Nikada vam osoba koja se stidi ili ima napad panike neće reći da želi da se stidi, da želi da se plaši, kao i da se oseća izgubljeno i bespomoćno.

Ona može biti samo svesna želje da se takvo stanje prekine, da pobegne iz nepodnošljive situacije ili da konačno savlada taj mučni strah, i postane opuštena i samouverena osoba.

Nesvesne želje, koje se u njoj sukobljavaju, onemogućavaju joj da bude uspešna u obema situacijama – niti može da pobegne, niti uspeva da postane autentično spontana i slobodna.

 

Sličnosti između realnog straha i anksioznosti

Anksioznost i strah predstavljaju emocionalnu reakciju na opasnost. Simptomi kao što su fizičko uzbuđenje, drhtanje, znojenje i jako lupanje srca, i intenzivni strah od žestokog lupanja srca, zajednički su za oba stanja. Razlika među njima je srazmernost opasnosti i reakcije osobe.

Anksioznost je nesrazmerna reakcija na opasnost ili “izmišljena opasnost”. Ona predstavlja reakcije na iracionalna uverenja odnosno iracionalne strahove. Iako osobama sa strane izgleda kao da anksiozna osoba nema čega da se boji, za nju je njen strah osnovan, a njena reakcija srazmerna opasnosti.

Opasnost je subjektivna i skrivena za ostatak sveta. Osećaj je nelagodan, osoba veruje da je samo njoj tako teško i da se iz tog stanja ne može izbaviti. Često to uspeva samo uz pomoć lekova.

 

Razlozi za anksioznost

Često su uzroci i razlozi nepoznati i samoj osobi, koja od anksioznosti pati. Ipak, u svakom od slučajeva napada panike, treme, stida, ili bilo kog drugog iracionalnog straha, u osnovi se krije neki konflikt, sukob između želja.

Kod straha od visine, situacija stajanja na litici podstiče u osobi konflikt između želje da živi i želje i iskušenja da se baci sa visine, i iz nekog razloga okonča sebi život.

Osobe koje su u stalnoj anksioznosti od smrti, od razbolevanja od raka, iznenadnog završetka života, plaše se smrti dok istovremeno priželjkuju kraj svog života zbog patnji koje svakodnevno proživljavaju.

Različiti strahovi od smrti, kombinovani sa željom za smrću, stvaraju konflikt i anksioznost od bliske opasnosti, koja bi svakog trenutka mogla da ih pogodi.

Kada se osoba plaši javnog nastupa ili ima jaku tremu, u njoj se dešava konflikt između želje da se pokaže, istakne, i kaže “primetite me, ja sam bitna, pametna, vidite šta umem ili znam”, i želje da bude dobro dete, poslušno, da se ne ističe i da time zasluži ljubav okoline.

Kada se te dve želje sukobe, izbija mržnja prema autoritetu koji je postavio zabranu na isticanje, i time zabranio zadovoljenje želje da se bude primećen. Pošto se ne ispoljava realno prema autoritetu, mržnja se onda okreće prema onom delu ličnosti koji želi da bude to dobro dete koje poštuje autoritete.

Sa druge strane, deo ličnosti koji ostaje dobro dete daje zabranu delu koji želi da se istakne. Tako, međusobno se sukobljavajući, delovi ličnosti troše životnu energiju na konflikt unutar osobe i ona nema energije za nošenje sa situacijom, plaši se izbijanja tih agresivnih energija na spolja, projektuje ih u okolinu i onda se plaši osude publike, plaši se da će biti odbačena, odbijena, procenjena kao nedovoljno dobra.

Po njenim merilima nije u stvari dobra čim dozvoljava sebi sa se istakne. Tim priznanjem daje sebi potvrdu o realnosti iracionalnih uverenja i iracionalnih strahova.

 

Elementi anksioznosti

Mnogi ljudi imaju anksiozna iskustva u svom životu – od snova, treme pred ispit, pre važnog razgovora sa nekom važnom ličnošću, na uzvisini, u liftu, pred javni nastup, do straha da ne polude i da ne obole.

Neki su toga svesni, a neki samo primećuju da su depresivni, da imaju osećaj praznine, poremećaje u seksualnom životu. Takođe, bez svesti su o svojim strahovima i bez ikakve predstave o konfliktima koji se unutar njih dešavaju.

 

Nepodnošljiv  element anksioznosti  je – bespomoćnost. Ona naročito ne prija ljudima za koje je jedan od glavnih ideala snaga, uticaj, ideja da se bude gospodar u svakoj situaciji (onima koji moraju da sve drže “pod kontrolom”, da “amortizuju sve životne udarce”).

Sa jedne strane stoji njihova hrabrost, aktivnost, a sa druge osećaj bazične bespomoćnosti. Zato oni mrze situacije koje otkrivaju njihovu slabost, koju sebi inače ne dozvoljavaju.

Ovakva osoba mora da drži sama sve pod kontrolom, ne sme da se prepusti drugoj osobi, ne sme da dozvoli sebi osećaj da zavisi od druge osobe, jer se plaši da neće dobiti zahtevanu zaštitu i osećaj sigurnosti.

Zato postaje anksiozna u situacijama u kojima bi mogla da pokaže svoju slabost, osetljivost, nežnost i igra ulogu “jakog” u odnosu. Sukobljavaju se želja za snagom i jačinom sa željom da se bude osetljiv, nežan, voljen, da se drugi o njemu brinu.

 

Drugi nepodnošljivi element anksioznosti je njena – iracionalnost. Neki ljudi ne mogu da podnesu da se u njima samima bore jake, a suprotne iracionalne sile, plaše se da će ih one progutati, i zato se trude i vežbaju da nad sobom vrše jaku intelektualnu kontrolu.

Za njih sve mora biti logično, realno i korisno, oni ne dopuštaju sebi nikakve iracionalnosti. Njima naša kultura pomaže kada daje posebnu vrednost racionalnom mišljenju i ponašanju, a ono što liči na iracionalno smatraju inferiornim. Bežeći od osećaja inferiornosti oni se drže intelektualizacije svojih osećanja.

 

Treći neprijatan element anksioznosti je – bezuslovno upozorenje da nešto sa osobom nije uredu, da je nešto “iščašeno”, i predstavlja izazov da se, to nešto što nije uredu, ispravi. Ovo upozorenje ljudi ne prihvataju kao izazov i ne upuštaju se u promenu.

Što se osoba oseća bespomoćnije, to se više drži obmane da je ona savršeno u pravu u svemu što radi, sve instinktivnije odbija svaki nagoveštaj da nešto u njoj nije uredu, i da nešto treba menjati.

Zato će vam ubeđivanje anksiozne osobe da nema čega da se plaši biti jalov posao. Možemo joj pomoći samo otkrivanjem značaja koje pojedine situacije imaju za nju. Šta dobija, što gubi time što ne želi da se menja. Da li izbegava život?

Da li ima korist od povlačenja iz života? Koje želje u njoj bude određene situacije? Zašto  ostvarivanje tih želja za nju predstavlja suprotstavljene potrebe. Koga će izdati, ako dopusti sebi zadovoljenje želje? Da li se plaši kazne zbog toga? Koje kazne predviđa? Jesu li one stvarne ili preterane?

 

Izbegavanje anksioznosti – uloga anksioznosti i odbrana od nje

Najpopularnije tehnike za izbegavanje anksioznosti su racionalizacija, poricanje, narkotiziranje i izbegavanje misli, osećanja, nagona i situacija koje mogu podstaći anksioznost.

Racionalizacijom se najbolje izbegava lična odgovornost, njome se anksioznost preokreće u racionalan strah.

Ovakve energične odbrane iracionalnog stava možemo videti kod prezabrinute majke koja ulaže svu energiju u odbranu sebe, nalazeći primere koji potvrđuju njene strahove – neko dete se razbolelo u vrtiću, neko je slomilo nogu u parkiću, neko je povredilo ruku na treningu, i ona mora da brine za svoju decu, jer nešto strašno u svakom trenutku može i njima da se desi.

Ovaj branjeni stav ima značajnu funkciju za majku. Umesto da se oseća bespomoćnom žrtvom svojih emocija, ona oseća da može nešto da preduzme. Umesto da oseća slabost, oseća ponos, jer misli da je brižna majka.

Umesto da prizna sebi da iracionalni strahovi prožimaju njen stav, ona ih oseća kao ispravne i racionalne. Umesto da prihvati izazov da sebe promeni, ona projektuje odgovornost na spoljašnji svet. Drugi su krivi jer šalju bolesnu decu u vrtić; drugi su krivi, jer ne vaspitavaju svoju decu i ona postaju gruba i bezobzirna prema njenoj deci; drugi su krivi, jer su nepažljivi.

 

Kada bi se suočila sa svojim strahovima, osećanjem bespomoćnosti, strahom za sebe, za sopstvene slabosti, sa potrebom da sve drži pod kontrolom da se ne bi raspala, suočila bi se sa iracionalnostima kojih se u sebi drži. A čega se zapravo plaši?

Plaši se suočavanja sa svojom inferiornošću, sa osećanjem nevoljenosti u detinjstvu, osećanjem mržnje prema značajnim odraslima koji njoj kao bebi nisu pružili dovoljno nege. Izbegavajući ličnu promenu, zadovoljava se “utešnim nagradama” koje mora skupo da plati. Ona je “brižna majka”, njena briga je neophodna!

Ovo naročito skupo plaćaju deca. Prezabrinuta majka ne želi to da shvati, jer se čvrsto drži obmane da ne treba ništa da menja u sebi. Odbija i sve koristi kako ne bi došlo do takve promene.

 

Negiranje anksioznosti

“Isključivanje aksioznosti iz svesti, sličnog je efekta kao kod primera poricanja straha kod vojnika, koji gonjen potrebom da pobedi strah, čini herojska dela!”  (K. Hornjaj)

Preuveličana agresivnost nekada može izgledati kao neposredni izraz neprijateljstva, dok je u stvari samo lakoverno prevazilaženje postojeće plašljivosti, koje nastaje iz osećanja da nas neko napada.

Kada anksioznost tera osobu da pobedi svoju sramežljivost, ona može preuveličati svoju agresivnost. Bez razrešavanja razloga za strah, konflikt ostaje nerazrešen, iako može delovati ga da se osoba oslobodila.

Plašenje Babarogom, gaženje paukova, režanje na velikog psa, i slično, ne oslobađa od strepnje da će se nešto strašno desiti u prisustvu ili zbog ideje o prisustvu ovih objekata.

 

Narkotiziranje

Ovaj način oslobađanja od anksioznosti može se praktikovati upotrebom droge i alkohola (princip “gubi tremu posle dve ljute”), ali i sredstvima kao što je – utapanje u društvene aktivnosti iz straha da se ne bude sam (sastanci mesne zajednice, probe, treninzi, utakmice nedeljom, pivo “na ćošku”)  i utapanje u posao (kada se javlja nemir nedeljom i praznikom).

Adolescent koji izbegava da spava noću, misli da pati od insomnije, utapa se u gledanje filmova, igranje igrica, čitanje knjiga, druženje na društvenim mrežama, a da bi izbegavao anksioznost koju oseća.

“Punjenje sadržajima”, oralni princip, daje mu lažni osećaj smirenja. Sa jedne strane on izbegava roditelje i njihov pritisak tokom dana, tako što spava, a noću “visi”, odnosno budan je. Ipak, kada je noću budan, ako ne utopi sebe u aktivnosti, oseća anksioznost i brine se za sebe i svoje roditelje, misli na neku preteću opasnost koja će spolja doći, ne može da zaspi zbog straha.

On se zapravo plaši svoje mržnje prema roditeljima sa kojom ne sme da se suoči, zato je projektuje spolja u nešto opasno, što preti da ugrozi sve ukućane. Kao reakciju na to, preko dana može pokazivati povećanu brižnost za zdravlje svojih roditelja, jer nesvesne želje u njemu hoće da ih unište.

Može imati i slične agresivne snove u kojima neka preteća sila hoće da uništi sve, a on pokušava da zaštiti sebe i svoje bližnje postavljajući se kao odrastao i odgovoran u snu, kao jedini koji nad tim silama može uspostaviti kontrolu.

 

Prihvatanje sopstvenih želja

Rekli smo da ubeđivanjem ne stižemo daleko u pomaganju anksioznim osobama. Ni podsmevanje, podrugivanje i preziranje, sigurno u tome neće pomoći. Kod stida ono samo potvrđuje iracionalno pretpostavljeno neprijateljstvo okoline, isprojektovano iz same osobe.

Samo uz razradu skrivenih motiva, razrešavanje osnovnog konflikta koji se krije u ličnosti osobe, moguća je promena. Suočavanje sa samim sobom, priznavanje problema, prihvatanje sebe i sopstvenih želja, razumevanje želje i osećanja, mogu da vode ka razvoju ličnosti, oslobađanju od anksioznosti i ispunjenijem životu.

 

Mirjana Kokerić