Samopouzdanje, kao jak lični oslonac stičemo i razvijamo celog života. To je naš realističan pogled na sebe i sigurnost u to što vidimo, sebe i svoje sposobnosti, odraz koji imamo prema sebi i vrednovanje tih osobina koje posedujemo.

Jedan je od najvažnijih faktora uspeha je samopouzdanje. Kada smo zadovoljni sobom, trenutnim uspesima i postignućima, kada nas drugi poštuju i uvažavaju, i naše samopouzdanje je veće.

Ponekad deluje vrlo jasno, a neretko i jednostavno imati samopouzdanja. Međutim, da bi o zrelom samopouzdanju govorili, moramo početi od toga koliko sebe poznajemo. Ne možemo se na sebe zaista osloniti i uzdati, ako ne znamo svoje mogućnosti i ograničenja, vrline i mane, želje i potrebe.

Nedostatak samopouzdanja izražava naše dubinsko nepoznavanje vlastite ličnosti. Ukoliko sebe ne poznajemo, jasno da ne možemo imati osećaj da se na sebe možemo osloniti.

Celovita slika sebe, realan pogled na svoje potencijale i ograničenja, neodvojiva je od teme samopouzdanja. Važno je da znamo šta posedujemo, ali takođe je neophodno da umemo to i da vrednujemo. Da možemo sebi odgovoriti na pitanje šta znamo i možemo, a šta ne, na čemu treba još da radimo, gde to možemo naučiti i savladati.

O samopouzdanju govorimo kada smo zadovoljni sobom, realni, optimistični, vredni i hrabri, kada se ne poredimo stalno sa drugima, već sa najboljom verzijom sebe. Još je Duško Radović govorio: “Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.”

 

Lažno samopouzdanje

Svaka vrsta odnosa, u ljubavi ili prema radu, zahteva od nas određenu meru samopouzdanja. Ono nam je potrebno da shvatimo svoj rad, sebe i druge ozbiljno, naročito ako rezultate ne možemo neposredno videti.

Zapravo, da bismo uopšte mogli samostalno raditi bez samopouzdanja, kao začina, to ne možemo. Ono nam omogućava da smo manje zavisni od drugih i od njihovog odobravanja. Ne samo to, kreativniji smo, sposobni da donosimo odluke i da idemo ravno putem uspeha.

Problemi i zazovi nastaju onda kada usled nesavršenosti nekih naših sposobnosti ne možemo da se pouzdamo u sebe pri izvršenju ličnih ciljeva. Jedna od mogućnosti je stvoriti lažno samopouzdanje.

Ta lažno izgrađena samoidealizacija, iako deluje od pomoći, zapravo donosi više štete no koristi. Pre ili kasnije javlja se unutrašnja nesigurnost, jer koliko god veliku kulu izgradili, dok su lažni, pa tako i nestabilni temelji, ona će uvek biti nesigurna i pretiti da se sruši. Baš kao i ta kula, mi tada nemamo čvrstu osnovu i otuđeni smo od sebe.

 

Niko, niko kao ja

Ova nestabilna kula, koju nekada brkamo sa samopouzdanjem, može nam stvarati različite probleme. Kako smo sve sumnje u sebe manje ili više potisnuli ostaje nam samo idealizovana slika sebe. Tačnije, tada osoba sebe vidi, ne onakvom kakva jeste, već kakva bi želela da bude.

Ovako izraženo stanje laganja i obmanjivanja sebe zovemo i patološki narcizam (ne zaboravimo postoji i zdrav narcizam sa realnim temeljima za pozitivnu sliku o sebi i veru u sebe). Lažno samopouzdanje prepoznajemo po uverenosti osobe da može uraditi šta god poželi uz potpunu eliminaciju mogućnosti neuspeha.

Ukoliko do nekog neuspeha i dođe neće se primetiti ili će se pripisati nekom drugom. Na pitanje zadovoljstva i ličnog uspeha odgovor je uvek – savršena/a sam. Jedan od prateći elemenata je i to što su ovakve osobe često cenjene i deluju kao nepresušan izvor uspeha, što u zatvorenom krugu samoobmane samo podstiče patološki narcizam.

 

Ko su ti “uobraženi” ljudi i kako u tome uspevaju

Kako opisati “uobražene” ljude. Oni uvek znaju više od drugih, postižu puno, za svako pitanje imaju odgovor, čine velika dela, uspeh im nije izazov on se podrazumeva… ali u njihovoj mašti.

Kod “uobraženih”, samoprezir nije toliko zamagnjen i potisnut. Ne opažaju ga jasno već kroz osećaj straha od neuspeha koji stalno preti i vreba. Iako je ovaj strah većim delom nesvestan pa tako i nejasan, dovoljno je jak da sprečava osobu da sebe testira u realnosti.

Ovde leži jedan od razloga, zašto kod ovih ljudi ima “puno priče, a malo rada”. I ima logike – ukoliko svoj ponos gradimo na “neograničenim, fantastičnim potencijalima” u koje duboko ni sami ne verujemo, ne smemo ih testirati, jer smo negde u sebi svesni da ćemo na tom ispitu pasti. Taj stakleni ponos mora se zaštititi i osigurati neaktivnošću.

Međutim, “plaćanje na ćupriji” zahteva još truda. Čak i kada se razviju svi ovi zaštitne mehanizme još uvek nije dovoljno za održavanje te lažne slike pouzdanja i ponosa na sebe. Pored toga razvija se i “sekundarni ponos” na samu činjenicu da osoba ne radi. Prati ga stav “ja sam van konkurencije”, “iznad drugih”, “nisam od onih koji se bore sa drugima, sa prosekom”, “ja ne radim, jer neću, a ne zato što ne mogu”.

Kod navedenih vrsta lažnog samopouzdanja malo od pomenutog se dešava svesno. Ta unutrašnja borba se ne pojavljuje na površini. Trčanje sa terena savršenstva na teren samoprezira odvija se manje ili više, dalje od svesti. Stoga prvi potez ka promeni treba biti realan i kritičan pogled na sebe i svoje sposobnosti, objektivno prihvatanje pozitivnog i negativnog u nama.

Tek tada, kada prihvatimo sebe onakvi kakvi smo u ovom trenutku, možemo menjati i poboljšavati ono što želimo i osetiti samopouzdanje čiji su temelji jaki i stabilni. Ovo zovemo i paradoksalnom teorijom promene – činjenicu da možemo menjati samo ono što prethodno prihvatimo kao deo naše ličnosti, sposobnosti i ponašanja. Umesto iluzija savršenstva biramo realnost, prihvatanje sebe, rad na sebi i testiranje svojih sposobnosti u realnim situacijama i sa realnim pogledom.

 

Razvoj samopouzdanja kod dece

Razvoj samopouzdanja počinje u detinjstvu i možemo ga celog života razvijati. Dete može izrasti u jaku i sigurnu osobu, ako je još u detinjstvu osetilo prihvaćenost i zainteresovanost od strane drugih važnih osoba .

Dete uči o sebi kada mu je dozvoljeno da bude dete, da neometano ispoljava svoju kreativnost, maštovitost, da mašta i istražuje svet. Stalno kontrolisanje i uskraćivanje zatvore te mogućnosti. Stav “biće onako kako ja to kažem, zato što ja tako kažem” uvlači decu u tuđe obrasce i ograničava ih.

Trebamo voditi računa o detetovim željama i potrebama, razvijati samostalnost, potencijale i primećivati sklonosti. Pružena ljubav, kroz reči i dela dalji su putokaz za razvoj detetove ličnosti i samopouzdanja. Ukoliko se deci dozvoli da pronalaze svoje talente i ono u čemu su dobra, sportovi, hobiji, razne aktivnosti, razvijaće svoje veštine i doživeti uspeh koji će biti osnova samopouzdana.

Raznovrsni zadaci koje roditelji mogu dati deci, a zatim i pohvale kada dobro urade nešto, učiniće da se osećaju sposobno, vešto i korisno. Prilika da uče kroz sopstveno zalaganje i greške daje jak osećaj samopouzdanja i dobru bazu za njegov dalji razvoj. Pohvale su važne, ali još bitnije da budu realne, odmerene i zaslužene, jer kroz reakciju drugih dete stvara sliku o sebi. Ne zaboravimo, osećaj samopouzdanja proizilazi iz ličnog napora i uspeha.

 

Usidrite samopouzdanje

Čak i onda kada osećamo da posedujemo zdravo samopouzdanje,  ponekad nam je potrebna pomoć da ga u stresnim situacijama prizovemo. Iako celovito vidimo sebe, ponekad nam je potrebno da održimo konstantnost na tom polju – ojačamo stabilnost osećaja samopouzdanja.

Da bi to uradili treba nam “sidro” koje će nam pomoći da prizovemo taj osećaj samopouzdanja koje znamo da posedujemo, iako nam je teško da ga u konkretnoj situaciji osetimo.

Kao kada listamo foto album, čujemo neku poznatu pesmu ili ponovo osetimo miris koji nas za nekoga ili nešto veze. Tada manje svesno prizivamo dragu osobu ili situaciju. Pod istim principom možemo to uraditi sa samopouzdanjem. Ova tehnika nam pomaže da prizovemo željeno pozitivno stanje.

 

Sprovodi se kroz nekoliko koraka:

– Prisetite se, sa što više detalja, situacije u kojoj ste imali samopouzdanja. Što je snažniji osećaj samopouzdanja to je vaše “sidro” jače.

– Odaberite sidro, podražaj koji ćete koristiti da prizovete željenu situaciju. To može biti vizuelni, auditivni ili kinestetički podražaj, neka slika, pokret ili zvuk…

– Povežite podražaj i pozitivnu reakciju. Kada ste odabrali intenzivno i jasno stanje i jedinstven i jasan podražaj, povežite ga u pravom trenutku, pred vrhunac doživljenog osećanja. Vratićete se u situaciju kada ste osećali samopouzdanje uz pomoć sidra.

Kasnije sidro možete povezivati sa nizom situacija koje će se tek dogoditi. Zamislite situaciju u kojoj će vam samopouzdanje trebati, prizovite sidro i željenu situaciju, i ukoliko sidro deluje osetićete samopouzdanje.

 

Psihoterapija i razvoj samopouzdanja

Kao što možemo videti, imati zrelo samopouzdanje zahteva rad na sebi, prepoznavanje svojih sposobnosti i potencijala, kritički osvrt na njih i rad na ličnom poboljšanju kapaciteta. Samopouzdanje razvijamo kroz unapređenje sposobnosti koje ga čine. Svako od nas pri razvoju zrelog samopouzdanja ima pred sobom različite lične izazove.

Psihoterapijski rad, koliko god mogao da donese činjenica, zahteva od nas ulaganje i izlazak iz “zone konfora”, zahtevan je, a ponekad i bolan. Međutim, kako samopouzdanje znači pouzdati se u sebe, ne bi trebalo da izgubimo iz vida da se ne možemo pouzdati u nekog ko će uglavnom raditi samo ono što mu prija, što je lakše i što ne boli.

Da se radi o nekom drugom verovatno bi rekli da nije pouzdan čovek i da mu ne možete verovati. Pitanje je da li imate iste kriterijume i za sebe. Pitanje je i kako se odnosite prema sopstvenom razvoju i ciljevima. Možete li se u toj oblasti pouzdati u sebe ili gubite samopouzdanje?

Da bismo izgradili samopouzdanje moramo ga platiti sposobnošću i spremnošću na odricanje i podnošenje neprijatnosti. Sve što je vredno i skupo je. Tako je. Život nam ništa ne duguje, ali neke osobe ovu činjenicu teško prihvataju ili ne prihvataju uopšte.

Tu svoju udobnost prebacivanja odgovornosti na druge plaćanju kroz zavisnost od drugih, onih drugih koji su spremni na odricanje, na razvoj, osamostaljenje i nedostatkom samopouzdanja. Pitanje je gde sebe pronalazite.

 

Ivana Paunović