Možemo reći da je tračarenje znatiželjno virenje kroz ključaonicu tuđeg života odnosno radoznalo pretpostavljanje i fantaziranje o razlozima nečijeg ponašanja i o tuđim emocijama. Svoje vreme time je utrošeno na tuđe, pa samim tim najčešće ne i na sopstvene živote. Koliko god ponekad naivno zvučale reči “trač partija”, “tračerica” može imati nesvesnu, ali i svesnu, nameru ugrožavanja neke osobe.

Psihologija i tračarenje

Bes i agresivnost okrenuta ka nekome često je burna, eksplicitna i dramatična, pa je lako prepoznamo. Vidimo i osećamo da je neko ogorčen nekim našim stavom ili ponašanjem. Eksplozivne reakcije privlače pažnju, bude u nama napetost, strah, bojazan da se sukob ne nastavi ili pak proizvede isto tako agresivno ponašanje kao odgovor.

Međutim, iako se često govori o ovoj vrsti agresivnosti, između ostalog zbog njenih jasno vidljivih posledica prema nekome ili nečemu, može se biti agresivan i na drugačiji, manje teatralan i manje vidljiv način – ogovaranjem. Prikriveno, implicitno, pod velom maske, ispoljava se agresija, koja je često značajno destruktivnija nego ona otvorena.

Ogovaranje i agresivnost

Ogovaranjem se može implicitno ispoljavati negativan stav i nepoverenje prema drugima i pasivan otpor prema toj osobi ili nekom ponašanju i stavu. Ljudi su skloni da kada se osećaju ugroženo, kada im neki zahtevi nisu ispunjeni ili nisu u mogućnosti da otvoreno reaguju, koriste razne “strategije” kao rešenje za oslobađanje tenzije. Tada ogovaranje može biti od “koristi”.

Činjenica je da ogovaranje indirektno onemogućava onome, koji je meta istog, da direktno reaguje i konfrontira se. Ukoliko bi neko ipak pokušao da reaguje na ono što je čuo o sebi, može biti optužen da je paranoičan, da nije dobro čuo ili razumeo, te ostaje sa nejasnom slikom o tome šta se dogodilo i nemogućnosti da se opravda.

Uticaj moderne tehnologije

Moderna tehnologije pospešuje komunikaciju i razmenu informacija. Potreba da se priča o drugima time samo ima više kanala kojima može da se ispolji. U koje svrhe i za koje teme će ljudi koristiti modernu tehnologiju zavisi od njihovih potreba, a ukoliko je ova dominantna, pre će i biti ispoljena. Činjenica je da moderna tehnologija i društvene mreže omogućavaju da se bez ikakvog suzdržavanja i čekanja otkrije tuđa tajna i prenese ono što “se šuška”.

Zašto tračarimo?

U socijalnom rečniku reč ogovaranje najčešće ima negativnu konotaciju, i razume se kao zloba, pakost, zavist i namera da se neko povredi. Oni koje tračare etiketiraju se kao brbljivi, trivijalni i površni. Dakle, pitanje namere, u ovom slučaju, o razlogu pričanja o drugome se ne postavlja, i odmah se pretpostavlja da je loša.

Međutim, pitanje je da li je namera uvek loša. Podsetimo se, ogovaranje dolazi od “govoriti o…” , pa tako možemo govoriti i o tuđim iskustvima i razmenjivati ih, ali u cilju boljeg razumevanja sebe. Dakle, ne degradiramo drugog, ne izmišljamo ili prenosimo priče o njima u kojima nismo učestvovali, već prenosimo sopstveno iskustvo sa tim drugim ljudima.

Trebamo se zapitati – koja nam je namera prepričavanja, da li smo je svesni, da li bi isto pričali da je ta osoba o kojoj govorimo prisutna? Uostalom, da li je to što pričamo istina, zašto nam je važno da je prenosimo dalje?

Odgovori na ova pitanja su putokaz za definisanje razloga i svrhe pričanja o drugoj osobi. Svaki put kad neko govori o nekome ko nije prisutan, on zapravo ogovara. Tako gledano svi mi ponekad ogovaramo. Međutim, na koji način i sa kojom motivacijom je ono po čemu se te priče razlikuju.

Komuniciranjem sa drugim ljudima mi se zbližavamo i razvijamo odnose. Jedni drugima govorimo o svojim iskustvima sa drugim ljudima, sa samim tim i o sebi. U ovom slučaju otvaramo se za iskrenu komunikaciju govoreći o svom životu, ličnim, a ne tuđim iskustvima.

Pričati o sebi dok prepričavamo odnos sa nekim trećim, nije isto što i izmišljati priče o nekome kako bi ga obezvredili. Tračarenje i ogovaranje zapravo je dosta kompleksije nego što nam se ponekad čini. Ono uključuje minimum troje ljudi između kojih postoje različiti odnosi.

Kada ogovaramo sa ciljem komunikacije sa bliskom osobom, zarad razumevanja i podrške, govorimo o nekom svom direktnom iskustvu sa trećom osobom. Govorimo o našem razumevanju tog ponašanja i razmenjujemo emocije koje smo doživeli, a pri tome ne gradimo lošu sliku o toj osobi. Sa druge strane, ogovaranje je kada se govori o nečemu što nismo doživeli, o nečemu o “čemu se priča”, a sami nemamo takvo iskustvo.

Tračarenje i polnost

Ogovaranje se neretko definiše kao “ženski hobi”, pa se samim tim i više primećuje i naglašava u odnosu na muškarce, od kojih se to generalno manje očekuje. Međutim, žene i muškarci mogu podjednako biti skloni jednoj i drugoj vrsti ogovaranja.

Brojna novija istraživanja pokazuju nam uverljive rezultate o tome kako su muškarci skloni tračarenju koliko i žene, ponajviše, kako pokazuju istraživanja, u poslovnom okruženju gde im to pomaže u uklapanju u poslovni tim.

Ljudi su skloni nošenju različitih maski, predstavljanju drugima samo svoje pozitivne strane ličnosti, vrline i time stvaraju određenu distancu sa drugima. Oslikavajući samo pozitivne aspekte sebe, jedan deo sebe vešto kriju od drugih.

Drugu stranu to može provocirati i kopkati, jer imaju ideju da vide samo jednu stranu medalje, naročito ako su i sami skloni takvom ponašanju. Zanima ih šta se krije iza fasade, žele celu sliku te osobe, pa su samim tim skloni da obraćaju pažnju na njihov život, na signale, a onda zajedno sa drugima grade deo slike koji im fali. Glad za tračevima ponekad može biti i radoznalost da se otkrije istina.

Na koje detalje i signale će se obratiti pažnja zavisi od onog koji posmatra. Istraživanja pokazuju da žene za sagovornike najčešće biraju druge žene, najbolje prijateljice i porodicu, a muškarci lakše dele tračeve sa drugim ženama, nego sa muškim prijateljima. Rezultati mnogih istraživanja pokazuju da su muške teme tračeva pijanstva, seksualna iskustva, novac i slično, a ženama ponašanja drugih žena, prijateljica, koleginica, svekrve.

Kažu da vest postaje trač onog trenutka kada se džak pun perja izbaci kroz prozor, a demantovanje je skupljanje tog perja.

Ostaje jasna slika da je informacije koje drugi šire o nama teško uspešno demantovati. U najmanju ruku može ostati samo sumnja. Dakle, ogovaranja i tračevi mogu imati veće posledice nego što bismo to u prvi mah pomislili. Ta činjenica je deo istine sa kojom se treba pomiri, kao i sa tom svesnošću znati se nositi kada i sami pričamo o drugima.

Svaki put kada se prenose neistinite informacije o nekome, degradira nam se ličnost, jer postoji svesna ili nesvesna želja da se nekog povredi. Dakle, nanosi se emocionalna povreda, pa možemo govoriti o agresiji, samo suptilnije upakovanoj.

Tračarenje i samopouzdanje

Svesno ili nesvesno, nisko samopouzdanje može izazvati potrebu o stvaranju loše slike o drugome. Kada se drugi oslikavaju kao manje vredni i loši, tako povratno onaj koji priča deluje uzvišenije i pozitivnije. Direktna moguća dobit od takvog ponašanja je uzdizanje sopstvene slike o sebi.

Zavist provocira osvetu kroz izmišljanje priča o drugome, kojima se zavidi na uspešnosti, lepoti i slično, dok iza toga u stvari stoji nemoć i uverenje da to što ima drugi ne može osoba i sama dobiti ili stvoriti. Imajući ovo u vidu, kada čujemo trač trebamo biti obazrivi i zapitati se da li je to zaista tako, ali i ko nam daje tu informaciju.

Ponekad ogovaranje može ciljati direktno na nečiju karijeru sa željom da se ona ocrni i degradira. Posledice ovoga često nisu tako male i zaista mogu uticati na nečiji status u poslovnom okruženju. Moć trača je baš na ovom mestu i najveća. Iza njega može stajati direktna želja da se nečiji uspeh osujeti.

Bavljenje tuđim životima, zamena je za sopstveni. Što je unutrašnje polje čoveka praznije, to ostavlja više mesta za bavljenje drugima. Od početnog trača do onog koji čujete nakon nekoliko obrtanja priče, to je sadržaj istih sve fantastičniji, sve manje realističan. Mnogi tračevi počinju tako da poprimaju elemente naučne fantastike sa neizvesnim krajem. Pitanje je, gde je u svim tim pričama naš život, pitanje je šta imamo da kažemo o sebi.

Možda vam je poznat eksperiment sa svega desetoro ljudi u kome je jedan izmislio kratku informaciju o nekome. Potom ju je preneo prvom do sebe, a taj sledećem u redu. Sve to podseća na dečiju igru gluvih telefona. Iako je informacija bila kratka i bez puno detalja, iznenađujuće je ono što čujete na kraju kruga, a koliko to malo ima veze sa onim što smo čuli kao informaciju na početku.

Iznenađujuće, interesantno, a možda ponajviše zastrašujuće. Razlog tome je što svako od nas, čak i bez svesne namere da izmeni priču u toku prenošenja vesti, dodaje u nju nešto svoje, deo svoje ličnosti, način na koji razume informacije, kako pamti, koja prethodna iskustva ima.

“Rijaliti” programi i tračarenje

Ljudi su skloni virenju u tuđe živote i analiziranju tuđih iskustava. Ogovaranje je i jedna vrsta upoređivanja sa drugima. Pri prepričavanju tuđih grešaka, podrazumeva se da sami iste ne pravimo. Kada osuđujemo druge, dajemo posredno informaciju o sebi kako mi to ne radimo. Priča o tuđim greškama i o tuđim životnim izborima, daje do znanja da je njihova vrednost manja u odnosu na nas. Zapravo to je jedan vid obrambenog mehanizma od sopstvenog osećaja nevrednosti.

Obratite pažnju na sadržaj ogovaranja, pa ćete najčešće u njenu naći ono na čemu neko zavidi toj osobi koju ogovara. Oni koji su skloni da zavide više se i bave tuđim životima, precenjuju ili potcenjuju sebe. Ljudi koji se precenjuju smatraju da su svi ostali manje vredni od njih, a sa obzirom na to trebalo bi da budu manje voljeni, manje uspešni i manje srećniji. Sa druge strane osobe koje se potcenjuju su često zavidne, jer su nesigurne i strahuju od neuspeha. Stoga je korisno uvideti da tuđ uspeh ne ugrožava naš.

Možemo birati, da li ćemo se prihvatiti instant priča o tuđem životu umesto o svom. Možemo da osuđujemo druge ili da se pitamo šta bi na istom mestu mi uradili. Možemo da zavidimo ili da se razvijamo i dostižemo sopstvene ciljeve. Možemo da uživamo u jeftinoj zabavi tračarenja ili da hranimo dušu značajnim sadržajima. Možemo da pričamo o drugima, a možemo i o sebi. Na kraju, možemo živeti tuđ život ili svoj vlastiti. Na nama je izbor!

 

Ivana Paunović