Depresija, bezvoljnost, izolacija, umor, a ponekad i želja čoveka da ga nema, da se život kao robija završi. Nekada se pokrene i akcija u tom smeru. Teško je depresivnoj osobi, ali i onima oko njega. Jer svaki njihov osmeh i dobro raspoloženje, depresivan čovek doživljava kao ličnu uvredu. Ako ih i vidi uopšte, jer je duboko u svom svetu gde neprestano ponavlja u sebi neki tragičan monolog dok spolja ćuti.

A pored čoveka koji je tužan, neprilično je biti nasmejan, baš kako što je to neprilično na sahrani. Ako niste nesretni kao on, a često niste, ne smete ni biti sretni. Tako od depresije jednog čoveka pate svi oko njega. Da li je depresivan ljut, da li je nešto izgubio, da li nešto nikad nije ni imao?

Da li je depresija razgovor sa delovima duše koje ućutkujemo ili umor od života, fasade koju nosimo? Koliko su drugi u stanju da dopru do depresivnog, koliko su oni krivi? Jer da, krivica onih koji mu ne pomognu je sledeća stvar koja nas zanima. Da li uvek mogu da pomognu, da li su ponekad nemoćni?

Kažu da je svako samoubistvo zapravo ubistvo koje se nije desilo i da je svaki samoubica ubio sebe da ne bi ubio nekog drugog, nekog za koga je vezan, ko je u njemu sadržan, a ko se o njega, bar on tako oseća, ogrešio. Na koga je toliko ljut da bi ga uništio, pa izbegavši da ga ubije napolju – ubija ga u sebi, sa sobom, dokle je mogao da dohvati.

Koliko treba da je velika ta ljutnja, taj bol, a oni su dve strane istog novčića, da tako snažno zalupite vrata zauvek pred nosem onih koji ostaju da se pitaju, koji nisu imali priliku da kažu nešto u svoju odbranu. Jer poznato je koliko ljudi žale one koji dignu ruku na sebe, a kako je onima što ostaju niko ne misli. Sem, možda, da ih optuže što su uradili nešto ili što nisu uradili nešto da im pomognu.

A velika je muka onih koji ostaju. Strašno velika, tolika da im zamrzne svaki budući osmeh, svaku želju, svaku mogućnost za sreću, ili da ih sve to odloži dok obrade i prebole, bar onoliko koliko treba, pa da nastave život. A sretala sam i jedne i druge, i one koji su se kasnije ubili i one koji su ostali posle njih.

Razgovarala sam sa duboko depresivnim ljudima, bolje rečeno, pokušala sam da razgovaram jer je to često bio nemoguć zadatak. Kao da lupate u zatvorena vrata znajući da je neko unutra ali se ne pojavljuje ili kao da ispred pećine dozivate životinjicu koja je duboko unutra i ne čuje vas. I osetite nemoć, potpunu nemoć, jer nismo svemoćni, ne uspevamo uvek da se probijemo do čoveka unutra, iza praznih očiju koje prepoznajemo i znamo da nas neće čuti. Neki ljudi jednostavno odluče da odu.

I strašno je to za one koji ostanu, jer često nisu krivi, i često nisu ništa mogli i često duboko pate jer, reći ću jeretičku misao, velika je agresija samoubice prema onima koji ostanu iza njega. Da li srazmerna tome koliko je neko bio agresivan prema njima ili je to samo njihov doživljaj – na kraju je svejedno.

I podjednako smo nemoćni da olakšamo osećanje krivice onima koji ostanu, kao što smo ponekad nemoćni da dopremo do čoveka koji je rešio da ode. I kada u nekoj nauci, kao što je ona kojom se bave pomagači, dođete do kraja, neminovno dotaknete druge nauke i druge načine gledanja na stvari.

I prihvatite da niste bogovi, da čak i kad najjače želite i najbolje znate, postoje granice koje ne možete preći. Onaj prostor gde čovek ima slobodnu volju, ili više nema nikakvu volju, gde nosi ili ne može više da nosi svoj krst, gde ide putem kojim, jednostavno, mora. I da ste, ponekad, samo bespomoćni posmatrači i svedoci nečega što je veće od vašeg znanja i želje.

 

Tatjana Milenković