Da li čovek baš sve na kraju preboli?

Još jedna suza, još jedno vraćanje uspomena. Na izgled spreman, ali iznutra prazan kofer.

Prazno srce. Sprema se za polazak daleko od njega, daleko od svih. Udaljenost kilometrima, ali opet blizina neizbežna.

Baterija telefona poluprazna, poruke obrisane. Pozivi zapečaćeni.

Zapamćeni svi momenti, svi datumi, sva sećanja. Sećanja koja teraju bol da uništava ljude. Da ih slomi do krajnjih granica. Dok ne odluče da odustanu zauvek od svega. Kada prestanu da se bore, kada izgube svaku nadu, bol je pobedila.

Taj pogled ubijao ju je noćima. Taj savršeno-nesavršen pogled činio je da polako izmure deo po deo. Sve dok nije stigao do srca, da ga uništi, da ga slomi. Nije uspeo, bilo je očekivano da će zauvek ostati urezan tu, na tom mestu. Samo zbog toga što je srce bilo isuviše povređeno, nije uspelo da se slomi. Između četri zida, između samoće i straha, bori se sa najdubljim osećanjima, koje je on izazivao u njoj.

Bori se, jer zna da ga voli. Da će učiniti sve da mu to pokaže, uzalud. Ili je previše glupa pa ne shvata, ili je previše pametna, pa opet pokušava. Pre će biti ovo prvo…

Samo glupi i ludi ljudi rade takve stvari, i nakon saznanja da su niko i ništa za tu osobu. Kažu da je lako da će vremenom da prođe, ali vreme prolazi, a on je još uvek tu. U njenoj glavi, u njenom srcu. Iako mu ne pripada, sve je njegovo.

Kažu proći će, pa nije to obična posekotina, to je povreda od koje celo telo strada. Potrebno je isuviše vremena, isuviše borbi da rana zaraste. Za potpun oporavak potreban je On. Što je najgore od svega, osoba do koje nam je zaista stalo, znaće samo to da nam je stalo. Nikada neće razumeti tu bol, to osećanje povrede, razočaranja.

On se smeje, možda ni on nije srećan, samo prikriva tugu. Ali zašto uporno tera ljude od sebe, zašto ih uporno povređuje. Nju, koja ga je volela najviše. Nju, koja se borila svom snagom, koja se borila srcem. Jednostavno, prestao je odgovarati na poruke, prestao se javljati. Nije bio kao pre. Ništa nije bilo kao pre, kao pre pet meseci, kada je sve izgledalo tako savršeno.

Borila se sa osobom u sebi, borila se da mu ne pošalje poruku, da ga ne pozove. Ali bilo je jače od nje. Nije mogla bez njega. Jedan dan bez njega, bila je najteža kazna za nju. Teško je podnela oproštaj, ako se uopšte može nazvati oproštajem. Nije dobila objašnjenje, nije dobila odgovore, dobila je samo kraj.

A on je dobio ono što je oduvek želeo. Želeo je da ga zauvek ostavi, da ga zaboravi. A ona to nije razumela, previše joj je značio.
I dan danas, bori se da ne pošalje poruku, da ga iznova ne pozove, ali opet to uradi i na kraju se pokaje. A on, kao i svaki muškarac, ignoriše. Još se nije pomirila sa tim da je on zauvek otišao, zaboravio sve i ostavio prošlost iza sebe. Nije se osvrtao ni u prolazu kada bi je sreo, taj hladan pogled govorio je sve.

Zaboraviće i ona njega jednog dana, jednog dana, sigurno hoće.

Poslednji poziv, prouzrokovan prevelikom dozom emocija, prevelikim očekivanjem. Taj poziv upućen broju koji odavno ne postoji, upućen osobi koja odavno se ne seća. Predstavljao je sve, ali i ništa. Dobro je što je dobro bilo. Što je glas tvoj odgovorio na poziv. Drugi glas je u trenutku odgovora, zadrhatao uplašio se i ostao bez reči na sekund. Bilo je potrebno skupiti hrabrost i reći sve ono nedorečeno.

Poziv je trajao više nego očekivano, 26 sekundi, 26 sekundi najlepšeg, najsavršenijeg trenutka. Onda je prestalo i nikada se nije ponovilo. Šansi premalo, straha previše. Znam da su osećanja obostrana, i znam da strah prevlađuje.
Zar je toliko teško reći one prave reči, one reči utehe?

Protumačiti, da li je sve bila gluma? Ne, nije. U početku nije bila gluma, bilo je pre svega iskreno. Ha, pod tim iskreno smatra se ‘zavlačeno’. Sve se otkrije vremenom, i to da je sve bila hrpa laži. Hrpa lažnih obećanja. Kako god, nisam odustala. Ali to ne znači da ću večno čekati.

Čeka me život koji trebam da otkrijem, a ja čekam tebe. Uzalud. Previše vremena trošenog na tebe. Previše dragocenog vremena, koje se moglo iskoristiti u druge svrhe. Zar je toliko teško reći ‘Hvala’, ‘Izvini’, a zar je još teže reći ‘Volim te’? To nisu teške stvari, teški su ljudi. Nalik na kofer koji je spolja savršenog izgleda, iznutra je mračan i prazan, ali opet prevelike težine.

Kao kofer koji nosimo sa sobom kada putujemo, tako čovek nosi veliki teret na svojoj duši, u svome srcu. Nekada je to kajanje zbog izgovorenih reči, zbog propuštenih prilika, zbog stvari koje je neko uradio.Ali, najčešće je zbog nečeg što se moglo desiti, što je moglo uspeti, a neko je samo pobegao od svega.

Da li zbog straha ili zbog nečeg drugog, samo je ta osoba znala šta se u tom trenutku zbivalo u glavi. Kada se sve to desi sebi postavljamo pitanje – Zbog čega, iz kog razloga? Postao si kao i drugi, bilo je i očigledno da će se to desiti. A zašto i ne bi? Odavno su ljudi prestali da budu ljudi. Sada su samo mala čudovišta prerušena u ljude. Šteta bi bila da upropaste svoje maske otkrivanjem, onda bi sav trud bio bačen u vodu.

 

Dijana Danić M.