Kod novog kontakta sa ljudima već u prvih nekoliko sekundi gradimo sliku o njihovoj ličnosti, ponekad bez ijedne izgovorene reči.

Štaviše, reči na koje možda i najlakše možemo uticati odnosno kontrolisati, često nisu toliko presudne za taj prvi utisak koliko naš celokupan nastup koji uključuje i neverbalnu komunikaciju. Dakle, naši gestovi, ton glasa, samopredstavljanje, telesni stav i drugo, glasnije “govore” od naših reči.

Sve ono što smo mi na emotivnom planu odražava se i na našem telu, hteli mi to da se vidi ili ne. “Toliko mi u ušima zvoni ono što jesi, da ne čujem šta govoriš”, rekao je Emerson, naglasivši značaj neverbalne komunikacije u ostvarivanju slike o drugome.

Postoji izreka koja kaže da dela govore više od reči. Neki će se složiti sa njom, neki ne, ali ako pod dela svrstamo naše ponašanje i pokrete, nauka ovde ima jasan stav. Neverbalna komunikacija, uvek “govori”. Pitanje je samo da li tu poruku umemo da vidimo i protumačimo.

A zašto je tako? Zašto se neverbalna komunikacija pokazala kao jasniji indikator nečije ličnosti? Na ponašanje, pored svesnog, veliki uticaj imaju i mehanizmi nesvesnog. Verbalna komunikacija je, međutim, više pod kontrolom svesti, njome možemo lakše manipulisati.

Neverbalna komunikacija ili “jezik tela” više je pod kontrolom nesvesnog dela ličnosti, i njome ne možemo upravljati kako bi ostavili utisak koji želimo. Ali ne samo to, ponekad zaboravljamo da, iako odaberemo da nekoga ignorišemo, i tada komuniciramo.

Na osnovu čega se stvara prvi utisak o nekome?

Na prvi utisak utiču brojni faktori verbalne i neverbalne komunikacije. Primera radi, ukoliko upoznamo nekog ko je nasmejan, pričljiv, ko sa nama uspostavlja kontakt očima i klima glavom , verovatno će na nas ostaviti pozitivan utisak otvorene i vedre ekstrovertne osobe.

Ako je pak neko telesno ukočen, čvrsto prekrštenih ruku, sa pogledom u stranu i tihog tona glasa, možemo pomisliti da ima odbrambeni stav i da ne voli da komunicira sa drugima, dakle da je generalno introvert.

Možda budemo na osnovu tog prvog utiska i u pravu. Međutim, koliko god se zanimali za verbalnu i neverbalnu komunikaciju, ukoliko pogrešno tumačimo ono što primetimo, pravimo grešku. Jedan gest, na primer, način nečijeg rukovanja pri upoznavanju, može imati puno različitih značenja, a koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Zato, ne treba da zaboravimo da se tumače skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.

Pored toga, kada govorimo o prvom utisku često se može čuti da je nešto “izvučeno iz konteksta”. Pa i kad pogledamo neki upadljiv naslov filma ili knjige, a kasnije uvidimo da je sadržaj manje senzacionalan u odnosu na naslov, isto tako možemo reći da je nešto ponovo “izvučeno iz konteksta”. Dakle, zaključivanje o nečijoj ličnosti na osnovu gestova koje nismo uvrstili u kontekst situacije čine naš prvi utisak manje u skladu sa tim kakva je ta osoba.

Šta je najvažnije za utisak koji ostavljamo na druge?

Ono što govorimo, činimo, kako izgledamo i kako nastupamo, gradi sliku nas u tuđim očima. Šta će od toga biti drugome najvažnije nije lako predvideti. Međutim, interesantan je podatak istraživanja koji pokazuje da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj.

Ako se verbalno i neverbalno ne podudaraju, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom “govoru”. Primera radi, ukoliko neko kaže da nas pažljivo sluša, dok za to vreme gleda u drugom smeru i vrpolji se, pre ćemo verovati neverbalnim znakovima i zaključiti da je nezainteresovan. Ili, nam neko rečima može ukazivati na svoju sigurnost, veru u sebe, a neverbalno odavati tremu. Dakle, slušanje je podjednako važno koliko i posmatranje.

U savetima raznih stručnjaka ističe se da je i izgled veoma bitan u prvom kontaktu, zašto?

Samopredstavljanje je bitan faktor neverbalne komunikacije. Kako smo obučeni, kako su žene našminkane, u kojoj situaciji i slično oslikava našu ličnost. Kompletan naš izgled je prvi vizuelni kontakt sa drugom osobom i putem njega šaljemo određene poruke.

Kako će te poruke biti protumačene sledeće je pitanje koje ne zavisi samo od nas već i od druge strane i njenih prethodnih iskustava.

Mnoga istraživanja dokazala su da je i način rukovanja veoma važan kod stvaranja prvih impresija o nekome.

Rukovanje je pored drugih faktora, takođe, bitno za stvaranje slike o osobi i njenom stavu. U nekim prilikama ste možda osetili na kraju rukovanja kao da vam je ruka odgurnuta, što utiče na stvaranje slike odbijanja i neprihvatanja.

Nasuprot tome, možete osetiti da vas osoba sa druge strane privlači sebi u toku rukovanja, što može ukazivati na njenu potrebu za kontrolom. Položaj dlana za vreme rukovanja, takođe, šalje poruku. Osećaj nadmoći se kroz rukovanje ogleda u dlanu koji je pružen ka dole.

Submisivnost, poniznost odaju dlanovi okrenuti ka gore sa rukom koja se brzo pruža prva. Muškarci su skloni sa drugim muškarcima, a nešto ređe na isti način i sa ženama, da se rukuju izrazitim, gotovo bolnim stiskom, govoreći nam time da su snažni i fizički dominantni.

Ovlaš rukovanje muškaraca može biti protumačeno da osoba ne želi da komunicira ili je neiskrena u odnosu. Kao isuviše ličan ili napadan doživljava se i stisak ruke prilikom kog vam se uvrće ruka tako da bude gornja. I za kraj, onaj hladan stisak, sa pola dlana, neemocionalan i često vlažnih dlanova, kao znak potpune nezainteresovanosti osobe koja se rukuje sa vama.

Dakle, samo rukovanje odaje puno o osobi, ali važno je ne žuriti sa zaključcima, posmatrati i biti otvoren i za druge signale.

Stručnjaci tvrde da je dovoljno nekoliko sekundi da stvorimo kompletnu sliku o nekome. Koliko uopšte onda možemo da budemo realni kada procenjujemo nekoga?

Kada se govori o prvom utisku, najčešće se pominje to kako mi delujemo na nekog kao osoba. Međutim, ne manje značajan faktor je i kako mi reagujemo na tuđe potrebe i osećanja. Zapravo, postoji više faktora koji utiču na dobar prvi utisak. Prvi se odnosi na to kako se mi osećamo u vezi sa samim sobom, jer to utiče na našu interakciju sa drugima. Pored toga postoji pitanje, kako se mi osećamo u vezi sa drugim ljudima.

Kako se druge osobe osećaju u vezi sa nama je sledeći značajan činilac. Brojni saveti o tome kako da ostavimo dobar prvi utisak uglavnom se bave samo ovom komponentom. Da bi ostavili dobar utisak trebalo bi da budemo nasmejani, da stavimo te druge ljude i njihove potrebe u naš fokus, da govorimo jasno, otvoreno, da ostvarimo kontakt očima, da se obučemo primereno situaciji.

Međutim, pored ovoga ostaje još jedan, možda najnepredvidljiviji faktor, a to je – šta druga osoba oseća u vezi sa samom sobom. Ponekad, kroz dela i reči, možemo uticati na to osećanje, a zauzvrat to će doprineti onome kako se ta osoba oseća u vezi sa vama. Možda je sada jasnija slika, ali i značaj uticaja komplimenata u toku prvih kontakata.

Ako je prvi utisak bitan, da li je on uvek i presudan?

Zamislite da odlazite na rukometnu utakmicu, dok pored vas sedi vama neprijatan čovek koji vas nesmotreno polije svojim pićem, koji je glasan i koji ismejava tim za koji navijate. Danima kasnije, vraćate se iz marketa, kada vam ispada kesa sa svim namirnicama, prilazi vam čovek i nudi vam pomoć, isti onaj koga se sećate sa utakmice. Da li menjate mišljenje o njemu na osnovu novog, drugog utiska ili se vodite prvim i odbijate njegovu pomoć?

Mi brzo formiramo utisak o drugima na osnovu njihovog ponašanja. Iz jednog ponašanja izvodimo crte karaktera te osobe, u ovom primeru smotanost i korišćenje lošeg rečnika, i to o timu koji volimo. Koristimo naše utiske kao vodiče, kako bi predvideli kako će se ljudi ponašati u budućnosti.

Ako zaključimo da je na osnovu onoga što smo videli i čuli, u ovom primeru na utakmici, neko “bahat i glup” mislimo da isto možemo od njega očekivati i u budućnosti. Upravo iz tog razloga ćemo češće izabrati da tu istu osobu ignorišemo kada je vidimo naredni put. U tom slučaju ne menjamo naš prvi utisak na osnovu novih informacija.

Prvi utisak, dakle, oblikuje naše ponašanje i namere prema nekoj osobi, u manjoj ili većoj meri, što ga čini važnim faktorom u odnosima sa drugima. Značaj prvog utiska jeste veliki, ali koliko će biti presudan dalje na naše ponašanje i mišljenje vezano za neku osobu varira od individue do individue.

Da li neki “drugi utisak” može da promeni sliku na bolje ili na gore?

Istraživanja pokazuju da prvi loš utisak ima veliki uticaj i da otežava usvajanje novih pozitivnih utisaka o nekome. Na žalost, čoveka iz primera susreta na utakmici, njegovo loše ponašanje na utakmici može češće da nadvlada njegov ljubazan gest pomoći sa kesama iz marketa.

Istraživanja ukazuju da se ovo događa, jer nam loša ponašanja više otkrivaju o karakteru neke osobe od ljubaznih, pozitivnih gestova. Ovom logikom loše je uvek snažnije od dobrog, kada je u pitanju usvajanje novih informacija o nekome. Međutim, nije uvek tako, kada smo otvoreni za nove informacije o nečijim sposobnostima priča se okreće.

Odlučujući o tome koji će utisak, prvi negativan ili drugi pozitivan, nadvladati postavljamo sebi niz pitanja. Za početak, neretko se pitamo da li je prvo, negativno ponašanje nešto što je za tu osobu tipično. A onda se zapitamo isto i za drugi utisak – da li je ovaj pozitivan gest zaista toliko pozitivan ili nešto što se od svakoga možemo očekivati.

Ako je to pozitivno za nas često i uobičajeno, ako smo na takve gestove navikli, velika je verovatnoća da će prvi negativni utisak biti snažniji. Dakle, i prethodna iskustva i to kako ih tumačimo uticaće na vrednost prvog utiska.

Setite se situacije u kojoj ste promenili mišljenje o nekome sa lošeg na dobro na osnovu drugog utiska. Kako se to desilo, da li je taj neko učinio nešto dobro, što biste od bilo koga očekivali, ili je bilo nešto neuobičajeno?

Kada prvi utisak može da nas zavara?

Trema često oblikuje ponašanje i onemogućava da se predstavimo kako bismo želeli, ali i otvara mogućnost za negativniji prvi utisak koji ostavljamo na druge. Ignorisanje treme, šta god da je njen uzrok, retko dovodi do rešenja, a ostavlja utisak neprirodnosti i grča. Tremu ne treba ignorisati već se treba posvetiti načinima njenog prevazilaženja.

Da bi to postigli, važno je uvideti razloge njenog nastanka i posvetiti se ličnom razumevanju i preispitivanju. Tehnike koje ponekad mogu pomoći za njeno smanjenje, za intervjue za posao, primera radi, mogu uključivati vežbanje pred ogledalom, dobru pripremu, glumu predstojećeg intervjua i slino.

Pripreme za intervju uglavnom se svode na spremanje razgovora, istraživanje o kompaniji, razmišljanju o mogućim pitanjima i slično. Međutim, verbalna komunikacija zapravo čini svega 7 procenata pažnje sagovornika, što ne isključuje njenu važnost, ali treba imati u vidu da se ne komunicira samo na ovaj način.

Poznato je da muškarci u prvom kontaktu uglavnom obraćaju pažnju na izgled, a žene na gestikulaciju? Ko onda najčešće bolje procenjuje?

Izrazom lica se postiže bolje razumevanje poruke koja se prenosi. Posmatrač traži emocije na različitim delovima lica. Strah i tuga se najčešće traže u očima, sreća na obrazima, iznenađenje na čelu i usnama. Ovi spontani, autentični izrazi emocija, vidno se razlikuju od onih koji se proizvode svesno bez osećanja emocije koja se prikazuje.

“Oči kao ogledalo duše”, poznata izreka kojoj su skloni i muškarci i žene ispravno ističe značaj vizuelne komunikacije. Vizuelna komunikacija jedna je od najmoćnijih neverbalnih kanala komuniciranja putem koje se izražavaju i prenose emocije i stavovi.

Jedno interesantno istraživanje među studentima pokazalo je da kontakt očima čini čak od 25 do 75 procenata interakcije između dvoje ljudi tokom razgovora. Usmeravanje pogleda, prema istraživanju, duplo je veće u toku slušanje nego pričanja, dok je prosečno zadržavanje pogleda tri sekunde. Još jedna činjenica ovog istraživanja ukazuje da uzajamno gledanje u oči čini 31 procenata trajanja verbalne komunikacije, dok prosečno traje 1,20 sekundi.

Trajanje kontakta zavisi od sagovornika i situacije. Na primer, kod obmanjivanja ljudi najčešće skreću pogled u levo i izbegavaju da sagovornike gledaju u oči, međutim, to ne isključuje obmanjivanje. Ukoliko je osoba uverena da može manipulisati, neće imati potrebu da pogled skreće. Možemo zaključiti da usmeravanje pogleda zavisi od više faktora, na ovaj način izražava se stav prema osobi u koju je pogled usmeren, ali je i manifestacija određenih odlika samog pojedinca.

Kontakt očima, takođe, može govoriti o odnosu ekstrovertnosti i afilijativnosti. Osobe koje manje gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao nedovoljno sigurne u sebe i ono što pričaju, ocenjuju se kao nervozne, napete, i kao introvertne osobe. Sa druge strane, osobe koje više gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao aktivnije i dominantnije.

Kako predstavljamo sebe veoma je važno i za poslovnu komunikaciju. Šta je u tom slučaju presudno kod prvog utiska?

Neverbalnom komunikacijom izražavamo poverenje, nervozu, ljutnju, prijateljstvo, simpatiju i antipatiju, kao i druga osećanja i stavove. Ona ima veliki uticaj tokom intervjua za posao, dajući poseban ton procesu selekcije.

Kako pokazuju istraživanja, voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova, kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom, i drugo. Pozitivnim bodovima doprinosi optimizam, otvorenost, iskrenost u komunikaciji, strukturiranost i organizovanost.

Uticaj na utisak koji se ostavlja ima i paraverbalna komunikacija. Iako se glasom prvenstveno šalje verbalna poruka, glas služi i kao sredstvo neverbalne komunikacije. Ton glasa, spuštanje ili podizanje glasa, usporen il ubrzan govor, naglašavanje pojedinih reči, pauze u govoru, i slično, služe za ostvarivanje funkcija neverbalne komunikacije.

Obraćanje pažnje na stav, kontakt očima, rukovanje i druge elemente neverbalne  komunikacije može značajno doprineti uspehu u procesu selekcije.

Istraživanja su pokazala da se loš prvi utisak u ljubavi, odnosno u prvim danima upoznavanja partnera, teško može ispraviti. Zbog čega?

Naš um gradi prvi utisak stvarajući sliku od različitih signala, a tako donete odluke u tren oka, ponekad se ispostave podjednako ispravne, kao i one donete u dugotrajnoj analizi.

Verovatno ste imali iskustvo u kome vam se neka osoba dopala već u prvih nekoliko minuta kontakta, da ste osetili “leptiriće u stomaku ” ili da ste osetili snažnu odbojnost i suzdržanost koju niste mogli racionalno da objasnite.

U svakom slučaju prvi susreti su često događaji nabijeni emocijama i značenjima koji postavljaju temelje budućeg odnosa. Naučnici su ustanovili da naš mozak brzinski skenira nepoznatu osobu sa kojom dođemo u kontakt, slažući kolaž od svih signala koje odašilje prema nama. Tokom susreta o osobi gradimo utisak, koji je kao digitalna fotografija – odmah je razvijena, nikad sasvim ne izbledi i beleži mnogo tačnih podataka. Brojna istraživanja su potvrdila tu moć prvog utiska.

U jednom istraživanju je grupa običnih građana bez psihološkog obrazovanja gledala videosnimke od 20 do 32 sekunde u kojima su se predstavljali kandidati za posao. Potom su učesnici istraživanja izradili male psihoprofile kandidata ocenjujući njihovu simpatičnost, samouverenost i drugo. Stručni ispitivači su analizirali iste kandidate u 20-minutnim intervjuima. Na iznenađenje naučnika, obični građani su kandidate profilisali veoma slično kao stručnjaci, iako su ih videli samo na kratkim filmovima.

Šta je najvažnije za prvi utisak kada je ljubav u pitanju?

Neretko se događa da naš ukupan utisak o nekoj osobi može biti zasnovan samo na jednom podatku o njoj. Šta ćemo o podataka izdvojiti zavisi i od toga koje informacije koliko vrednujemo, kako neko izgleda, kako je obučen, kako razgovara sa nama… Primera radi, ukoliko je neko nasmejan i ostavlja utisak simpatične osobe, možemo pomisliti da su i njegove druge osobine pozitivne.

U skorije vreme sproveden je jedan interesantan eksperiment, kako bi se ova tvrdnja proverila. Momak je napravio dva video snimka za dejting sajt sa istim tekstom. Međutim, u prvom videu čitao je pripremljeni tekst veselim tonom, a u drugom je promenio svoj ton tako da zvuči melanholično.

Prvi video prikazan je jednoj grupi ženskih ispitanika, a drugi video drugoj grupi koja je video gledala u drugoj prostoriji. Devojke koje su gledale “veseli” video smatrale su mladića na snimku atraktivnijim u odnosu na devojke koje su gledale “tužni video”, iako je tekst koji je mladić izgovarao bio potpuno identičan.

Na ovaj način demonstriran je značaj i paraverbalne komunikacije u proceni nečije atraktivnosti, odnosno u komunikaciji generalno, ali i uticaj jednog faktora (ton glasa) na celokupnu impresiju o nekome.

 

Ivana Paunović