Sećanja su to na lepa dečija vremena. Crtaće koji se nestrpljivo čekaju ujutru pred sam polazak u školu. Ili uveče od 19 časova, pa do dnevnika.
Koliko je samo užitaka, detinjih radosti stalo u tih dva puta po 15-20 minuta… Dovoljno, sasvim dovoljno. Da li ih se sećaš? Da ih sa ushićenjem gledaš opet… i opet.
Jer tog momenta sve oko nas tada je postalo nebitno, tričavno… I pocepane patike, i majica od starije sestre, i sobica od 14 kvadrata koju zimi deliš sa svim članovima porodice.
Tamo smo, a u stvari nismo tamo. Maštom smo tamo sa Tomijem… Paja Patkom… Miki Mausom… I lepo nam je, dok traje.
Ne pomišljamo da učinimo to isto što se dešava na ekranu, niti o tome da li je to, kako sada nazivaju popularno – nasilje. Samo uživamo u momentima crtaća.
Onog trena kad je završna špica najavila kraj, vraćali smo se realnosti. Bez histerije. Bez bacanja po podu. I bez vriske na sav glas, jer hoćemo još. Bili smo bez takvih reakcija.
Nismo bili vaspitavani “po knjizi” ili uz savete psihologa, pedagoga, sociologa čiji rad poštujem, ali tamo gde im je mesto – u ustanovama, školama, a ne u roditeljstvu, ne u svom domu.
Danas tako radim i sa svojom decom. Smejemo se tom istom Šilji, Peri Kojotu. I divimo Vitez Koji i ostalim “junacima” crtanim filmova.
A kad na putu do škole sretnemo ljude, koji su se obrazovali da budu stručni u pomenutim ustanovama, kulturno i uljudno pozdravimo. I produžimo, jer oni su tamo gde i treba da budu.
Snežana Gagulić Obradović