I postoje te priče da se treba čekati onog pravog. Da ćemo baš u tom trenutku znati da je to taj. I postoje tako ljudi koji smatraju da je emotivni asketizam zdrav. Da je ne imati partnera pet godina stvar emotivne zrelosti. A zapravo nije. I emotivni asketizam ako ode u ekstreme, jednako je loš kao i pohotnost. To je cijela istina.

Emotivni odnosi nam služe da, pored ostalog, “vježbamo” emotivnu i socijalnu inteligenciju. Emotivni odnosi nas uče. Kroz njih rastemo. I prolazimo kroz različitu paletu emocija. To je jedini način da shvatimo tko smo, što želimo od odnosa i da naučimo postavljati zdrave granice.

Pogrešno smo naučeni da postoje “pogrešni” i “pravi” ljudi za nas. A ne postoje. Svi su nam oni bili potrebni da naučimo određene lekcije. Partner kakvog privučemo u određenom periodu života nam je pravi pokazatelj onoga “gdje smo” sa samim sobom.

I možemo provesti pet godina u celibatu, čitajući razne self help knjige pomoći, pohađajući tečajeve o ljubavi, “radeći” na sebi, ali sve to “pada u vodu” onoga trenutka kada se pred nama pojavi osoba sa kojom mi ne znamo emotivno funkcionirati. Teorija je divna stvar i ne treba je zanemariti, ali odnosi se ne filozofiraju već žive.

I najčešći odgovor kada pitam klijente zašto su 5 godina sami je: “zato jer čekam pravog”. A tko je to “pravi”, ne znaju ni sami. Što je to pravo, znaju u teoriji, ali ne i u praksi. I onda kada konačno i daju nekome šansu, odnosi im propadaju, jer ne znaju kako se treba ponašati u njima. A zašto? Zato što su godinama izbjegavali emotivne i socijalne interakcije. I ljudi se najčešće hvale time, a zapravo, nema se tu čime za pohvaliti. Vrtimo se u krug.