Kada je sve počelo:

Septembar 2009. godine, školska trpezarija jedne osnovne škole prepuna nastavnika, učitelja i stručnih saradnika, seminar stručnog usavršavanja je u toku, a graja nakon pauze za kafu toliko velika kao da su u prostoriji deca, a ne odrasli ljudi.

Kao pravo hiper-adaptirano dete ili odrasli štreber, ljutim se na predavača i pitam se zašto ne podvikne nastavnicima, zašto ne prekine galamu, mislim: “On je tu da vodi seminar, a mi smo valjda došli da slušamo?!”, pitam se: “Kako to da se on ne nervira, već strpljivo čeka da se slušaoci smire i pripreme za rad?!”. Učinilo mi se da taj čovek ima neke moći koje ja nisam srela u svom dosadašnjem životu, ni kod sebe ni kod drugih ljudi.

Par godina kasnije, 2011., na edukaciji za životne trenere O.L.I. psihodinamskog metoda dobijam odgovor od tog istog predavača, sada u ulozi mentora: “Vi ne vidite koliko mentalnih procesa prođe kroz moju glavu u obradi emocija pre nego što odreagujem na stresnu situaciju”.

Tada shvatih razliku između ljudi koji reaguju impulsivno, agresivno, loše po sebe i po druge, i onih koji umeju da kanališu svoje agresivne energije, neutrališu, mentalizuju svoja stanja i stanja drugih ljudi, umeju da tolerišu razne vrste frustracija, jednom rečju imaju dobro razvijene bazične sposobnosti za obradu emocija. Tada mi je bilo jasno: moguće je vežbanje sposobnosti i kod dece i kod odraslih osoba, koje svima može pomoći u boljoj obradi emotivnih sadržaja!

Odlučih da učim kako bi i sama izgradila pomenute sposobnosti i kako bi povećala mogućnosti uživanja u svakodnevnom životu, u ljubavi i radu. Da nepoželjna galama više ne bi predstavljala izvor nezadovoljstva, da bi bila bolji nastavnik, trener, partner, tetka, sestra i ćerka. Cilj O.L.I. metoda uklopio se u moju priču: “biti dobar čovek, sposoban za ljubav i rad”.

Uz nastavničku profesiju ide i pomaganje detetu u njegovom razvoju. U današnjim okolnostima često se dešava da deca nisu u stanju da prate sadržaje predmetne nastave zbog emotivnog stanja u kome se nalaze, bilo da je ono izazvano porodičnom situacijom, zloupotrebom nekih stimulansnih sredstava ili samo nedovoljno razvijenim sposobnostima uz pomoć kojih bi dete bilo u stanju da se nosi za svojim razvojnim zadacima.

Suočila sam se sa situacijom da: koliko god se ja trudila da animiram decu, motivisala ih interesantnim primerima, budila u njima ljubav prema matematici, češće su primat u njihovim mislima uzimale situacije sa odmora, konflikti koje su doživeli tog jutra sa roditeljima, nemogućnost tolerisanja da nisu u centru pažnje, da im sve potrebe nisu u tom trenutku zadovoljene. Ove teme iskrsavale su povremeno na časovima odeljenskog starešine, a deca neutešna jedva čekala priliku da se izjadaju, požale, bez mogućnosti da svoje probleme reše.

Kako sam se suočila sa činjenicom da se veoma mali broj dečijih problema u školi uspešno rešava, odlučih da se najpre snabdem znanjem, a onda i sposobnostima koje će mi omogućiti da bolje radim svoj posao, ali i da konkretno pomognem učenicima u nevolji. Što bolje razvijene sposobnosti dece i nastavnika, to je veća mogućnost za obradu nastavnog gradiva, pa tako i matematika, koju predajem, ne mora da bude bauk, ako smo svi u učionici dovoljno smireni i motivisani da nešto novo naučimo i primenimo. Tako kreće moj put uz OLI metod.

 

Kako i zašto je nastao O.L.I. metod?

Predavač u gore opisanim slučajevima bio je i kreator O.L.I. metoda Nebojša Jovanović, psihoterapeut. Nakon dugogodišnje psihoterapeutske prakse izvukao je zaključak da se promena kod klijenta može podstaći vežbanjem određenih sposobnosti i kada se ne uđe duboko u razloge zbog kojih osoba te sposobnosti nije razvila. Kada se sposobnost razvije i počne primenjivati u životu, razlozi zbog kojih je osoba blokirala razvoj te sposobnosti u prošlosti, počinju da blede i gube na snazi.

Takođe, analizirajući svoj rad, došao je do zaključka da je uspešniji bio rad sa klijentima koji su više radili na procesima, na njihovim tipičnim načinima obrade sadržaja, na karakteru, na načinu komuniciranja i razumevanja drugih, posebno kada su te procese analizirali “ovde i sada”, u odnosu terapeut-klijent.

Osnovna razlika O.L.I. pristupa od drugih pravaca je u radu na bazičnim sposobnostima – “softverima” za obradu emocija, alatom, načinima na koje naša psiha obrađuje emotivne informacije, kroz pun kontakt sa terapeutom.

 

Ovladavanje veštinom nije moguće ako se ne bazira na određenim sposobnostima

Psihoterapeuti nisu stručnjaci za probleme organa – “hardvera”, već sposobnostima i veštinama koje klijent nema dovoljno razvijene – znači problemima “softvera”. Oni pomažu klijentu da  oslobodi od “virusa” te osnovne, izvršne “softvere” za obradu emocija, jer njihov nepravilan rad stvara one vidljive probleme i poremećaje koje nazivamo “klinička slika”.

U moru priručnika samopomoći savremena pozitivna psihologija nudi mnogo praktičnih saveta za izlaženje na kraj sa teškim emocijama i lošim odnosima sa samim sobom, drugima, okolinom. Mnogi ljudi ponavljaju pozitivne afirmacije dugi niz vremena, dok ne uoče da do promene ne dolazi, da im “tu nešto nedostaje”. Ljudi koji su svesni nedostataka određenih veština obraćaju se za pomoć životnim trenerima ili psihoterapeutima.

Problem je u tome što je pre mogućnosti da se ovlada veštinom, potrebno da se razviju sposobnosti koje čine to ovladavanje mogućim. Ne može se ni stvoriti bilo koje poželjno stanje ako se ne poprave bazične sposobnosti za obradu emotivno-kognitivnih podataka.  Ne možete naučiti nekoga da pleše ako nema sposobnosti koordinacije pokreta. Tu na scenu stupaju treneri koji najpre pomažu klijentu u razvijanju sposobnosti, kako bi bio u mogućnosti da ovlada veštinom.

 

Šta je O.L.I. – Integrativna psihodinamska psihoterapija?

O.L.I. metod je psihoterapijski (savetnički i koučing) pravac sa bazično psihodinamskom orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije: psihologije nagona (“klasična psihoanalitička teorija”), ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i self psihologije. Iz ovih teorija ekstrahovana su saznanja o bazičnim sposobnostima za obradu emocijama na kojima se bazira u O.L.I. metoda.

Metod rada sa klijentima je, takođe, integrativni, jer se primenjuju tehnike različitih psihoterapeutskih pravaca (psihoanalize, gelštat terapije, transakcione analize, bioenergetike, N.L.P.-a , “fokusiranja”, biofidbeka i neurofidbeka, R.E.B.T. terapije) u kombinaciji sa tehnikama nastalih u okviru O.L.I. metoda kao što su “O.L.I. protokoli za razvoj ličnosti”, “protokoli za razvoj bazičnih emocionalnih kompetencija”, ” Emotivno računovodstvo i psihološka matematika”.

Osnovu za integraciju različitih teorijskih okvira pruža model bazičnih emotivnih kompetencija.

 

Zašto O.L.I., pored toliko drugih psihoterapeutskih pravaca?

Gradeći O.L.I. metod Nebojša Jovanović i saradnici, pokušali se da naprave integraciju opštih principa razvoja koji su tačke preseka raznih psihoterapijskih metoda, i ponude delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi – promene u smeru istinitijeg doživljavanja sebe, drugih i stvarnosti, koje bi omogućile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije uključi u život, da bude bolji čovek.

Racionalan pristup, onaj koji se bavi proizvodima, iracionalnim uverenjima nije dovoljan da bi došlo do promena u emotivnim programima – sposobnostima, koje stoje u pozadini i produkuju takva uverenja. Ljudi uglavnom mogu i sami da uvide svoja iracionalna uverenja kad se stalno suočavaju sa činjenicama koje ih pobijaju. Oni održavaju racionalna uverenja jer su im potrebna, jer potkrepljuju i racionalizuju, iako na pogrešan način, njihova emotivna stanja.

Ako se ne izmeni emotivni izvor , “core, sours”, ako se ne razviju bazične sposobnosti, produkovaće se nova iracionalna uverenja, novi simptomi će zameniti stare. A izvor se ne može promeniti bez specifične vrste odnosa i korektivnog emotivnog iskustva. U sklopu celovitog pristupa može se koristiti i pristup preko uverenja, jer problemu pristupamo sa različitih strana.

Sa druge strane, problematičan je i pristup racionalnih teorija koje kažu da su emocije uvek produkti mišljenja. Znači ako mislimo ispravno, imamo realistična, racionalna uverenja o sebi, drugima i uslovima života, mi osećamo zdrave emocije. Međutim, to je tačno, ali delimično. Emocije nisu samo reakcije na kogniciju. One su kognicija koja je postojala i pre uverenja. Koja ima svoju nezavisnu istinu.

Afekti imaju sopstvenu, neposrednu evaluaciju stvarnosti, ličnog značenja situacije u kojoj se nalazimo. Slično je sa značenjem termina “mudrost tela”. Emocije mogu da vrednuju stvarnost pre intelekta, kao u stresnim situacijama na koje reagujemo po sistemu bori se ili beži, ukopaj se.

Kada emocija i telo odreaguju pre nego što se mišljenje aktivira. Afekti su nosioci znanja koje je drugačije od našeg intelektualnog znanja. Zato je obrada emocija od izuzetne važnosti, jednako važna kao i učenje o mentalnim procesima.

Kako “bez alata nema ni zanata”, Nebojša Jovanović je otkrio da se na alatima, odnosno sposobnostima za obradu emocija može raditi, da se one mogu razvijati kako bi čovek postao sposobniji za uzajamnost, za ljubav i rad.

 

Bazične sposobnosti za obradu emocija

Ove sposobnosti razvijaju se u odnosu sa majkom najpre, zatim sa oba roditelja, kasnije sa grupom vršnjaka i širom porodicom. Svaki period života nosi sa sobom razvojne zadatke vezane za tu fazu, pa tako i zahteve vezane za sposobnost obrade emocija koja bi u određenom životnom dobu trebalo da se razvije do određenog stupnja.

Ako su uslovi povoljni, dovoljno dobra majka sa razvijenim sposobnostima, obezbeđena sigurnost i optimalna doza frustracije, dete će imati pogodno tle za svoj napredak. Ukoliko roditelji nemaju dovoljno razvijene sposobnosti, teško ih mogu preneti na dete, dete doživljava previše frustracija i ostaje zaglavljeno u nekoj od faza razvoja.

Kako se ove sposobnosti razvijaju u odnosu, u kasnijem periodu života, i u odraslom dobu, one se mogu deblokirati i razviti kroz lečeći odnos sa terapeutom ili nekom drugom značajnom osobom koja ih sama ima razvijene.

 

Da se upoznamo najpre sa osnovnim karakteristikama razvijenih sposobnosti:

Neutralizaciju zovemo regulatorom psihe – sposobnost za neutralizaciju čoveka čini razboritim, sposobnim da “utiša” neartikulisane glasove svojih instinkta, sabere se i umiri kako bi mogao da misli, da proceni situaciju, razume, i odluči razumno o tome šta mu je najbolje činiti kako bi rešio problem. Nakon regulacije afekata stvara se pogodan unutrašnji ambijent za razum, za proces mentalizacije, za razmišljanje pre delanja.

Možemo imati manje ili više razvijenu ovu sposobnost. Možete se  setiti situacija kada vas je neki problem razbesneo. Kada vam je došlo da razbijete nešto ili nekoga, kada ste bili ljuti na Boga, ili sudbinu, ili nekoga ko vas je doveo u takvu situaciju. Neko se prazni tako što udari rukom o sto, neko o zid, neko opsuje. Ako je sposobnost za neutralizaciju razvijena, čovek ubrzo po ovakvoj reakciji stiša strasti i počne da razmišlja o rešenju problema.

Energija se postepeno balansira i postaje izvor aktivnosti kojima će se rešavati problem. To je ta ista energija koja nas je prethodnog trenutka preplavila, samo je sada transformisana u neutralizovanu energiju. Više nismo besni, ali smo energični i imamo gorivo za razmišljanje o rešavanju problema i sprovođenje aktivnosti neophodne da se on prevaziđe.

 

Celovitost zovemo i “Lepak psihe” – ona predstavlja sposobnost integrisanog, realističnog doživljavanja i prihvatanja druge osobe (ili nekog željenog cilja, ili posla, aktivnosti), sposobnost doživljavanja i pozitivnih i negativnih aspekata kao celine. Takođe i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće sa vrlinama i manama.

Naši primarni sudovi o stvarnosti – emocije, nisu sposobni da sami sebe integrišu, zato nam je potreban poseban softver, u vidu sposobnosti za celovitost koja je u stanju da naš doživljaj sebe i drugog učini celovitim.

Vaspitanje često donosi podelu na dobre i loše, “Zvezdaše” i “Partizanovce”, “naše” i “njihove”. Celovitost bi bila gledanje fudbalske utakmice zbog fudbala i navijanje za dobru igru! Kada bi podelili krug na dva dela, pa jedan deo obojili u crno, drugi u belo, i zalepili beli polukrug na sebe, a crni polukrug na drugoga to bi bio prikaz cepanja ili necelovitosti.

Svi mi imamo i vrline i mane. Međutim, kada osobu preplavljuje impulsivnost, nasilje, paranoja, narcistički poremećaj ličnosti, iracionalne ideje o proganjanju spolja – ona živi u crno belom svetu vila i veštica, stalno se oseća nestabilno, idealno će biti zadovoljena kad idealizuje, a životno ugrožena kad se okrene druga strana medalje.

Vežbe za razvijanje celovitosti su Krug ličnosti, Krofna, Krofna – dijalog, Senka, psihodrama Senke i Selfa (vežbe Gelštat terapije i psihodrama ).

 

Neutralizacija i mentalizacija: Neutralizacija ili “regulator psihe” je sposobnost osobe da bude razborita, da “stiša strasti”, i pretvori “energiju strasti” u “energiju razuma”, energiju koja je usmerena ka rešavanju problema i adaptaciji, ka zadovoljenju potreba na razuman način. To je sposobnost samoregulacije.

Kad se energija izbalansira, osoba je u stanju da mentalizuje, da promisli, da razume svoja stanja i stanja druge osobe, i tek onda da deluje.

U svakodnevnom govoru proces neutralizacije i mentalizacije ljudi opisuju rečima kao što su sledeće: “Prvo se smiri, sredi se, jutro je pametnije od večeri, pa onda promisli zašto ti se to dešava, zašto se tako osećaš, zašto se drugi tako osećaju, pa onda ćeš znati šta treba da uradiš.”

Sposobnost neutralizacije je sposobnost osobe da održi svoje mišljenje razumnim tako što neutrališe svoje instiktualne energije (seksualnu i agresivnu) pretvarajući ih u neutralnu energiju koja služi rešavanju problema, razumnom mišljenju i dolaženju do cilja.

Razvijena sposobnost opisuje se kao: ostaje trezven u emotivno nabijenim situacijama, razborita osoba, realna osoba, ne gubi glavu, razmišlja hladne glave, objektivna osoba. Karakteriše je planiranje, promišljanje, sposobnost da se zauzme distanca i pogleda iz objektivne perspektive. Snažna osećanja ne ugrožavaju racionalno mišljenje, već postaju pogonsko gorivo osobe za razrešavanje problema, dostizanje cilja.

Mentalizacija je sposobnost da se razmišlja o svom unutrašnjem stanju, kapacitet za razumevanje činjenice da drugi imaju sopstvena uverenja, želje i namere.

Razvijena mentalizacija podrazumeva promišljanje, razumevanje sopstvenih stanja i stanja drugih, sigurna afektivna vezanost.

Nedostatak neutralizacije ispoljava se kao iskrivljena slika stvarnosti. Iracionalno mišljenje, preplavljeno agresijom ili libidoznom potrebom, zaslepljenost emocijama, impulsivno ponašanje, iracionalno ponašanje. Nesposobnost mentalizacije predstavlja nesposobnost da se razmišlja o svom unutrašnjem stanju, nesposobnost za razumevanje činjenice da drugi imaju sopstvena uverenja, želje i namere. Nesposobnost osobe da razume sebe i druge. Nesigurna afektivna vezanost.

Vežbe za razvijanje neutralizacije su: Večernji pregled, Reporter, Tehnike fokusiranja, U tuđim cipelama, Igre dijaloga, Treća stolica.

 

Konstantnost nazivamo “stabilizatorom psihe” – ona osobu čini stabilnom i nezavisnom. Takva nezavisnost uključuje bliskost i distancu. Sposobne su za veliku bliskost i naklonost, ali se takođe osećaju samodovoljno, sigurno i slobodno, tako da nemaju očajničku potrebu za drugima. Ova sposobnost daje jasan osećaj sopstvenih granica i granica druge osobe, kao i sposobnost da budemo sami. Kada je voljeni objekat neki naš cilj, posao, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko.

Nerazvijena sposobnost vodi u nesposobnost tugovanja, paranoju, zavisnost, fantaziju “jednoga dana…” – kada se očekuje dan kada će u životu postojati potpuno odsustvo bola i konflikata, fantaziju življenja u prošlosti pod parolom – samo da se to nije desilo. Prisutne su velike oscilacije radnih sposobnosti, gubljenje volje kad ne ide lako, prekomerna potreba da se oslanja na druge. Traga se za harizmatskim vođom, za guruom, očekuje dobitak na lutriji.

Vežbe za razvijanje konstantnosti su: Zahvalnost, Ponosim se zato što…

 

Toleranciju na frustraciju zovemo “imunitetom psihe”.  U psihološkom smislu, ontogenetski razvoj čoveka nije moguć bez frustracije, pri tome nivo frustracije mora biti adekvatan konkretnoj razvojnoj fazi i dečiji kapacitetima, koji se mogu individualno razlikovati prema samim konstitucionim osobenostima.

Ako lepo izgradi svoju sposobnost tolerancije na razne vrste frustracija, osoba ne odustaje od svojih želja i ciljeva. Sposobna je da podnese neuspeh i nezadovoljstvo, što je vodi ka promeni načina na koji pokušava da zadovolji svoje potrebe. Uči iz sopstvenih neuspeha. Hrabra je. Ima sposobnost da preuzme lidersku poziciju. Ima stabilno samopoštovanje i ima kapacitet za uzajamnost u odnosima.

Nedostaci ove sposobnosti se ispoljavaju u zavisnosti od tipa frustracije na koju osoba nije imuna. Negiranje postojanja želje javlja se kada osoba negira potrebu za rastom i razvojem, kada želi da bude savršen, ali to što pre, pa kao ovo realno nije moguće, osoba odustaje od želje i bavi se “kuliranjem”, polako zaostajući u razvoju.

Obezvređivanjem želje umanjuje se i frustracija zbog neispunjenja iste ili straha od neostvarenja i time umanjuje sopstvena ambicija, vrši se uprosečavanje sopstvene ličnosti, ali i razvija zavist prema onima koji nisu umanjili želju i sebe.

Ponekad osoba pomera želju na druge ljude koje doživljava kao svoje “blizance”, uživa u njihovom uspehu, bez rizika od frustracije koje bi donelo neispunjenje želje kada bi pokušavao   da je sam zadovolji.  Tada se kači za klub čiji je fan, ima idole, kači se za sopstvenu decu kroz čije uspehe živi.

Osoba može svoju želju da okreće u suprotno i kroz reaktivnu formaciju aktivno kretanje ka određenom cilju okreće u pasivno očekivanje da se to desi.

Kod nerazvijene tolerancije na frustraciju dešava se proboj impulsa zbog nesposobnosti da se toleriše frustracija. Zadovoljava se potreba na sopstvenu štetu ili štetu drugoga, javljaju se antisocijalna ponašanja, impulsivna ponašanja, različiti oblici zavisnosti.

Kod netolerancije narcističkih frustracija javljaju se problemi sa održavanjem samopoštovanja, izražena osetljivost na povredu slike o sebi, nedostatak kohezije selfa. Tada je osobama potrebna svakodnevna potvrda njihove slike o sebi, bez koje se raspadaju.

Kod netolerancije nezadovoljenja potrebe za stapanjem sa idealizovanim objektom javlja se idealizacija partnera i potreba za stapanjem sa njim, osećaj defragmentacije i raspadanja vezana za odvojenost. Kod netolerancije nezadovoljenja potrebe za idealizacijom ne podnosi se nesavršenost partnera ili posla koji se obavlja, prisutna je i izražena nekritičnost i primitivna idealizacija.

U slučaju kada nisu zadovoljene potrebe za ogledanjem izražena je potreba za divljenjem, preuveličavanjem sebe, biti u centru pažnje po svaku cenu, grandioznost, maligni narcizam ili stidljivi narcizam, povlačenje u fantazije o grandioznosti.

Frustrirani Alter ego – “potreba za blizanaštvom” podrazumeva nepodnošenje različitosti, konformizam, dogmatizam ili agresivni pokušaji da se drugi načini istim.

Kako se svaki imunitet stiče pelcovanjem, navikavanjem, tako se i imunitet psihe od malih nogu stiče vežbanjem, upuštanjem u situacije koje su po malo zahtevne, ali i prilagođene uzrastu deteta. Kada prezaštićivano dete uđe u situaciju koja previše odjednom frustrira različite njegove potrebe, onda ostaje trauma koju treba razraditi u odraslom dobu.

Vežbe za razvijanje tolerancije na frustraciju, osim “pelcovanja” odnosno navikavanja, malo – po – malo, na frustracije, su: Orahova ljuska, Pijaca osobina, Skala razužasavanja.

 

Tolerancija  na ambivalenciju predstavlja “sposobnost za donošenje odluka”. Ona predstavlja sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima, uz predominaciju pozitivnih osećanja. Sposobnost da se opredeli, odluči. Krene “ka” ili “od” nečega.

Kad neće, osoba donosi jasnu odluku i ne upušta se u odnos ili aktivnost. Kad radi, ne opstruira samu sebe ambivalencijom, ne “podmeće klipove pod točkove”, ne prokastinira, ne preuveličava. Radi u skladu sa zahtevima zadatka, cilja koji je postavila. Ni previše, ni premalo. Onoliko koliko je potrebno da se ostvari cilj. Nema većih oscilacija u radnim sposobnostima, osim ako su zdravstvene prirode.

Nedovoljno razvijena sposobnost koristi mehanizme odbrane:

Mehanizam “dva u jedan” – i isto vreme, u istoj aktivnosti, oprečna osećanja prema istom objektu, osobi, aktivnosti, koegzistiraju jedna do drugih, bez ikakve indikacije konflikata: radim, ali tako da poništim ono što radim.

Temporalni spliting (cepanje u vremenu ) – suprotna osećanja su podeljena u vremenu: “jedan dan volim, drugi dan mrzim, jedan dan radim, drugi dan zabušavam ili pokvarim ono što sam uradio”.

Defanzivni spliting – pomeranje jedne strane ambivalencije na treću osobu. Osoba se od ambivalencije prema nekom svom važnom objektu brani tako što jednu stranu ambivalentnih emocija projektuje – pomera na treću osobu.

Potiskivanje jedne strane ambivalencije i reaktivno pojačavanje druge – potiskivanje negativne strane preuveličavanjem pozitivne (postajem perfekcionista, toliko “dobro” želim da nešto uradim, da, na kraju, ne uspem da zadovoljim sopstvene standarde, pa odustanem, ili mi se smuči, ili mi je toliko teško da se jedva nateram… stalno sam zabrinut za posao… to me toliko opterećuje da mi se ne upušta u posao…

Potiskivanje pozitivne strane ambivalencije naglašavanjem negativne – “to je toliko teško i komplikovano… pa je jednostavnije da ga obezvredim: fakultet je glup, to je samo za štrebere, ja to, u stvari, i ne želim…” prenaglašavanje negativnih osobina druge osobe ili aktivnosti – što omogućava potiskivanje pozitivnih aspekata.

Površnost – To je zapravo rascepkavanje odnosa na sitne deliće. Time se dobija pražnjenje tenzije kroz “veliki broj sitnih rupica”, na više kanala, od kojih ni jedan nema dovoljan značaj. “Od svega pomalo, ni od čega dovoljno” strategija.

Osoba se ne vezuje za jedan objekat ili delatnost i ne razvija se intenzitet vezanosti koji bi doveo do snažnih emocija ljubavi i mržnje, pa se tako izbegava konflikt ambivalencije. Strategija “mnogo hteo, mnogo započeo”, ali ništa završio… Prezauzetost brojnim aktivnostima bez udubljivanja u bilo koju. Česta je kod tinejdžera.

Mehanizam nerazmišljanja – I ovaj mehanizam koriste adolescenti. Nerazmišljanje nije isto što i potiskivanje. Osoba je svesna obe strane svojih ambivalentnih osećanja, ali kad ona dođu u sukob, problem rešava tako što usmeri svoj um na neku treću stranu – obično je to “blejanje” za kompjuterom, slušanje muzike, gledanje televizije, sa očekivanjem da će se “stvari nekako same rešiti”.

Kad se treba doneti odluka, ne razmišlja se o tome. Um se okupira nečim trećim i time se izbegne neprijatnost konflikta. Obično se izražava rečenicom: “Ma, pusti sad to, ne mogu sad da mislim o tome…”, koje se uključe u situacijama kada nešto treba sprovesti u delo.

Vežbanjem “psihološke matematike” ili “emotivnog računovodstva”, čovek uči da pravi cenovnik životnih odluka, uči da vaga između oprečnih osećanja, da sačeka pravo vreme za donošenje odluke i ume da izračuna šta mu se emotivno, na duže staze, isplati: življenje na svoj ili na tuđ račun – koje se inače nalazi u osnovi svake ambivalencije. Možemo parazitirati materijalno, ali i psihološki na drugim ljudima i koristiti ih za funkcije koje kod sebe nismo dovoljno razvili.

Vežbe za razvijanje tolerancije na ambivalenciju, osim Psihološke matematike su: Kako vidite sebe za pet godina, Psihodrama polariteta emotivne dobiti i emotivne štete, Vežba akomodacije.

 

Volja po O.L.I. metodu predstavlja sposobnost ega za ulaganje kontinuiranih napora u osvarivanje razvojnih ciljeva, sposobnost osobe da se razvija u samostalnu individuu. Duboka, unutrašnja usmerenost ka cilju, ka promeni. Volja je centralna sila naše individuacije.

Razvijena volja manifestuje se na tri nivoa:

1. Nivo doborovoljnih prihvatanja obaveza – osoba prihvata ono što je ranije shvatala kao obavezu i doživljavala kao prinudu. Ona je dobar đak, radnik, član kolektiva.

2. Kreativna faza – kada osoba radi ono što sama hoće – podrazumeva ostvarivanje sopstvenih ciljeva. Ima kapacitet da podrži ideale koje je sama kreirala. Kreativna volja je samosvrhovita bez predominacije na drugima.

3. Transpersonalna volja – potreba koja se pojavljuje nakon sticanja identiteta, sa težnjom za proširenjem identiteta na druge, na opšte dobro, na ulaganje u nešto što je veće od nas samih. Potreba da se individualna volja uskladi sa voljom drugih, sa zakonima života, sa “višom voljom”. Individualna volja se predaje univerzalnoj volji, a da pri tom nije ni poništena, ni umanjena.

Nedostatak razvijene sposobnosti: “parazitska volja”, “manipulativna volja” – volja koja je usmerena u smeru suprotnom od individuacije: nesposobnost da se osoba  – pokrene, uloži energiju, nedostatak energije da se održi pokret, gubljenje ambicija, “volje za životom”. Parazitizam (preživljavanje na račun drugih).

Za dvogodišnjake je to normalan razvojni stadijum i manifestuje se kao “neću” koje se protivi volji drugih, onome što se “mora”.  Odbijanje da se prihvati ono što je nužno za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, jer se doživljava kao nametnuto. Odbijanje obaveza postavljenih od sveta ili od sopstvenog selfa.

Kod odraslih manifestuje se kao samovolja, neprikladan uzrastu i volja koja se okreće protiv sebe. Odugovlačenje, razvlačenje, odlaganje, izgovori, alibiji. Ogroman utrošak energije na “vožnju pod ručnom”, premor koji ne odgovara ostvarenom zadatku. Blokiranost u stvaranju sebe, rastrzanost između potrebe da se samovoljno opire volji drugih i neuspeha da se stvore i potvrde sopstveni ideali.

Nerazvijena volja dovodi dovodi do manipulacija u odnosima.

Vežbe za razvijanje volje u O.L.I. metodi podrazumevaju analizu pojedinih aspekata života,  postavljanja ciljeva, igrača uspeha, igrača neuspeha, domaće zadatke, pravljenje dogovora sa samim sobom.

 

Inicijativa je sposobnost da se preduzme odgovornost za otpočinjanje ili začinjanje nečega, karakteristika začinjanja nove ideje ili metoda, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe. “Inicijativa je osobina ličnosti u kojoj osoba ima sposobnost i tendenciju da pokreće: da otpočne aktivnost, uključujući prihvatanje pravila i davanje ili pomaganje drugima, bez da je to zahtevano od nje.”

Inicijativa je dakle, sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene” Zrela inicijativa ima sposobnost za uzajamnost.

Nedostatak inicijative ispoljava se kao:

– Оsoba ništa ne može da pokrene sama, čeka da joj se kaže, da neko drugi počne. U ljubavi, uvek očekuje inicijativu druge osobe – gotovo ništa ne polazi od nje – reaktivna je. U radu – može da prihvati i radi na onome što su drugi započeli, ali ne i da on otpočne nešto. Postoji averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost.  Izbegavanje svakog rizika, isticanja, pokazivanja, prikazivanja…

– Nametljiva, intruzivna, probojna inicijativa. Osoba pokreće stvari, ali pri tome ne vodi računa o drugima, “probija uši svojim glasom”, upada u reč, nameće svoje aktivnosti, ne dozvoljava drugima inicijativu. Eksploatiše druge, bezobzirna je, mora u svemu da bude prva.

 

Uticaj edukacije za Life Coach-a O.L.I. metoda na moj život i rad

Rezultat učenja i rada na sebi doneo je mnogo dobrih odnosa sa drugima, bolju svest o sebi i bolji odnos sa samom sobom. Oslobađanje od zabrana nastalih u detinjstvu. Oslobađanje autentične ličnosti otklanjanjem lažnih informacija koje su se u toku života prilepile “kao da su” moje. Ispunjavanje i ostvarivanje detinjih želja.

U radu: mnogo radionica na časovima odeljenskog starešine koje deca vole i uz koje su i oni osvestili svoje skrivene delove i bolje se povezali sa drugovima i socijalizovali. Kreativna energija koja raste. Volja koja služi za opšte dobro. Mentalizacija svojih stanja i stanja drugih i bolja empatija. Smanjen broj konflikata u odeljenju. Radost zbog zajedničkog bitisanja i rada.

 

* delovi teksta preuzeti iz knjige “Sposobnost za ljubav i rad”, autora Nebojše Jovanovića

Mirjana Kokerić