priče

SEĆANJA NA LEPA DEČIJA VREMENA

Koliko je samo užitaka, detinjih radosti stalo u tih dva puta po 15-20 minuta… Dovoljno, sasvim dovoljno. Da li ih se sećaš? Da ih sa ushićenjem gledaš opet… i opet. Jer tog momenta sve oko nas tada je postalo nebitno, tričavno… I pocepane patike, i majica od starije sestre, i sobica od 14 kvadrata koju zimi deliš sa svim članovima porodice. Tamo smo, a u stvari nismo tamo. Maštom smo […]

Više

MAJKA JE ONA KOJOJ TO PIŠE U SRCU

Kad kažem malenoj, mislim na baš malu devojčicu od samo tri godine. Godine su to uistinu male, ni blizu dovoljne za tugu što je snašla. Mala Anastasija je jedne večeri, nakon poljupca u kovrdžavu kosu, ostala bez nečega što je trebala zvati – majčinska ljubav. Trebala je to biti ljubav, ali nije, nije joj bila ni za one tri, u kojima je, ako se može reći upamtila majku, osetila je… […]

Više

PRIČE SNEŽANE GAGULIĆ OBRADOVIĆ

Tako ja postanem ona nekadašnja ja, što stoji, te davne 2007. godine uz prozor sobe, dahom vlažeći staklo. Ona ista ja, one kobne noći, kad čekah ga da se vrati. Čukajući tako, osetim venama onog “crvića sumnje”, kako gamiže potiskujući venama moju vrelu krv. Taj osećaj me progoni svih ovih 12 godina unazad. Mračni instinkt, što noževima prodire po celom telu, donoseći nelagodu i najavljujući neprijatne promene. One iste promene, […]

Više

DANIJELINE PRIČE 2

Tamo daleko, blješti neka svjetlost. Možda neka mala zvijezda? Možda ulična lampa? Možda osvjetljava put. Možda nekog čeka. Možda neko plače ispod nje, jer ostaje sam. Opet, jako je čudna. Neka bijela svjetlost. Možda se neko nada dolasku. Izgleda tako blizu, a možda je jako daleko. Znala bih, samo da krenem tamo… Ipak, ljepše ju je posmatrati iz daljine. Maštati, razmišljati. To je ljepše od razočarenja. Šta ako je samo […]

Više

DANIJELINE PRIČE

A oni nesvjesno, tako maleni i lagani, nose tako težak teret. Teret neizgovorenih riječi. Začetih u dubini duše, ali ne izgovorenih. Dođi! Vrati se! Ostani! Zagrli! Trebaš! Čekam. Čekaj me! I odlaze…. Pomisliš nekad da ih zaustaviš. Da zadržiš. Da napraviš branu na potoku, pa da zauvijek ostanu tu, kraj tebe. Da ih gledaš samo. Samo pomisliš. Njima daš još jedan teret, sada neostvarene misli koju je u sekundi zamijenila […]

Više

JASENKOVA PROZA

Zato kad oprostimo od srca ili poželimo svu sreću onome kome opraštamo, ali bez velikih riječi i objava drugima, tada zidovi problema padaju kako kule od karata, jer zlo svemira je najslabije na srce, koje oprašta samo u sebi i iskreno… Ja nisam imao kompjuter, tablet, nisam imao kablovsku nego crtani u 7 i 15 sati. Nisam imao mobitel, nego kućni telefon na “okretanje”, onaj “Iskra” marke, ali sam imao […]

Više