Zašto nas trema, stid i strah sprečavaju u razvoju, kako se razvijaju i kako ih se možemo osloboditi – razmotrićemo uz Vašu podršku i učešće u narednim redovima.

Veština življenja

Rizik je ono što sa sobom nosi šansu i opasnost. Ako život posmatrate kao rizik, možete da birate jednu od tri moguće strategije – da jurite šanse bez obzira na rizik, da se trudite da rizik bude što manji makar i dobit od života bila beznačajna, ili da se trudite da ujednačite zahteve života sa rizicima i u svemu budete umereni. Suočavanje sa problemima dovodi nas u situaciju da se opredelimo.

Da biste razvili veštinu življenja, potrebno je da razvijete sposobnosti koje su vam potrebne za rešavanje problema. Ako se ne bavite svojim razvojem ili ste u detinjstvu bili zakinuti za blagodeti podržavajućih roditelja, hvataće vas panika kad god se nađete pred novim izazovom.

 

Stid i panika

Situacija koju doživljavamo kao pitanje života ili smrti, kada naš ego biva preplavljen, jer nije dovoljno jak niti vešt da bi se izborio sa životnim nedaćama, stavlja nas pred izbor – bori se, beži ili ukopaj se!

Izaziva u nama i telesne reakcije koje imamo u situacijama kada nam je život stvarno ugrožen. Gubimo sposobnost objektivnog pogleda na situaciju i fokusirani smo na opasnost koja nam preti. Fokusiramo se na simptome, tegobe i strahove. Kako kod panike, tako i kod osećaja stida.

Ovako parališemo svoj razvoj, baveći se simptomima, pravdamo se stidom, strahom, tremom, panikom, kočeći svoje ambicije, želje i talente.

 

Stid kao “kontraveština”

Kada naše bazične emotivne sposobnosti za suočavanje sa životnim lekcijama nisu dovoljno razvijene, mi često pribegavamo veštinama koje predstavljaju složeni niz oblika ponašanja, i koje, kao u slučaju stida, imaju funkciju da nekako problem izbegnu, umesto da ga reše.

Izbegavanjem obezbeđujemo i neke sekundarne dobiti, dobiti od problema, kao što to može biti pažnja, nega i prihvatanje. Ipak, gubimo na razvoju, jer ne živimo život “punim plućima” već pokušavamo da “dobijemo na foru”. Pravljenjem kompromisa osiromašujemo život. Da se ne bi desilo nešto ružno, izbegavamo da nam se dese i mnoge lepe stvari.

 

Simptomi

Napad panike možete prepoznati po lupanju srca, povišenom pulsu, znojenju, mišićnoj ukočenosti, obamrlosti, drhtavici, osećaju kratkoće daha, osećaju gušenja, davljenja, mučnine, vrtoglavice, jezi ili naletima vrućine, uznemirenosti, osećaju da se ne nalazite u realnosti ili osećaju odvojenosti od samog sebe.

Simptomi stida su – crvenjenje u licu, lokalizovano ili generalizovano znojenje, ukočenost, nespretnost, potreba za bežanjem i izbegavanjem, nejasan govor, neskladno kretanje, nemir, poljuljan telesni stav.

U svim ovim osetima osoba ostaje blokirana u želji i inicijativi, ima potrebu da pobegne iz situacije, da izbegne poglede drugih, da nestane.

 

Poruka stida

Stid predstavlja vrstu straha koju osoba oseća u situaciji u kojoj procenjuje da je nekim svojim postupkom doprinela da neka značajna osoba o njoj misli negativno. “Slika o njoj” je narušena! Bilo da nije zadovoljila neki lični kriterijum sopstvene vrednosti ili misli da je drugi procenjuju loše, slika koju pruža odstupa od predstave kakvu bi želela da značajni drugi imaju o njoj, te osoba veruje da je ne prihvataju, odbacuju ili preziru.

Iako važan u razvojnom smislu, zbog učenja kulturnih i vrednosnih normi, kada pomaže socijalizaciji individue, u daljem razvoju, stid postaje “kontraveština” koja osobi donosi više štete nego koristi. Kada se stidi, malo dete, ali i odrasla osoba poziva drugog da joj pokaže da je ne odbacuje, da je sa njom sve u redu.

Stid je poruka drugom da osoba sebe doživljava kao socijalno neadekvatnu i poziv na razuveravanje da to nije tako i na pokazivanje znakova prihvatanja.

 

Frustrirane potrebe

Kada su u detinjstvu značajni odrasli začikavali dete u trenucima kada je usvajalo prve higijenske navike, kada je otkrivalo genitalne karakteristike svoga pola ili kada njegove egzibicionističke potrebe nisu dobile dovoljno ogledanja od odraslih, osoba može ostati fiksirana na ranim načinima zadovoljavanja ovih potreba – može tražiti divljenje bez truda ili zahtevati ogledanje i divljenje za nešto što je sama smislila ili uradila. “Vidite tata, mama, kako sam slatka… vidite kako sam pametna… vidite kako sam ovo napravila.”

Ukoliko roditelji nisu podržavali ovakve potrebe deteta javiće se osećaj neadekvatnosti i inferiornosti, kao i pokušaji da se bude savršen, mnogo sladak ili pametan.

Ako se nezadovoljene želje potisnu one će prouzrokovati stid, nelagodnost vezanu za samoprikazivanje i preosetljivost na kritiku. Osoba može podeliti svoju ličnost na dve polovine – supermenski deo, koji se razvija iz onoga što je roditelj podržavao, jer mu se sviđalo zato što zadovoljava njegove narcističke potrebe, i jadni deo selfa, koji je nastao iz nedostatka podržavanja onoga što dete stvarno jeste, njegovih potreba, talenata i veština.

Dete može potisnuti i svoje grandiozne potrebe, što će ga dovesti do nedostatka ambicija, osećaja praznine, umrtvljenosti inicijative, kao i osećanja stida kada biva izložen situacijama u kojima ga drugi hvale.

 

Odrasli i stid

Odrasla osoba ima želju da autoriteti, odnosno ljudi koje ona ceni, misle dobro o njoj, ali to nije njena potreba. U situaciji u kojoj nije prihvaćena oseća se neprijatno, ali i dalje nastavlja da ceni sebe. Malo dete ne razlikuje prihvaćenost od lične vrednosti, te ovakvu situaciju doživljava katastrofalno.

Kada roditelj optimalno frustrira i zadovoljava potrebe deteta za ogledanjem, kod deteta se razvija samopoštovanje i samopouzdanje, a potreba za ogledanjem u odraslom dobu zadovoljava se kroz povremena, realistična i smislena priznanja i nagrade.

Time što je sebe prihvatila, odrasla osoba više ne može o sebi misliti da nije u redu kao ljudsko biće i zbog toga gubi sposobnost da se stidi! Svaku svoju neadekvatnost povezuje sa svojim ponašanjem, a ne sa svojim bićem. Zbog toga umesto stida ona oseća žaljenje ili odraslu krivicu.

 

Vaspitanje

U pedagoškim priručnicima možete naći preporuke da se u procesu vaspitanja kritika ne sme upućivati detetu kao biću, odnosno ne sme se kritikovati njegova ličnost, nego ponašanje. Ovo je naročito preporučljivo i primenljivo na uzrastu od treće do pete godine, kada nastupa period infantilne seksualnosti, ispitivanja tela i tada dete može da razume takvu kritiku, jer ume da razdvoji sebe od svog ponašanja.

Međutim, prvi stid se prirodno javlja kod beba pri susretu sa nepoznatim osobama, kada se ona sklanja od pogleda i traži znake prihvatanja. Tek kada dobije te znake u dovoljnoj meri, opušta se.

Na ovom uzrastu dete još uvek ne pravi razliku između sebe i svog ponašanja, te je na roditeljima da mu pruže dovoljno znakova prihvatanja i ljubavi, kako bi što lakše prošlo kroz fazu separacione anksioznosti i izborilo se sa strahom od odbacivanja.

Neki stariji kažu za decu koja se stide: “Ignoriši ga, pravi se da ne primećuješ, i on će se opustiti!”. Ignorisanje nije ono što je ovoj deci potrebno, a niti je napad: “Zašto se stidiš, to je bezveze, šta ti to znači, opusti se…”.

Detetu je neophodno dovoljno prepoznatljivih znakova prihvatanja kako bi bilo sigurno da ga ne odbacuju, da je sa njim sve uredu i da je vredno kao ljudsko biće.

 

Lične vrednosti

Preispitivanjem vrednosti na osnovu kojih ocenjujemo svoju neadekvatnost i adekvatnost je ključna tema koja nam može pomoći u razvoju samopoštovanja. Kada Vi smatrate za sebe da ste vredni?

Ako sebi postavimo realistične ciljeve kao vrednosti kojih se pridržavamo, tada nam tuđe mišljenje ili drugi sistem vrednosti ne može poljuljati samopouzdanje.

Moramo naučiti razliku između našeg bića i ponašanja, kao i razliku između “biti vredan” i “biti prihvaćen”. Ako se nismo adekvatno ponašali to ne znači sa smo loši, ako nismo prihvaćeni od strane drugih, to ne znači da nismo vredni. Ako sebe prihvatimo i živimo po sopstvenim realističnim normama ponašanja nećemo imati problema sa osećajem stida.

 

Tehnike suočavanja sa strahom

Tehnike napadanja straha u okviru R.E.B.T – terapije počivaju na sledećim koracima – najpre napravite razliku između neprijatne situacije i nepodnošljive situacije.

Kada trema i stid počnu da se javljaju, pokušajte da kažete sebi da je to neprijatno, ali da neće doći do smaka sveta, jer vas ne vreba nikakva realna opasnost. Zatim se upustite u situacije koje u vama izazivaju osećaj stida. Pri tome ponavljajte sebi da nije ništa strašno i nemojte očekivati da će stid odjednom nestati.

Do prave promene može doći tek kada prihvatamo potpuno to što ovoga trenutka jesmo!

Ponavljajte sebi racionalna uverenja da se ništa katastrofalno neće desiti u situaciji u kojoj ste, i da ćete je preživeti. Kako je učenje ponavljanje, i kako osećanja nastaju iz misli, ponavljajte, trud će se isplatiti!

Gledajte da sebi ne postavljate ni preniske niti previsoke zahteve, kako se ne biste naglo obeshrabrili ili procenili da je napredak beznačajan. Postepeno učenje je najbolje učenje. Kako nismo ni prohodali, niti progovorili za dva dana, tako ni naš stid ne može sam nestati “preko noći”. Potrebno je vreme da naš mozak usvoji nove mehanizme ponašanja.

Najbolje je vežbati upuštanje u rizične situacije u prisustvu neke osobe od poverenja, tako će vam biti lakše. Pa i ako počnete da se stidite, recite sebi: “Počeo sam da se stidim, šta je tu je, počeo sam. Prilično je neprijatno, ali nije nepodnošljivo”.

 

Doprinos stidu

Održavanju osećaja stida doprinose najpre naši zahtevi da svet oko nas mora da bude komforan, da se život odvija prijatno i onako kako mi želimo.

Ako se ovaj zahtev ne ispuni, doživljavamo preplavljujuću anksioznost. Ideja da možemo doživeti strašnu neprijatnost potkrepljuje ideju da nešto tako može ponovo da se desi i da mi zbog toga treba da brinemo, a to dovodi do stvaranja još veće anksioznosti.

Tako doprinosimo razvoju straha od stida, odnosno treme ili strahu od crvenjenja.

Kada smo u situaciji iščekivanja javnog nastupa kog procenjujemo kao ugrožavajućeg, mi ćemo se tremom “pripremati” za ovakav događaj.

Za oslobađanje od treme odgovorite na naredna pitanja – Da li otkrivanje nečeg sramnog o vama, neke vaše nekompetentnosti, neobrazovanosti ili neadekvatnosti za vas stvarno katastrofično? Da li je realno dokazivo da će se u takvoj situaciji desiti katastrofa? Da li je logično, da li sledi iz realnih zakonitosti, to što mislite? Da li je za vaš poželjno da tako mislite, da li imate koristi od toga što mislite da će se desiti katastrofa?

Negativnim odgovaranjem dobijate mogućnost da gradite racionalno uverenje: “Ako se desi to od čega najviše strepim, to nije katastrofa, i ja to mogu da podnesem!” Pandan izbegavajućem ponašanju koje nosi anksioznost je asertivno ponašanje, koje, takođe, može da se vežba.

Suočeni sa mnoštvom tehnika asertivnosti, može vam se učiniti da one ne deluju u stvarnom životu. Delom je to istina, jer ako asertivno ponašanje ne prati odgovarajuća emocija, ono nije ništa drugo do pasivna agresija ili “foliranje”.

 

Žaljenje umesto stida

Kada osoba zaključi da je nešto sramno otkriveno o njoj pred drugima ili oseti potcenjivaje od strane drugih, ona može aktivirati dva različita sistema uverenja od kojih će zavisiti da li će njena emocionalna reakcija biti zdrava ili nezdrava.

Kognitivne posledice racionalnog uverenja su – sagledavanje otkrivenih informacija sa samoprihvatanjem i samoosećanjem, realno procenjivanje zainteresovanosti drugih za podatak koji je otkriven. Tendencije za akciju će biti da se nastavi aktivno učešće u socijalnim interakcijama i da se odgovori na pokušaje drugih koji žele da uspostave pređašnju ravnotežu.

Uz samoprihvatanje, samopoštovanje, samopouzdanje i realističnu procenu stvarnosti osoba ne može da oseća stid. Ona oseća zdravu emociju – žaljenje umesto stida i teži da popravi situaciju.

 

Mirjаnа Kokerić