Saturn se uvek povezivao sa fenomenom smrti, jer je on sam vreme i merač nečega. Kao da je život sat koji je podešen na neko vreme.

Na neki način svi živimo u različitom vremenu. Svako od nas je paralelni svet za sebe. Svako od nas ima neko svoje vreme po kome se upravlja.

A kad dođe čas smrti, Saturn je uvek tu da to naglasi. ‘Svemu i svačemu nekad dođe kraj’ – priča Saturn priču. On je bio krajnja zvezda, kako su ga nekad nazivali, koja se mogla videti golim okom. Samim time je predstavljao kraj.

Šta nas čeka na kraju, kod zadnjeg spoljašnjeg zida? Iza Saturna je nevidljivo. On je kao neki ključar, koji jedini ima ključ od vrata kraja. No, uvek, ako je nezadovoljan kako smo obavili zadatak, on nas vraća nazad.

Saturko se i tokom života pojavljuje, ali uglavnom kao opomena. Vraća se tu i tamo retrogradno, da proveri stanje još neki put nas, pa ako nije u redu onda reaguje. No, uvek nam postavi upozorenje.

Mogli bismo reći da je on mutnina u vodi. Saturn je taj talog u reci, šta je ostao. I sve dok je voda mutna, mi se nismo pomirili sa njim. Tek kad reka postane skroz bistra, on će otvoriti kapiju i dočekaće nas sa toplim čajem.

 

Ljubičasti Mandrak