojih bližnjih, na opštu radost i  kao suprotnost danas čestim depresivnim raspoloženjima.

Samo u ljubavi nema stvaranja nezdrave krivice, samo ljubav vaspitava pravilno i samo ljubav nas može spasiti. “Krivica počinje u ljubavi, i samo će ljubavlju moći da se isceli”

 

Mirjana Kokerić