Termin granični poremećaj ličnosti koristi se od tridesetih godina prošlog veka kako bi označio stanje koje se nalazi na granici neuroze i psihoze. Danas, pored toga, ovaj termin označava poremećaj u oblasti emocija, rascepa i slike o sebi.

Granični poremećaj ličnosti predmet je brojnih neslaganja među istraživačima, od toga kako nastaje, kako se razvija, do pitanja može li se svrstati u poremećaje ličnosti ili adaptacije.

Ono što možemo reći je da populacija osoba granične organizacije ličnosti pate na jedan od socijalno najočiglednijih načina, dok njihovi odnosi izazivaju probleme ne samo njima već i onima sa kojima su u intimnijem kontaktu.

Granični poremećaj ličnosti (Borderline personality disorder – BPD)

Granični tip ličnosti vezuje se, prvenstveno, za nestabilnost u razmišljanju i ponašanju. Ona prožima sve značajne aspekte života i ogleda se u nemogućnosti razgraničenja doživljaja i senzacija.

Dominantne karakteristike ove ličnosti su impulsivnost i hirovitost, a neretko i nasilna, samokažnjavajuća priroda. Kada osećaju bol on je gotovo “neizdrživ”, a sreća “nema granica”.

Doživljavaju velike oscilacije između pažnje upućene sebi i pažnje upućene drugima. Mogu biti hiperaktivni ili pak potpuno pasivni, nepokretni, apatični. Posebno se teško prilagođavaju činjenici da imaju pomešana osećanja u odnosu na sebe i druge.

Raspoloženje je u čestom neskladu sa spoljašnjom sredinom. Od depresije ili uzbuđenja do apatije, ljutnje, anksioznosti i euforije je tanka granica. Neretko se ponašaju detinjasto, impulsivno i manipulativno.

Iako su ove osobine lako prepoznatljive, može se dogoditi da se tek nakon dužeg vremena ispolje u odnosu. Tenzija i napetost koja se pojavljuje usled velike emocionalne nestabilnosti može dobiti svoj značaj tek kada osoba počne govoriti o onome što joj se dešava u životu ili o onome što radi sebi ili drugima.

Granični tip ličnosti je neosetljiv na suprotnosti, kako unutar sebe tako i u okruženju. Međutim, suprotnosti se unutar njega ne isključuju međusobno, već mogu da postoje jedna pored druge.

Na primer, mogu se čuti sledeće rečenice: “Ovaj prostor je najbolje mesto za rad” ili “To je rupa kakvu niko nije video”; ili “Moji prijatelji su najbolji ljudi koje znam”, ili pak, “Ne znam nikoga ko bi mogao da se druži sa ovakvim ljudima”.

Osobe sa ovim problemom kreću od ideje da je “ceo svet njihov”, da bi se nedugo zatim osetili bezvrednima i bespomoćnim. Kada je u pitanju odnos sa autoritetima, ovakve drastične izmene idu od obožavanja do potpunog obezvređivanja.

Neke od osobina graničnog poremećaja ličnosti uključuju:

– Impulsivno i rizično ponašanje

– Intenzivne emocije koje se često smenjuju

– Intenzivne i kratke epizode anksioznosti ili depresije

– Neadekvatan bes koji ponekad eskalira u fizički obračun

– Teško kontrolisanje emocija i impulsa

– Intenzivan strah od samoće

– Nestabilna slika o sebi

– Intenzivne i burne emocionalne veze

– Osećaj uzaludnosti

– Suicidalno ponašanje

Granični poremećaj ličnosti počinje u adolescenciji i ranom odraslom dobu, prisutan je u dva procenta populacije, a istraživanja pokazuju da se kod žena javlja čak tri puta češće.

Mnoge istraživačke studije su potvrdile pretpostavku o postojanju genetske predispozicije ka graničnom poremećaju. U porodičnoj istoriji otkriveni su ljudi sa istim ili sličnim problemima.

Brojne su teorije koje opisuju moguće uzroke nastanka graničnog poremećaja ličnosti. Uzrok nastanka objašnjava se preko pomenutih genetskih faktora, socijalnih faktora, kvaliteta interakcije u ranom razvoju u okviru porodice, psiholoških faktora.

Granični poremećaj ličnosti i odnosi sa drugima

Interpersonalne odnose graničnog tipa ličnosti definiše haotičnost, smenjivanje ljubavi i mržnje, idealizacije i dramatičnog obezvređivanja. Od drugih osoba očekuju da će dobiti ono što im je potrebno, a ne mogu sami proizvesti – osećaj samopoštovanja i osećaj identiteta.

Osobe sa graničnom organizacijom gubitak odnosa mogu doživeti kao potpuno beznađe iz koga veruju da ne mogu da izađu. U vezi, stalno traže znakove da ih partner ne voli i da će ih ostaviti. Ako se to potvrdi, mogu da se razbesne, optužuju, plaču, planiraju osvetu, povrede se, prevare partnera ili urade nešto slično. Paradoksalno je da ove osobe žele bliskost i intimnost, ali ponašanje kojim to pokušavaju da dobiju najčešće odbija ljude.

Takođe, imaju dugotrajne probleme u održavanju odnosa zbog svog visoko nestabilnog karaktera i paradoksalne prirode svojih afekata, koja je posebno izražena u periodima stresa, kada u istoj rečenici mogu da vole i da mrze. Ljudi koji su u intimnijem odnosu sa njima često ostaju povređeni, ne znajući šta se tačno dogodilo.

Sa druge strane većina ljudi ne želi da ulazi u odnos sa njima, u kome neprekidno osećaju promenjiva reakcije i emocije. Jednog dana su osobi značajne i važne u drugom trenutku se osećaju odbačenim i omraženim.

Njihovo viđenje sveta i osoba u njemu je “crno-bela”. Neko je savršeno dobar ili potpuno loš,  bez ikakve sredine u ovakvim percepcijama.

Ukoliko već zauzmu stav da je neko sasvim loš, nikakvi argumenti ne mogu izmeniti njegov stav, ali je sasvim moguće da sami iznenada izmene svoje stanovište u potpuno suprotno. Problem je što ni jedna od tih krajnosti nije ona koja je najbliža stvarnosti.

U međuljudskim odnosima mogu da budu veoma darežljivi i da pruže veoma mnogo, a iza toga je obično neiskazano očekivanje da dobiju još više. Ako se ovo ne dogodi, kako obično biva, pokazuju neobično velike količine besa i ljutnje.

Granične osobe na poslu

Na poziciji lidera problemi najčešće nastaju usled njihove nepredvidivosti. Svom podređenom mogu delegirati zadatak koji radnik besprekorno uradi, da bi mu potom bilo rečeno da taj zadatak uopšte nije trebalo uraditi. Pri tome, lider radne grupe ovakvog tipa ličnosti ne laže, niti želi da iskorišćava svog radnika, nego se on jednostavno u međuvremenu predomislio.

Takođe, kada kao lider radne grupe krene sa obožavanjem nekih članova, i kada mu oni uzvrate, osećaće se veoma dobro. Njegovi “miljenici”  tako mogu da nekoliko zadataka u nizu obave besprekorno, za šta će do svog lidera dobiti puno obožavanja i pohvala. Međutim, ako već prvi sledeći zadatak ne urade perfektno, biće obezvređeni i bačeni u zasenak.

Ponovo, ni ovo nije potreba lidera koji je graničnog tipa ličnosti da svesno iskorišćava saradnike, nego je to način na koji on opaža svet. Istovremeno, sasvim nepredviđeno i bez ikakve najave, ovakav lider može ponovo uspostaviti prethodne odnose obožavanja i divljenja, ali do sledeće prilike.

Granični tip ličnosti, međutim, često nije ni asocijalan, niti antisocijalan, štaviše, njemu je, obzirom na sopstveni nedefinisani identitet, veoma potrebna grupa ljudi kao “ogledalo” u kome on pokušava da ogleda sebe, kako bi odgovorio na pitanje – ko je on u stvari.

Kao član radne grupe, granični tip će autentično iskazivati lideru i grupi svo poštovanje, pažnju će otvoreno pokazivati kao i pozitivne emocije vezano za grupu čiji je član. Malo je vođa i članova grupe koji ne vole da čuju ovakve izjave i da na njih odgovore recipročno; međutim iza ovoga leži zamka koju treba prepoznati.

U ovim izjavama, granični tip ličnosti, ne komunicira realnost, već svoju želju. On, dakle, ima želju da članove grupe i lidera vidi kao velike, jer i on, koji je sada deo njih, sa njima deli tu veličinu.

Međutim, realnost će pokazati da lider ima svoja ograničenja, kao i članovi grupe. Granični tip tada često reaguje besom, povlačenjem, rezignacijom, te oni koji su bili savršeni, sada su potpuno bezvredni.

Obzirom da je ličnost graničnog tipa fragmentisana, i da pojedini aspekti ličnosti stoje u kontradikciji jedni pored drugih, ove osobe i u ponašanju pokazuju ovakvu vrstu fragmentisanosti, što se posebno nepovoljno odražava na posao. Oni će iz potpune idile, vrlo brzo preći u odbacivanje.

Tada često izostaju sa posla po nekoliko dana, da bi nakon toga radili punom parom, uporno do iscrpljenja. Osećaj da poseduju veliku radnu energiju, obično biva zamenjen depresivnom prazninom, kada upotreba alkohola ili drugih supstanci čini da su gotovo neupotrebljivi za rad.

Kako pristupiti ovakvom radniku

Lider radne grupe, u ovakvoj situaciji treba da insistira na vrlo čvrstoj strukturi posla i uloga. Čvrsta struktura je od velike pomoći, jer nema prostora da svoje konflikte ovakav radnik preslikava na radnu grupu.

Lider u kontaktu sa ovakvim radnikom treba posebno da pazi na svoj autentični autoritet i  sopstveni identitet ličnosti. On treba da prihvati idealizacije svojih radnika, ali da ne dopusti da ga one zavedu, i da tako sam poveruje da predstavlja veličinu, što su u prvom koraku često poruke graničnih tipova ličnosti.

Kako ne bi bio uvučen u sliku granične ličnosti, treba da stavi do znanja da je osoba sa vrlina i manama kao i svi drugi, i da njegova uspešnost zavisi od uspešnosti radne grupe. Ovakva realnost može teško pasti osobi graničnog tipa, ali zapravo je korisna za njega – dobija realnost umesto fantazija. Ako lider i članovi grupe ipak uđu u ove igre, radna grupa može postati neproduktivna.

Granični poremećaj ličnosti i psihoterapija

Trajanje psihoterapije zavisi od simptoma, jačine i trenutka u kom se počelo sa psihoterapijom. Nekada se prva poboljšanja vide nakon nekoliko nedelja ili meseci, međutim u praksi se češće dešava da psihoterapija traje čak i nekoliko godina.

U radu sa graničnim poremećajem ličnosti se koristi grupna ili individualna psihoterapija, ali često i medikamenti, antidepresivi i antipsihotici. Sa terapijom treba početi što ranije, radi postizanja boljih rezultata. Do napretka dolazi polako, ali ukoliko je osoba rešena da radi na sebi, korak po korak će graditi delove svoje ličnosti i napredovati.

Psihoterapija ovog tipa ličnosti bazira se, između ostalog, na razvoju interpersonalnih odnosa, kroz empatiju, kako bi se osoba osetila priznatom, voljenom i jedinstvenom. Osoba se razvija kroz testiranje novih načina ponašanja, oslobađa se destruktivnih odbrana uz obnavljanje kapaciteta za kontakt, sve u cilju samostalnijeg i konstruktivnijeg funkcionisanja.

Rad u grupi, takođe je od velike koristi jer se kroz ovaj način rada intenziviraju i razvijaju interpersonalni odnosi, podstiče aktivnost, sprečava regresija i ohrabruju novi oblici ponašanja. Još jedan koristan oblik rada je i rad sa značajnim osobama iz života. Na ovaj način mogu se jasnije uvideti kvaliteti odnosa i razvijanje istih.

Psihoterapija može dati dobre rezultate u radu sa ovim tipom ličnosti, postiže se nestanak određenih simptoma dok se klijent osposobljava da se izbori sa njima i koristi sopstvene kapacitete za dalji napredak.

 

Ivana Paunović