* Klub umjetničkih duša Mrkonjić Grad dodijelio je 14. februara 2017. godine za ovu pjesmu književnu nagradu za najljepšu poemu pjesnikinji Nevenki Jovanović na XVI. javnom konkursu ljubavne pjesme nad pjesmama, na temu “Nostalgija ljubavi”, u kategoriji afirmisani pjesnici.

 

KRALJICA ZASAD ODLAŽE PUT

Jesen se smelo proteže drumom

Buneći vetrom pospani panj

Bori se sa lišćem bagrema setnog

Naletom ptica šarmira dan.

Ukopan stidom vraćaš me sobi

Prozoru s boka najbliže kuće

Kroz bistra okna nazre se ona

U besu gazim pod nogom pruće.

Ludilo staro u mom glasu

Prava teskoba želja u džepu

Založih i suze da mi se nađu

Da me do voza ispratiš lepu.

Prozivam vetar kapljice kiše

Krivim te svakim kamenom usput.

Napokon peron, klupa da dahnem

Ko crna mačka mi prelaziš put.

Otužno zbogom neće ni zubi

Bisera mojih najlepši niz

Sklanjaš se glumiš gutača vatre

Molitvam sreću za jedan griz.

Sirota kleči suvarke skuplja

Naborom suknje paleći luč

Drvored dvora smračila sudba

Do jutra da l’ ću pronaći ključ.

Oktobar, tek se bogato drži

Uvažen slasnim mirisom voća

Prepunih korpa novembar čeka

Kako ga merka gospa samoća.

Zvižduk se voza s perona začu

Poznati klopot starih vagona

Brbljivo srce ućutkah jedva

Ni za njih više nemaš pardona.

Svilenim šalom kolena prekrih

Da sjajem smekšam pogled ti krut

Pusti mi ruku lasti da mahnem

Kraljica zasad odlaže put.

Trgnu me zvonki otkucaj srca

I sata, koji na zidu spazih

Stanice svetla, ljudi se plašim

I onog stiska kojim te tražih.

Šešir mi gordoj nakrenut pade

Za njim iz žbuna potrča pas

Umilnog smeška naramak spustih

Onih što ženi pozlate glas.

Otmenost negde iz tebe izbi

Sva pažnja koju gajaše pre

Uze ga, strese prašinu s kraja

Zanete glumom kovrdže dve.

Na sceni dekor, odora raskoš

Zavesa koju priznaje grad

Zarazan uzdah suflerke tuge

Da boljim svetlom dočara jad.

A ljubav fine pokrete pravi

Ko svaka dama braneći trud

Odgurnuh laktom gomilu greha

Kog sudbe često zakažem sud

Zaklonih snove leđima vitkim

Vukući željom naprsli skut

Podatne usne ujedom smirih

Kraljica zasad odlaže put.

Klimnuh mladiću s puta od lane

Kojeg već beše hvatao let

Sa naklonom mi isprati ime

Žutim sakoom krijući cvet

Na dlanu tvome već bi mi čelo

Na crti što se prošetah gola

Zalupih znojem već teške kapke

Eh, da nije nade i onog bola

Pustih ti mazno uska ramena

Koja je jezno gutao mrak

Oktobar još se bogato drži

Vozova klopot točkova jak.

Ukočen izraz lica ti posta

Odraz veran ludom skakaču

Stadoh ti sa vetrom sejati reči

Zvižduk se voza s perona začu

Jesen se smelo nastavlja s drumom

Bodreći jarkom, zastalu sreću

Posebno kori žalosnu vrbu

Što su joj grane putokaz lešću.

Pomerih kofer malo u stranu

Sijaset srcu čak smešnih stvari

Puderom počeh blažiti rumen

Praštanja što te detinje kvari.

Da mogah nebu dodati boje

Šampanjcem našeg sinoćnjeg plesa

Požurih šake prineti licu

Krvave oči spasiti besa.

Opet se lomiš, gledaš ka sobi

Prozoru s boka, uklete kuće

Kroz bistra okna nazre se ona

U besu lomim pod nogom pruće.

 

Nevenka Jovanović