altObuhvatite sve dimenzije uma

Ples ima tri dimenzije: koreografiju, improvizaciju i potpuno prepuštanje energijama, što se podudara sa tri nivoa svesti: svest, podsvest i nadsvest.

Koreografija je unapred osmišljeni skup naučenih pokreta. Dakle, ova plesna dimenzija pripada racionalnom delu uma koga smo svi svesni. U ovom delu uma kreiramo svoje “ja”, svoj ego.

Dakle, moglo bi se reći da je ego naša životna koreografija: unapred osmišljeni skup naučenih stvari o nama samima. Koreografija je scenska plesna disciplina. Baš kao i ego. Koreografija bez scene nema smisla. Zašto bih unapred osmišljavala pokrete ako ću kod kuće, sama za svoju dušu, da pustim radio i da zaplešem? To nema smisla.

Koreografije se prave za publiku. Baš kao i ego. I on se pravi za publiku. Zato neizmerne količine energije trošimo na osmišljavanje kako da impresioniramo svoju okolinu.

alt

Najbolji primer za ovo je jedna veoma rasprostranjena ženska laž koju često imamo prilike da čujemo: “Ja se ne doterujem zbog drugih, nego zbog sebe”. Kada se poslednji put neka normalna žena obukla u svoju najbolju haljinu, našminkala, obula štiklice, nemestila frizuru i sela sama sa sobom da gleda televiziju, bez da je iko vidi tako doteranu? Verovatno nikada.

Pa kako se onda to doterujemo zbog sebe? To doterivanje je obla?enje kostima za nastup na sceni života. U zavisnosti od predstave koja je na repertoaru: poslovna večera, Novogodišnja žurka, okupljanje sa prijateljima… u skladu sa tim biramo kostim i koreografiju: “Večeras igram fatalnu ženu”; “Danas sam najodgovornija i najkompetentnija osoba na svetu”; “Biću najzabavnija osoba na žurci”…

Improvizacija je “snalaženje” u trenutku, bez prethodne pripreme, ali i dalje se koriste naučeni elementi. Ovde nema prethodnog osmišljavanja, ali u trenutku kad se pusti muzika, plesač koristi naučene elemente, izvučene iz podsvesti, kako bi “in situ” kreirao ples. Jedno od osnovnih pravila scene glasi: na sceni je dozvoljeno sve ono što je namerno.

alt

U plesnom smislu to znači da je koreografija jedini prihvatljiv scenski plesni oblik, dok improvizacija služi da nam pomogne da se izvučemo iz neke neprijatne situacije. Razlog je taj što improvizacija može kako da nam pomogne, tako i da nam stvori neo?ekivane probleme.

Jer, na ovom nivou, izvlačimo iz sebe šablone ponašanja koji su nam usađeni negde duboko u umu, a kojih možda i nismo svesni. Ti šabloni mogu biti i pozitivni i negativni.

Na sceni ne smemo sebi da dozvolimo da publika vidi neke naše negativnosti koje bi u datom trenutku mogle da isplivaju na površinu. Iz istog razloga se mnogi ljudi na sceni života plaše prepuštanju improvizaciji, jer ko zna šta bi tu sve moglo da ispliva na površinu pred “publikom”?

Ukoliko se plesač prepusti  improvizovanom plesu, primetiće da on može da posluži i kao prelazna stanica od koreografije do potpunog prepuštanja energijama. U prevodu, čišćenje podsvesti je neophodna prelazna stanica do nadsvesti.

I na kraju imamo potpuno prepuštanje energijama. Ova plesna dimenzija podrazumeva neracionalno prepuštanje telesnim impulsima izazvanim muzikom. Ovde racionalni, svesni deo uma ne igra nikakvu ulogu, već se plesač isključivo prepušta telesnim impulsima i energijama koje pokreću telo.

alt

U ovoj dimenziji, pokreti nemaju definisanu formu, niti su privlačni u estetskom smislu. Ovo jednostavno nije scenski ples, jer plesačnije orijentisan na spolja, već gleda u sebe i ostvaruje kontakt sa najsuptilnijim delovima svog bića, sa svojom dušom. Primenjena na život, ova plesna dimenzija bi bila meditacija, odnosno susretanje sa svojom nadsvešću gde je jedino moguće raspršiti se u okeanu beskrajnog zadovoljstva.

Retki su plesači koji se uspešno snalaze u sve tri plesne dimenzije. Retki su celoviti ljudi sposobni da obuhvate sve dimenzije svog uma.

Otkad podučavam plesnu disciplinu Tribal Fusion, pojavilo mi se tek nekoliko učenica koje su u stanju da razumeju i prihvate ples u svojoj celosti. Te devojke sasvim sigurno poseduju i sposobnost da dostignu celovitost svojih bića. Međutim, mnogo je češći slučaj da mi ljudi dolaze u školu očekujući od mene da im budem pastir: da ih vodim i govorim im šta da rade i kuda da idu u plesnom smislu. Očekuju koreografiju. I dok to i radimo, sve je u redu.

Čim pređemo na deo kada sami moraju da oslušnu svoje telo, svoju dušu i u skladu sa tim da se pokrenu, počinju da se osećaju frustrirano. Po nekad svoju frustraciju projektuju na mene, svog pastira, a po nekad, uz malo sreće, samo prestanu da dolaze.

S druge strane, imala sam iskustva i sa ljudima koji su dolazili sa određenim iskustvom iz takozvanih “terapeutskih plesova” i očekivali su od mene da im puštam muziku i da se oni prepuštaju trenutku i ritmu svoga tela i da ih ja ne uznemiravam zahtevima da u svoju mišićnu memoriju upišu možda neki novi pokret i time prošire svoj plesni vokabular.

altJedini način da živimo ispunjenim životima jeste da obuhvatimo sve dimenzije svog uma. Čime god da se bavite u životu, težite tome da idete u svim pravcima. Jer ako zanemarite zemaljski aspekt svog postojanja težeći samo tome da budete u meditaciji i stanju raspršenosti, vama sasvim sigurno nema sreće na ovoj planeti.

S druge strane, ako se zatvorite samo u zemaljski aspekt postojanja, misleći da je to jedino što postoji, odbijajući da se makar na trenutak raspršite u okeanu zadovoljstva, uskratićete sebe upravo za to iskustvo – okean zadovoljstva, a zapravo svim svojim bićem samo ka tome i težite. Zadatak nam je i da naučimo da se raspršavamo u okeanu radosti i zadovoljstva i da tu energiju koncentrišemo i materijalizujemo, a potom da je ponovo rastvorimo i dozvolimo joj da se vrati svom izvoru. Zadatak nam je – celovitost.

 

Hana Warda