Odbrana od anksioznosti kroz težnju ka moći i prestižu

U napadu anksioznosti čovek se suočava sa osećanjem bespomoćnosti i nesigurnosti. Kao jednoj od sigurnih odbrana od anksioznosti, ljudi pribegavaju težnji za ljubavlju. Time dobijaju sticanje sigurnosti kroz intenzivni kontakt sa drugima.

Ako sticanje ljubavi ne uspe, ljudi se ponekad okreću ka sticanju moći, prestiža ili svojine. A takva težnja, za razliku od težnje ka ljubavi, predstavlja sticanje sigurnosti kroz gubljenje kontakta sa drugima i kroz učvršćivanje sopstvenih pozicija.

 

Težnja za sticanjem moći, prestiža i svojine        

U našoj kulturi moć, prestiž i svojina mogu stvoriti osećaj velike sigurnosti, te se tako često i podržavaju od strane okoline.

Težnja ka moći može da se rađa iz shvatanja sopstvene superiorne snage, bilo fizičke, bilo duhovne sposobnosti, zrelosti ili mudrosti. Međutim, kada je neurotična, ona se rađa iz slabosti – anksioznosti, mržnje i osećaja inferiornosti. Razvija se u obliku ambicije kada se pokaže nemoguće da se kroz ljubav nađe osiguranje od postojeće anksioznosti.

Ova težnja se javlja kada dete od početka oseća nesigurnost, jer oseća da nije voljeno. Stvara se jak antagonizam koji ne sme da se izrazi zbog dominirajuće roditeljske figure, koja zahteva slepu privrženost. Potisnuta mržnja razvija anksioznost.

Tako samopoštovanje nema prilike da se razvije. Ako se još u pokušaju da se stekne ljubav od bližnjih desi ponižavanje ili osramoćivanje i postiđivanje deteta, potisnuto neprijateljstvo oslobađaće se kroz težnju ka moći.

 

Obrana od bespomoćnosti

Težnja ka moći kod deteta javlja se prvo kao odbrana od bespomoćnosti. Dete izbegava sve što liči na slabost. Ne prihvata ni najmanji savet, nadzor, pomoć, i sve hoće samo. Svaku vrstu zavisnosti od osobe ili okolnosti ne može da prihvati. Takođe, ni svako popuštanje ili slaganje sa drugima.

Ovakvo ponašanje služi mu i kao odbrana od opasnosti da se oseća ili smatra beznačajnim. Dok je težilo ka ljubavi dobijalo je ovakve poruke. Tako nastavlja da se ponaša i odraslom dobu.

Zato odrasla osoba razvija ideal da bi mogla da zagospodari, vezuje tu ideju sa ponosom, a svaku slabost vidi kao opasnost i gubitak časti. Deli ljude na “jake” i “slabe”. Jake poštuje, a slabe prezire. Prezire sve osobe koje su slabe, u smislu da joj popuštaju i slažu se sa njom, i one koje ne kontrolišu svoje emocije. Ona očekuje od drugih da uvek pokazuju ravnodušan izraz lica.

 

Uspostavljanje kontrole

Osoba može u ovom slučaju da poželi da ima kontrolu nad drugima, kao što je ima nad samom sobom. Ne želi da se desi išta što nije ona započela ili dozvolila. Ako svesno pusti drugog da ima svoju slobodu, onda insistira da zna sve šta taj drugi radi.

Kada se nešto od nje drži u tajnosti, doživljava neurotični bes. Samokontrola je na prvom mestu i očekuje se i od drugih. Tako žena koju privlači neki muškarac počinje da oseća prezir kada se taj isti muškarac zaljubi u nju, jer je popustio u samokontroli.

U slučaju da potiskuje svoju potrebu za kontrolom može da oseća jake glavobolje, da ima napade u stomaku ili da se oseća utučeno svaki put kada partner dođe kasnije sa posla, kada izađe sa društvom, kada se zadrži u putu zbog saobraćaja. Ako nema svest o svojoj potrebi za kontrolom, pripisivaće svoja loša stanja vremenskim uslovima.

Tajna želja za kontrolom se ispoljava i kao preterana radoznalost.

 

Uvek upravu

Ovakve osobe žele da budu moćne i uvek upravu. Ako im pokažete da greše, razbesneće se. Moraju da znaju sve bolje nego drugi.

Ponekad imaju prenaglašenu potrebu da unapred znaju ono što će se desiti, da predosete svaku mogućnost. Zato ne mogu da podnesu svaku situaciju koja sadrži nepredviđene okolnosti.

 

Gospodarski stav

Osoba koja se od svoje anksioznosti brani težnjom ka moći, ima želje da ima sopstvene navike kojima će se drugi prilagođavati. Neguje i stav nestrpljenja. Ako drugi ne rade tačno ono što ona očekuje od njih i u vreme kada ona to očekuje, to je dovodi do besa.

Kada bi shvatila da poseduje gospodarski stav, da drugi imaju svoje potrebe i nisu dužni da se njoj pokoravaju, ostala bi bez odbrane i odbrambene funkcije ovakvog stava. Ona živi u ovakvom svetu misli – “Osećala bih se bezvredno, a ako bi drugi to primetili, došla bih u opasnost da izgubim njihovu ljubav”.

Kada se ovakva žena ljuti na muža koji kasni sa posla, ili kada se ovakav muž ljuti na ženu koja mu ne odgovara na telefonski poziv, oni u tom trenutku osećaju da ih partner ne voli, umesto da priznaju sebi da osećaju ljutnju zbog onoga što se nije podudarilo sa njihovim željama. Ne razmišljaju o razlozima zbog kojih drugi kasni ili se ne javlja kao o realnim situacijama iz života, već vide poruku nepostojanja ljubavi.

Ovo ponašanje se uči od roditelja, kada, na primer, dominantna majka, koja se oseti uvređena zbog toga što je dete nije poslušalo veruje i izjavljuje da je dete ne voli. Ovaj obrazac se prenosi na ljubavne odnose.

Tako devojke potajno žele heroja, koji je u isto vreme tako slab da će se povinovati svakoj njihovoj želji. Nepovinovanje rađa bes, da bi se obezbedila moć, jer ona predstavlja zamenu za neuspeli pokušaj da se zadobije ljubav.

 

Naopaki diktatori

Osobe koje neurotično teže ka moći imaju stav da nikada ne treba popuštati. Slaganje sa nečijim mišljenjem ili prihvatanje saveta, čak iako su potpuno ispravni, smatraju slabošću. Iz straha da ne popuste drugima, u stanju su da sve rade naopako.

Osoba koja ima potisnuto neprijateljstvo, nije ga svesna. Čak i kada se razbesni, uverena je da je ona u stvari nežna duša, uznemirena što ljudi rade na osnovu tuđih loših saveta, a ne po njenim, podrazumeva se, uvek dobrim savetima. Čak i kada je drugi poslušaju, ali ne do tančina, to u njoj može izazvati veliku ljutnju.

Iza ovakvog ponašanja se krije potajna želja da se svet adaptira prema njima, umesto da se oni adaptiraju prema svetu. Da bi im bilo bolje, ovakvi ljudi bi morali da promene svoj stav, ali se oni toga uglavnom gade, jer to za njih znači konačno popuštanje.

Što je više osoba nesposobna za popuštanje, to će njeni ljubavni odnosi biti manje zadovoljavajući. Ljubav uvek znači i predavanje i popuštanje željama ljubavnika, a isto tako i sopstvenim osećanjima.

Ne postoji osoba na ovom svetu koja može u svakom trenutku zadovoljiti svaku našu potrebu na način na koji mi to želimo. Niti mi možemo to obezbediti i garantovati drugoj osobi.

 

Prestiž i sticanje svojine

Odbrana od beznačajnosti dovodi težnju ka moći u vezu sa težnjom za prestižom. Osoba ima jaku potrebu da deluje na druge, da joj se dive i poštuju je. Zamišlja da zadivljuje druge svojom inteligencijom ili dobrotom, naročitim savršenstvom. Rasipnički troši novac, govori kako poznaje ugledne ličnosti, upućena je u poslednja izdanja knjiga i filmova. Misli da ne postoji niko ko nju ne poštuje.

Samouverenje se bazira na tome da je cenjena. Zato ne preza ni pred čim da bi sebi obezbedila poštovanje drugih. Tako život za nju postaje kao Božji sud – stalno oseća ponižavanje, a na njega reaguje besom koji je srazmeran buci koju oseća. Stav ovakve osobe rađa nova neprijateljstva i nove anksioznosti.

Ona se bavi naduvavanjem svoga JA, radi odbrane od osećanja beznačajnosti i ponižavanja. Isto tako može jako težiti ka sticanju materijalne svojine u nadi da će joj ona obezbediti sigurnost i smanjiti osećaj anksioznosti.

 

Humanistički oblici dominacije

Potreba za dominacijom u humanijem obliku može se javiti kao želja za davanjem saveta, želja da se daje inicijativa, da se preuzme vodeća uloga.

Kada u ovim aktivnostima postoji prikriveno neprijateljstvo, okolina će to osetiti i reagovati, ili pokoravanjem ili suprotstavljanjem.

 

Psihoterapija i pomoć

“Znači izgleda da ste se izvrnuli, i sada imate i unutrašnju i spoljašnju stranu.” (Vinikot)

Kako ne bežati neurotično u ljubav, i graditi zdrave ljubavne odnose? Kako ne težiti neurotično ka moći, zbog nezadovoljene težnje za ljubavlju?

Psihoterapija pomaže klijentu da promeni stav. Za početak treba sebe sagledati iz svakog ugla. Oslušnuti sve glasove u sebi, oslušnuti i tišinu iz koje će izroniti novi glasovi. Treba nastaniti tišinu u sebi, uprkos anksioznosti i panici, strahu od bespomoćnosti i beznačajnosti, i onda ući u tu tišinu i osetiti je.

Jači glasovi u nama daće prve informacije, treba izdržati tišinu, ne bežati u otpore, da bi smo čuli i one tiše glasove. Oni će nam reći – koga se to bojimo, od čega bežimo, zbog koga se osećamo bezvredno. Treba dozvoliti sebi da se autentičnost ispolji, dozvoliti svom glasu da se čuje.

Ponekada je potrebno ponovo konstruisati sebe sa dozvolom na postojanje, dozvolom na vrednost i dozvolom na ljubav. Onda polako uživati u svemu što vam daje osećaj vrednosti i u odmoru, i u aktivnostima, i u odnosima,  i u samoći.

Pustite sebe da budete to što jeste, i pustite druge da budu to što jesu!

 

Mirjana Kokerić