Sve što radimo odraz je određenih veština i strategija od kojih imamo neku korist. To važi i za ono što zovemo problemima i neuspehom. Unutrašnjim formulama i emotivnim računovodstvom te strategije u datim trenucima doživljavamo kao korisne i isplative. No, one svakako ne vode razvoju potencijala, te nas čine nezadovoljnim i nesrećnim, ali ipak “vrše posao”. Kako nas vode suprotno od razvoja, nazivamo ih kontraveštinama.

Kontraveštine su složeni obrasci mišljenje, emocija i ponašanja koji dovode do određenih psiholoških stanja i odnosa sa ljudima iz kojih izvlačimo nezdrave emotivne koristi i koje vode nekom obliku parazitiranja. One su zamena za bazične emotivne sposobnosti.

Stvaramo ih onda kada razvojne zadatke želimo da rešimo na lakši način, sa manje bola i napora. Na taj način pokušavamo da ne platimo cenu razvoja, a da se ipak razvijamo. Tek kasnije, suočeni sa problemima, vidimo da taj dogovor sa životom ne možemo napraviti. Drugim rečima kontraveštinama nesvesno, igramo igre sa sobom i drugima.

Važno je da uvidimo da smo eksperti za svoj život i svoje probleme. Da nije tako ne bismo mogli stalno imati isti problem. Negativista je ekspert za stalno viđenje ograničenja. Nesigurni ljudi su usavršili nemogućnost donošenja odluka. Nesamopouzdani ljudi su znalci za stalno viđenje svojih mana.

Oni tačno znaju kako da izazovu određena stanja u sebi, svidelo se to njima ili ne. Znaju kakve misli treba da prolaze kroz glavu, kakve telesne stavove da zauzmu, kakva osećanja da izazovu, i tako dalje. Ovih procesa uglavnom nisu svesni, što čini da problem uporno ostaje u njihovim životima. Kroz psihoterapijski rad, edukacije i radionice radi se na otkrivanju i jasnom definisanju ovih kontraveština.

Usmeravanje ka uspehu u ljubavi i radu

Psihoterapija pomaže ljudima da jasno shvate kako proizvode problem, i tek onda osoba može da se usmerava ka razvojnim veštinama. Zato se sebi treba pristupiti kao ekspertu za sopstveni problem. Svako od nas najveći je stručnjak da bude baš ono što jeste i da živi baš onako kako živi, svidelo se to nekome ili ne. Nikome ne polazi za rukom da bude mi. Mi znamo kako se to radi.

Stručnjaci za sopstveni život

Svako od nas najveći je stručnjak za svoj život, a to uključuje lične uspehe koliko i neuspehe. Dalje dolazimo do toga da, ukoliko smo odgovorni za sopstveni uspeh i neuspeh, odgovorni smo i za promene u željenom pravcu. Dakle, proširenje ličnih kapaciteta ne samo da je uvek opcija već i zahtev koji život stavlja pred svakog od nas.

Čovek koji ne napreduje, ne koristi i ne razvija svoje potencijale neminovno ide putem neuspeha. Psihološki gledano, svaka stagnacija je nazadovanje. Cenu nerazvijanja svojih potencijala i autentičnosti plaćamo u emocijama. Tada smo manje zadovoljni sobom i odnosima.

Dilema: uspeh ili neuspeh

Svi su doživeli da prema nekome osećamo oprečne emocije, te da nismo načisto sa tim šta želimo od nekog odnosa. Međutim, ljudi nisu samo ambivalentni (odnosno da osećaju podjednako intenzivne oprečne emocije) prema drugima već i prema sebi samima.

Svako postavljanje cilja kreće relativno jednostavno. Neko želi da kontroliše svoju impulsivnost, da poboljša odnose sa drugima, donese važne odluke, razvije svoje sposobnosti u poslu, prevaziđe lenjost, i tako dalje.

Međutim, pored jake želje i dostupnih strategija, mnogima ipak ne uspeva da postignu cilj. Ono što vidimo u ovim ličnim borbama jeste konflikt ambivalencije. Ponavljamo pokušaje, doživimo neuspeh i vraćamo se na staro ili pak uspemo, ali ne održimo promenu.

Razlog zašto se ljudi ne menjaju leži upravo u ovom konfliktu ambivalencije. Sa jedne strane je želja za razvojem, a sa druge samoopstrukcija. Da bismo sebe razumeli, a pre svega promenili se, moramo ispitati sopstveno emotivno računovodstvo i korist od sopstvene štete.

Neka korist sigurno postoji, inače ne bismo u određenom problem bili. Činjenica je da svako ponašanje ima neki motiv. To što nam motiv nije svestan i pravi nam problem ne znači da ne postoji. Naš zadatak je da ga otkrijemo kako bismo problem prevazišli i razvijali se.

Emotivna dobit i šteta

Sve što (ne)radimo ima neki motiv. Ti motivi ne leže samo u očekivanom zadovoljstvu nego i u smanjenju bola. Ne ispuniti uvek neki cilj znači ispuniti neki drugi. Svako “ne” nosi neko “da”. To bi značilo da ukoliko se neko požali da ne može naći adekvatnog partnera i stabilnu vezu, ujedno je našao i zonu sigurnog u kojoj ne može biti povređen.

Pitanje je koji je motiv jači. Ukoliko je drugi motiv, strah od povređivanja, jači samim tim osoba ide u smeru izbegavanja veza, bez da je u potpunosti toga svesna. Ukoliko postoji unutrašnja kalkulacija, takva osoba ostaje u problemu. Želi sa jedne strane ljubavnu stabilnost i zadovoljstvo, ali ne i da rizikuje svoje emocije. Takvo poslovanje sa životom nikada ne uspeva.

Prevazilaženje leži u osvešćavanju ovih dubljih unutrašnjih dilema. Psihoterapeut je tu da pomogne klijentu da bliže uvidi svoje suprotstavljene potrebe, te da pomogne u osnaživanju i donošenju svesne odluke ka putu razvoja umesto kontraveština.

Sve ima svoju cenu. Ne možemo dobiti nešto za ništa. Ukoliko želimo da ostvarujemo svoje ciljeve i idemo putem uspeha moramo to platiti odricanjima, trudom i suočavanjem sa sobom. Izbegavanje prihvatanja ove logike lažemo sebe da je odgovornost za naš život u tuđim rukama. To ne isključuje činjenicu da mnoge stvari u životu ne zavise od nas, ali način na koji reagujemo na te stvari je uvek naš izbor.

Zato je dobro da se podsetimo da je stepen u kojem čovek svesno ili nesvesno laže sebe i druge obrnuto proporcionalan stepenu u kojem se približava sreći i psihološkom zdravlju. Ovu su zahtevi života i ne možemo ih ignorisati bez posledica. Život nam ne dozvoljava da se ne razvijamo, a da pritom ne platimo za to neku cenu. Ne da nam da budemo zadovoljni manjim od onoga što možemo učiniti, a svaki čovek ima slobodu i moć da učini puno.

Nerazvijanje sebe zapravo je nepravedno prema sopstvenoj ličnosti, i život ume za to da nas kazni. Nerazvijanje sposobnosti za ljubav “kažnjava” se nedostatkom uzajamnosti koji stvara psihološke simptome i nezadovoljstvo. Nerazvijanje sposobni za rad, tenzijom i dosadom koja “ubija”, i tako dalje.

Čovek svakako ima slobodu izbora da ne ostvaruje svoje potencijale, ali ne i da izbegne plaćanje neostvarenošću, neispunjenošću, depresijom, anksioznošću, jer to je put neuspeha. Međutim, uvek imamo i slobodu da izaberemo razvoj potencijala i uspeh u ma kom polju, te da platimo “legalnu” cenu- napor, “poreze” kao što su rizik, bol i strahovi, kao i negativna osećanja kao što su tuga, legitimna patnja, ljutnja, i tako dalje. Nagrada za ovaj odabir je osećanje ispunjenosti, radost življenja, smirenost i sreća. Pitanje je, šta vi birate?

 

Ivana Paunović