Cilj yoge je svestan pokret, svest. A šta to, zapravo, znači? Reč svest pravi problem. Jer čovek smatra da je svesno biće, tako se definiše. Odrastamo sa informacijom da smo svesni.

Ali, pod svešću podrazumevamo psihičke doživljaje koje smo u stanju da opazimo, da opišemo ili izrazimo, jer je to definicija koju su nam dali u školi.

Ako vas ja sada pitam koje pokrete ste napravili u prethodnih 10 minuta, vi ćete znati da odgovorite, reći ćete da ste, na primer, ušli u prostoriju, skinuli cipele, seli, isključili telefon… I smatraće da ste bili svesni, da ste to sve svesno uradili.

Međutim, da li ste u momentu izvođenja tih pokreta zaista imali pažnju na tome što ste radili? Ili sada imate sećanje na to što se desilo? Razlika je značajna. I razlika je ono što je cilj yoge.

Već nekoliko potpitanja, kao što su ona vezana za doticanje brave, penjanje uz stepenice, zaključavanje vrata od vašeg ulaza ili drugi detalji koji se tiču pokreta, radnji koje su deo navike, automatizovane, ukazaće da o tome često ne postoji ni sećanje, a kamoli svest.

U yogi se ne može govoriti o svesnosti ako ne postoji odvojenost od onoga što u nama biva pokrenuto, odvojenost od emocija, misli i pokreta. I ne može se govoriti o svesnosti ako ne postoji jedinstvo, sjedinjenost onoga što osećamo, radimo i mislimo.

Mnogi od nas smatraju da to već imaju. Da to nije nešto na čemu treba raditi. A interesantno je koliko lako i često zaboravimo na sve one momente koji dokazuju suprotno, na nemogućnost da pronađemo ključeve od stana koje smo sami ostavili, na refren pesme koja se ceo dan vrti i koga ne možemo da se otarasimo, čak i kada nas pesma posebno iritira, kao i na sve one trenutke kada vodimo beskrajne dijaloge mnogo sati, dana i godina nakon što se situacija završila.

Zašto nas još uvek povređuju reči izgovorene pre 10 ili 20 godina? Kako je moguće da na naše delovanje utiče nešto što je odavno završeno? Kako je to moguće, ako imamo pažnju, svest, jedinstvo emocije, misli i pokreta? Kako je moguće da se desi da donesemo odluku, bilo kakvu, tipa da pet dana ustajemo ranije, da vežbamo, da šetamo…, i da onda jednostavno posle nekoliko dana ili sati potpuno zaboravimo na to? Gde je svest, gde je jedinstvo? Sve dok samo pominjanje reči “mama”, “svekrva” ili “muž” mogu da pokrenu reakciju u vama, postoji problem koji treba da bude viđen, osvešćen.

Mogla bih i drugačijim putem da prenesem poentu. Kroz pojašnjenje značenja reči – Adhar. Adhar označava posudu. Ništa drugo. Obična posuda. Posuda čiji je kvalitet praznina – mogućnost da bude ispunjena, ali bez poistovećivanja sa sadržajem koji se u njoj nalazi. Adhar je naše telo i naš um. Ali negde, u našem životu, mi smo potpuno poistovećeni sa onim što se unutar nas nalazi, dešava, ispoljava. Mi smo telo, emocije, misli, znanje.

Interesantno je da se čovek i na ovakvu konstataciju često pobuni. Pa bi da kaže da nije tačno – da on nije poistovećen sa svojim telom, sa svojim mislima, znanjem, emocijama koje se pokrenu. On nije tuga, nije ruka, nije informacija. Svako od nas ima utisak da zna ko je i da je taj osećaj sebe odvojen od tela i uma.

U redu, ako je tako, onda hajde da to testiramo. Hajde da vidimo kako ćete reagovati ako ja kažem da izgledate umorno, da su vam podočnjaci tamni, oči bez sjaja. I da mi izgleda kao da vas je voz pregazio. Kako ćete reagovati ako kažem da pričate gluposti, da nemate pojma ni o čemu i da niste dostojni ovoga što pišem, da nemate dovoljno inteligencije i pažnje da sve ovo pratite i razumete? Da li ćete biti besni? Povređeni? Iznenađeni arogancijom? Da li ćete na moj komentar nadovezati čitav niz asocijacija, bujicu misli, komentara? Ko sam ja da to kažem? Šta sam umislila da jesam? …

Ako i posle ovog primera možete reći da niste poistovećeni sa telom i umom, sa svim onim što se u vama pokrene, da sami određujete način na koji reagujete, da je to vaša odluka i namera, onda nećete ni shvatiti koliko je dragoceno ono što nam yoga daje.

Adhar je posuda. Naše telo i um koji mogu da ispolje širok dijapazon kretnji, misli, emocija. Posudu možemo uvek ispuniti otrovom, blatom, vodom, bilo čim. Cilj yoge je ispoljavanje najvišeg, dopuštanje da se najviše ispoljava kroz nas. Otvorenost, neograničenost. I to je ono što se uči kroz asane i pranayame. To je rad na uklanjanju svega onoga što ograničava, što pravi otpor tome. Svestan pokret, svestan dah… Svesnost, sjedinjenost.

E sad, za one koji to već imaju ostvareno, yoga je suvišna. Za one koji i dalje smatraju da su svesni, yoga može dati samo potvrdu toga i još veću poistovećenost sa onim što mislimo da posedujemo. Jer sami principi yoge – ahimsha, nenasilje, satya, istina, veoma lako bivaju prihvaćeni onim delom nas koji svoju vrednost gradi na tim uzvišenim principima, idealima i onim delom koji ne prihvata i potiskuje sve ono što bi ukazalo na suprotno.

Međutim, yoga će pravi efekat dati onima koji znaju koliko su daleko od toga, koji su svesni svojih ograničenja, strahova, sumnji i otpora. Svaka asana koju radimo, svaki položaj u koji uđemo daće vam priliku da sagledate sopstvena ograničenja i otpore. Kroz neprijatnost, bol, kroz nemir, negativne emocije, kroz to što će vam smetati čovek pored vas, otvoren prozor ili buka. Yoga će vam dati priliku da to prevaziđete, da se toga oslobodite. Kroz opuštanje, kroz pažnju i svest.

Neće biti lako i neće biti odmah. Ali će se granice neprimetno i postepeno pomerati čineći vas svesnijim, sjedinjenijim, otvorenijim. I praznijim. Da, praznijim – u onom drugom značenju koje još uvek malo ko može osetiti.

I za kraj, za one koji još uvek ne veruju da nemaju pažnju, da nemaju svest u pokretu, jedan zadatak – kad budete silazili niz stepenice u toku današnjeg dana samo obratite pažnju na korake koje pravite, budite svesni u toku silaženja da ste na stepenicama, budite svesni koraka. Ništa više od toga. Samo to. I obavezno javite da li ste u tome uspeli.

 

Gordana Parvatii