Pokušavamo se razbuditi na lijevoj strani kopita. Urlamo na sebe ovih dana. Zvuk tišine odavno je postao zov divljine. Sve nas dodiruje. Razvlači. Rastrese. U grudima i trbuhu. Želimo promijeniti sve taloge samoće koje smo skupljali.

Iskustva prošlosti obmanjuju naše poglede. Kada naučite da vas prošla iskustva nemaju, postat ćete master vlastite duše. Otpišite prošlost. Ukorijenjene navike. Sve što vas je nekad zazidalo za zid.

Napravite promjenu u sebi. Dozvolite da nešto što nikad niste imali bude dio vas. Možda vam djeluje kao nepoznato i strano, ali sve što vam dolazi u životu, vaše je. Ljudi nas upoznaju u naletu oduševljenja, kao i mi njih.

Ovih dana je sve tako bombastično. Fantastično. I onda nas najednom presjeku neke note. Riječi. Pogledi. Neki naši likovi. Odigrani u nama. Neki mi, slojeviti. Prezentirani svijetu. I svih naših 50 nijansi ličnosti izađe na površinu. I njihovih isto. Onako filmski.

Neodvojivo od stvarnosti pokušavamo shvatiti koga smo to upoznali? Prepoznali? I koga to znamo? Jesu li likovi iz naših priča zaista realni? Iskreni? Stvarni? Da li smo možda u nekim stvarima krivo procijenili neke ljude. Ili oni nas.

Jesu li nas prognoze navele da se “obučemo slojevito” ili ipak nismo spremni ogoliti sebe? Da li je taj šapat koji nas ometa da se prepustimo, intuicija ili strah? Plačemo li tek tako ili imamo milijun sakupljenih razloga za to? Jer boli nas ovih noći sve ono što nas nikad nije zaboljelo…

Ova dva dana umirite nemire. Ne donosite odluke nervozni. Ako treba, pozovite nekoga, otputujte. Uključite sebe. Konačno. Možda spoznate da je lakše tako. Prirodnije. Niste stvoreni da se uništavate, pa ni nemojte.

 

Sanja Paraminski Aisha