Pre nego kažem šta mislim o astrologiji i njenom proučavanju, moram priznati da je to velika nauka i da je doseći makar minimum njenih visina veliki poduhvat.
Onaj koji ume da se sa astrologijom druži kao sa velikim prijateljem, taj nekada može da se pohvali da ima radosti od nje. Pri tom, ako pomislimo, koliko snage i volje treba da se nešto spozna i osvoji, u toj meri veličina našeg traganja biva veća.
Ponor nad kojim stojimo celog života se sve više uvećava i postoji u nama saznanje da iako smo sve vreme u slobodnom padu, nekuda idemo zapravo. A, kako znamo da idemo i po čemu se to može videti?
Kao onaj Francuz, što je tražio dozvolu da se ubije i posle svega nije to umeo da uradi, tako i mi vođeni svojom slabom voljom, tumaramo iz dokolice u dokolicu i promišljamo načine kako da što bezbolnije život protraćimo.
Stege koje nas za naše korene vežu blistaju slavljenički pred našim pobudama. Kada kažem sreća, ja ne mislim na tiho ili strasno uživanje, niti na nagon neki, motive i životne radosti. Sreća čuči u svakom od nas, prosto nevina i neprimećena.
Onaj ko traži sreću u drugome, zaboravio je na sebe, te sebe ne nalazi. Tako ni drugoga uistinu neće naći.
Zvona zvone i objavljuju da je došao trenutak da se pomiri nepomirljivo i da se ukine iluzija dvojnosti, poredak, horizontala i vertikala. Braća i sestre, svi ljudi da budu…
Pre nego prozboriš nešto, upitaj prvo sebe, odakle si došao i kuda ideš. I ko si uopšte?
Sneg ne pada da nam probleme napravi već da pokaže puteve u bespućima duše.
Željko Gudurić
